Godina pod nadstrešnicom: Šta Srbiju čeka u 2025. godini?

Vlast nudi „više istog“ – laži, propagande, svevlasti – ali to neće rešiti opštu krizu u koju je režim uvukao Srbiju. U novoj godini može se očekivati neočekivano, piše Dojče vele.

Po definiciji kriza je dugotrajan poremećaj funkcionisanja društvenog, političkog ili ekonomskog sistema. Kriza može da vodi do zaoštravanja sukoba u društvu, ali i da ponudi rešenja.

Vlast u Srbiji nema nameru da traži suštinsko rešenje, jer smatra da je ono samim njenim postojanjem i dominacijom već pronađeno, a da svi koji misle da nije tako jesu jedini problem, s kojim nema dijaloga o rešenju.

Krizni paket koji Srbija prenosi u sledeću godinu u sebi ima veću verovatnoću zaoštravanja, nego smirenja.

Kriza ima nekoliko lica – institucionalno, medijsko, političko, sociokulturno i opštedruštveno.

Nerešen konflikt sa Prištinom je pri tom kriza koja u sebi sadrži potencijal permanentne destabilizacije.

Svi krizni rukavci se samo pojavno razlikuju, a suštinski imaju isto izvorište: Nasilni krah modernizacije devedesetih i nemogućnost da se u novom milenijumu pronađe način da se zemlja otarasi tog balasta i priključi stabilnim demokratskim društvima.

Ni svetski kontekst sa ratovima, ekonomskim krizama, globalnom pandemijskom paralizom i antidemokratskim tendencijama i u demokratskim društvima ne ide u prilog onima koji žele uspostavljanje demokratske i prosperitetne zemlje.

Kriza institucija

Sudska, izvršna i zakonodavna vlast su posle 1. novembra pokazale da su institucije poput tužilaštva, vlade i parlamenta u svemoćnom zagrljaju vladajuće političke organizacije.

Krizni menadžment vladajuće stranke nije uspeo. Ali taj neuspeh je povećao polarizaciju u društvu i dodatno ogolio zavisnost institucija od političke volje vlasti.

U zemlji u kojoj vladajuća stranka odlučuje čak i o tome ko će da se zaposli kao čistačica u nekoj varoši, sada se ta stranka pravi da ništa da zna o svojoj umešanosti u odluke koje su dovele do stradanja.

Suočeni sa očiglednim bankrotom institucionalne reakcije na smrt petnaestoro ljudi, u kojoj sve ukazuje na kombinaciju poslovične bahatosti, traljavosti i „ugrađivanja“, građani počinju da shvataju da se sve to ne dešava nekom drugom.

Jedan deo društva, pre svega veliki deo studentske populacije, budi se u strahu da će bahatost vlasti svojim posledicama svakome zakucati na vrata.

Drugi deo društva brani partijski stečene pristupe resursima tako što je agresivan prema onoj prvoj grupi.

Neodlučni su negde između. Ne bi ništa da rizikuju jer su umorni od decenijskih političkih operacija bez anestezije, koje su dovodile do dodatnog sakaćenja društva, ali više ne mogu da se opklade da njihova prećutna podrška vlasti neće da im se obije o glavu. Ukoliko potraje i produbi se, kriza će ih naterati da se izjasne.

Parapolicijska represija

U institucionalnu krizu ne spada samo netransparentno ponašanje sudske grane vlasti, već i selektivna upotreba sredstava prinude policijskog aparata.

Vizuelno prepoznatljiv pečat dubokoj krizi policije dali su aktivisti vladajuće stranke pod kapuljačama, policajci koji čoveka u osmoj deceniji života batinama pretvaraju u invalida, čuvari reda sa modnim navikama huligana.

U zemlji u kojoj policijski inspektori koji otkriju pogone za proizvodnju droge imaju više problema sa institucijama nego narko-bosovi, valjda i jeste normalno da civili u odeći huligana hapse studente koji nisu učestvovali u insceniranim orgijama nasilja na protestima.

I da tim mladim ljudima onda ažurne sudije odrede tridesetodnevni pritvor. Ta vrsta institucionalne „normalnosti“ podseća na teške devijacije kasnog jednopartijskog poretka.

Na granici karikature je poseta pripadnika Bezbednosno-informativne agencije Republičkom zavodu za zaštitu spomenika, radi ućutkivanja tamošnjih glasova koji kažu da je nezakonita odluka Vlade Republike Srbije da se skine zaštita sa zgrada Generalštaba.

Obaveštajci zastrašuju stručnjake kada se drznu da kažu istinu. Ili mimo svojih nadležnosti pozivaju studente na „prijateljske razgovore“ – ta kategorija poziva zakonski i ne postoji.

Policija sa obaveštajcima ilegalno koristi špijunski softver protiv aktivista koji su kritički raspoloženi prema vlasti ili protiv novinara. Očita je protivzakonita i protivustavna instrumentalizacija obaveštajnih agencija i policije, bila ona u civilu ili postrojena u opremi za razbijanje demonstracija.

Čak je u nastupima predsednika države upućena jasna indirektna pretnja upotrebom Odreda vojne policije specijalne namene „Kobre“ protiv studenata. Povezanost policijskog aparata, nasilnih navijačkih grupa te aktivista i funkcionera vladajuće stranke ponovo se neskriveno ovaplotila na ulicama srpskih gradova.

Neizvestan je ishod ovakvog zaoštravanja. Tim pre što je prema međunarodnom monitoringu u Srbiji došlo do značajnog pada u stanju građanskih sloboda, kako se konstatuje u izveštaju Međunarodnog saveza nevladinih organizacija CIVICUS.

Građanski prostor je u Srbiji opstruiran, piše u izveštaju. Pravo na protest se dovodi u pitanje, slanje nasilnih razbijača demonstracija i hapšenje demonstranata, a nehapšenje nasilnika spadaju u uobičajene metode kojima vlast, zloupotrebljavajući policijski aparat i tajne službe, pokušava da uguši nezadovoljstvo.

Hapšeni su u avgustu i aktivisti koji pružaju otpor kontroverznom projektu rudarenja litijuma. Njima se stavljalo na teret „pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka“.

Vlast je otpor projektu eksploatacije litijuma javno označila kao ujdurmu inostranih tajnih službi sa ciljem destabilizaciju Srbije.

Kriza legitimiteta

Podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku zamišljena je da bude suštinska institucionalna garancija za čuvanje demokratskog sistema od svakog pokušaja uzurpacije vlasti.

Na papiru nezavisno sudstvo kontroliše ostale dve grane vlasti, parlament kontroliše vladu i donosi zakone, a vlada operativno deluje na poboljšanju uslova života građana pridržavajući se ustavnih i zakonskih odredbi.

U srpskoj praksi je partokratijska piramida moći potpuno ukinula podelu vlasti jer sve tri njene grane esencijalno zavise od političke volje koja se dizajnira u jednom centru.

Predsednik koji od parlamentarne demokratije napravi predsedničku, mimo ustava, jeste uzurpator. Zato organizacije kao što je Freedom house odavno govore o „hibridnom režimu“ ili „delimično slobodnoj zemlji“ u kojoj „poslednjih godina vladajuća Srpska napredna stranka stalno narušava politička prava i građanske slobode, vršeći pritisak na nezavisne medije, političku opoziciju i organizacije civilnog društva“.

Takvi režimi zadržavaju demokratsku fasadu, ali medijskim spinovanjem, izbornim manipulacijama, podmićivanjem i ucenama, dolaze do neophodne formalne većine.

Njihov problem u sadašnjoj krizi jeste njihova fantazija o svemoći. Kada se u navodno svemoćnom režimu ljudima sruši beton na glavu, a režim jako dugo sam sebi smišlja hvalospeve, stavljajući svoje graditeljske podvige u sam centar propagandnih narativa, onda se sa nadstrešnicama na oči celog naroda urušava i mit o naprednim neimarima.

To može da bude početak ozbiljne krize legitimnosti vlasti, jer veliki deo društva više nema poverenje ni u njen propagandni narativ ni u njenu zakonitost.

Prevedeno na svakodnevni jezik – sve veći broj ljudi smatra da ih vlast laže i da se služi nezakonitim sredstvima kako bi suzbila kritiku i prikrila korupciju u sopstvenim redovima.

Društvo u dezinformacionoj krizi

Na godišnjem „Indeksu medijskih sloboda u svetu“ Reportera bez granica Srbija je u prethodnoj deceniji pala sa 54. mesta (od 180 zemalja) u izveštaju 2014. na čak 98. mesto u izveštaju 2024.

Ta drastična 44 mesta posrnuća pokazuju kako vlast sve otvorenije zloupotrebljava medije – kao instrument propagandnog nametanja partijske volje, kao sredstvo hipnotisanja treš zabavom i pasiviziranja vulgarnim sadržajima i kao „toplog zeca“ za neistomišljenike.

Otvorene laži postaju svakodnevno sredstvo političke borbe, a njihov efekat vlast umnogostručava poslušničkim medijima koji u nacionalnim razmerama svakodnevno proizvode toksičnu dezinformacionu smesu. Tako se produbljuju podele u društvu i nameće mržnja prema drugačijem kao vrlina.

Dezinformaciona kriza je samo deo opštedruštvene krize, u koju valja ubrojati krizu obrazovanja i zdravstva te demografsku krizu.

Prosvetni radnici su marginalizovani i poniženi, škole gube takmičenje sa društvenim mrežama i kladionicama. Privatni univerziteti uglavnom proizvode kadar koji ne može da se zaposli nigde u inostranstvu jer ta diploma tamo ništa ne vredi, ali mogu da budu partijski implantati u lavirintu državne uprave.

Ljudi sa sumnjivim diplomama već su prodrli u sve pore državnog aparata. Lekari odlaze. Ko će lečiti sve starije stanovništvo koje sve više novca izdvaja za posete privatnim lekarima i za skupe lekove?

Novogodišnji krizni paket

Mada predsednik države ne želi da govori o krizi, sve krizne pojave prenose se u novu godinu, a otpor koji se javlja u stotinama društvenih džepova i koji valja očekivati i u narednom periodu, verovatno će dodatno razgolititi sve spomenute protivrečnosti.

Vlast će poslovično tvrditi da je otpor kao reakcija na loše stanje – uzrok lošeg stanja. Igraće igru „više istoga“.

Dakle, više manipulacije, više propagande, više laži, više represije, više megalomanskih projekata niskih bezbednosnih standarda i transparentnosti, ali visoke profitabilnosti za ortačku elitu.

Ili kako to kaže Transparentnost Srbija, to će i dalje biti „zemlja u kojoj tužilaštvo ne ispituje sve sumnje na korupciju, u kojoj se milijarde evra troše bez primene antikorupcijskih mehanizama i u kojoj ne funkcionišu sistemi odgovornosti i transparentnosti“.

U krizne pojave srpskog društva spada i rasparčanost opozicije. Ona je na totalnom udaru režimskih medija, izbušena „spavačima“ koji se povremeno pretvaraju u „preletače“, ali je često paralisana i liderskim ambicijama potrošenih političara.

Jedino bi strategija kadrovskog podmlađivanja i ukrupnjavanja možda mogla popraviti stanje.

Otvorena podrška nekih zapadnih demokratija autokratskoj vlasti u Srbiji ima više razloga. Navešćemo samo kupovinu skupe vojne opreme i naoružanja u Francuskoj, želju nemačkih automobilskih koncerna da se domognu litijumskih zaliha i nade zapadne političke elite da će Beograd, uprkos kvazipatriotskoj retorici, i dalje bez značajnog otpora dozvoljavati da ostaci srpskih državnih nadležnosti tiho iscure sa Kosova.

Dodatno će se odugovlačiti sa pristupnim pregovorima Beograda i Brisela, što odgovara ciničnom prećutnom sporazumu koji odavno primenjuju obe strane: „Mi se pravimo da vas hoćemo, a vi se isto pravite da hoćete sa nama.“

Državni vrh će nastaviti da inscenira povećanje plata kao prečicu do obećane zemlje, Ali kupovna moć u ovakvim prilikama neće moći da ima značajan rast, naročito ne u unutrašnjosti.

Ipak, „više istoga“ neće rešiti duboku krizu. Represivno ponašanje vlasti i govor mržnje sa najviših mesta zapravo su rasplamsali otpor.

Srbija u novu godinu unosi krizni modus funkcionisanja države i društva kao deo svakodnevice. Jedina prognoza koja bi mogla da bude tačna, jeste sažeta u vickastoj izreci – ovo je Srbija, očekuj neočekivano.