Edikt za novo doba

Tomas Džeferson je imao svega 33 godine, kada je 1776. godine napisao Deklaraciju o nezavisnosti. Bio je to dokument kojim je novo američko društvo odbacilo autokratsku vlast britanske krune i odlučilo da pokuša da izgradi zajednicu baziranu na slobodi pojedinca, solidarnosti i kontroli vlasti. Ovih dana, negde u Srbiji, neka je, verovatno i još mlađa osoba (ili se radi o više njih?) sastavila dokument po sadržaju i stilu uporediv sa onim Džefersonovim.

Studentski edikt, pročitan 1. marta na velikom skupu u Nišu, u svega 760 reči, doneo je iznenađujuće obuhvatnu viziju društva baziranog na principima slobode, pravednosti i zajedništva, modernog društva zasnovanog na univerzalnim principima i vrednostima. Srodnosti koje taj edikt ima sa Deklaracijom o nezavisnosti, primećene su već i predstavljaju još jedan dokaz da svi misleći umovi razmišljaju na sličan način.

Džeterson i studenti

I zaista, paralele su uočljive i istovremeno, indikativne.

U preambuli Deklaracije tako stoji: „Mi smatramo ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni (…) određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom“, dok Edikt počinje sa: „Sloboda nije milost, već osnovno pravo neodvojivo od dostojanstva svakog građanina. Sloboda je temelj našeg demokratskog društva, naših zakona, naše reči i naših misli“.

O državnoj vlasti Džeferson piše: „U cilju obezbeđivanja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima, izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada“. U drugom delu studentskog teksta stoji: „Institucije Srbije moraju služiti narodu i biti temelj poverenja, a ne instrument moći pojedinaca. Zalažemo se za državu u kojoj zakon predstavlja vrhovni autoritet i gde politička funkcija znači službu građanima, a ne privilegiju“.

I na kraju, po pitanju odnosa vlasti i građana, Deklaracija o nezavisnosti je nedvosmislena: „Ako ikada ijedan oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, da ustanovi novu vladu, koja će ležati na temeljima takvih načela. (…) Kada se dugi niz zloupotreba i uzurpacija (…) ispoljava kao namera dovođenja ljudi pod apsolutni despotizam, pravo je ovih ljudi, njihova je dužnost, da zbace takvu vladu i uspostave nove čuvare svoje buduće sigurnosti.

Studentski edikt: „Pravda je osnova stabilnog društva. Nezavisno sudstvo, slobodni mediji i institucije moraju delovati po zakonu, a ne pod političkim pritiskom. Jednakost prava mora biti stvarnost za svakog građanina Srbije. (…) Zalažemo se za društvo u kojem se poštuje dostojanstvo svakog pojedinca. Dostojanstvo podrazumeva da nijedna osoba ne bude dovedena u položaj poniženja zbog svojih stavova i mišljenja (…) Solidarnost, do sada nepoznata sistemima zasnovanim na razdoru, postaje naš zavet i naša snaga, koju ćemo braniti i negovati. Pretvarajući pojedinačne glasove u silu promene, dokazali smo da Srbija nije skup podeljenih interesa, već zajednica građana koji dele viziju budućnosti“.

Primedbe

Među onima koji podržavaju studentske proteste, mogu se čuti dve osnovne primedbe na njihov sadržaj i ton. I ne može se reći da su bez osnova. Jedna – da se njima ne traže korenite promene, vać samo bolje funkcionisanje organa vlasti unutar postojećeg sistema i druga – da su po svom duhu previše konzervativni i po simbolima koji se mogu zapaziti ili pojedinim postupcima anti-evropski, odnosno pro-ruski. Ruske ratne zastave iz Ukrajine, koje se mogu videti svakodnevno na protestima i blokadama ili liste gostiju pozivanih da govore na fakultetima na kojima su veoma često desničarski ekstremisti sa nedvosmislenim anti-evropskim stavovima, bude sumnju u ideološki profil studenskog pokreta.

Deluje da su, kroz sadržaj i duh Edikta, pobunjeni studenti pokušali da pruže odgovore i na pomenute primedbe.

Sasvim je jasno da ispunjenje inicijalnih studentskih zahteva u četiri tačke i širih, iznetih u ovom dokumentu, nije moguće u okvirima postojećeg sistema i njegov autor ili autori to implicitno, ali nesumnjivo i konstatuju, evidentno je da se traže dubinske a ne kozmetičke promene. U ostalom, svojim dosadašnjim odlukama, sada već čuveni studentski plenumi, nisu dali povoda da se poveruje u njihovu naivnost.

Sa druge strane, mora se imati u vidu da je ova generacija studenata odrasla u vreme frenetične anti-zapadne propagande u medijima i šire u javnom prostoru, a ne može se zaboraviti ni indoktrinacija kojom su mladi ljudi izloženi već više od dve decenije kroz versku nastavu u školama. Ultra-konzervativne pozicije, kao i veze Srpske pravoslavne crkve sa takozvanim ruskim faktorom nisu nikakava tajna. Svakako da su takvi uticaji u određenoj meri igrali ulogu i u formiranju svetonazora sadašnje generacije.

Temelj zapadne kulture

Ipak, svi bazični principi o kojima se govori u Studentskom ediktu – individualne slobode, nezavisnost sudstva i medija, kontrola vlasti, solidarnost i poštovanje različitosti, upravo su temeljne vrednosti zapadne kulture i Evropske zajednice. Ovim dokumentom kao da provejava i duh evropskog liberalizma Davidovićevog Sretenjskog ustava – “Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obštenarodnu štetu”.

Možda i delimično nehotice, pisci Edikta jasno su  artikulisali zahteve za društvenim i političkim promenama koje bi neminovno Srbiju vratile u njeno prirodno, evropsko okruženje, kao zemlju koja je često lutala u potrazi za identitetom, ali je oduvek bila i ostala „najistočnija zemlja zapadne civilizacije“ kako je to efektno formulisao Uroš Đurić.

Istorijski dokument
Ovaj, može se bez ikakvog preterivanja već sada reći, istorijski dokument, ističe još dva krucijalana zahteva – „Univerziteti moraju biti nezavisni centri izvrsnosti“, rečenica je koja sublimira najdublju, esencijalnu potrebu ovog društva.

Umesto mediokritetstva, političkih nameštenja i političke podobnosti, zadovoljavanja opštom osrednjošću, traže se „nezavisni centri izvrsnosti“ – koji bi morali postojati u svakoj oblasti života, ne samo na univerzitetima. U kojima ljudi, profesionalci, udruženi, oslobođeni svih spoljašnih pritisaka, posebno onih iz sfere politike, do izvrsnosti dovode svoje veštine i znanja na opštu korist zajednice.

Sa druge strane – „Tražimo Srbiju koja ulaže u nauku, istraživanje, obrazovanje i kulturu kao prioritete svog razvoja“ verovatno je i najrevolucionarniji zahtev Studenskog edikta. Njime se traži da se ponovo uspostavi narušena civilizacijska, pa i moralna vertikala društva i da se ovim marginalizovanim, često i poniženim delatnostima, vrati dominantna uloga koju moraju imati u svakom društvu koje želi biti uspešno. Inovacija, modernizacija, kreacija kao novi kredo.

Dobili smo tako, sasvim nenadano, dokument koji daleko prevazilazi pitanja samo ovog trenutka, toliko univerzalan da bi ga, nesumnjivo, od reči do reči potpisali i Dimitrije Davidović i  Džeferson, knez Mihajlo ili Čerčil, Koča Popović, Margaret Tačer, Džon Kenedi ili Zoran Đinđić. A da li želi da živi po principima i sa vrednostima koje su u njemu iznete je na srpskom društvu da odluči.