Bio je 24. mart i izborna kampanja bližila se kraju. Karavan SNS-a na čelu sa Anom Brnabić, predsednicom Vlade u dva mandata i poverenicom SNS-a za Beograd, obreo se u delu Surčina koji se zove Jakovo. Brnabićeva je uzela mikrofon i za dvadesetak sekundi uspela da sumira svoje petogodišnje obitavanje na formalno najmoćnijoj političkoj funkciji.
“Drago mi je što sam danas u Surčinu”, počela je Brnabićeva, nasmejana. Okupljeni su se takođe nasmejali, par glasova ju je ispravilo, dobacivši: “Jakovo”. Brnabićeva je, sa još širim osmehom, poentirala: “U Jarkovu? Evo, izvinjenje, izvinjenje, dobro.”
Nije ovo uticalo na rezultate izbora – SNS će formirati vlast i na nivou Republike i na nivou Grada Beograda. Međutim, prvi put nakon 2012. godine grupa stranaka okupljena na listi sa SNS-om nema većinu u republičkoj skupštini – sa više od 48 odsto osvojenih glasova 2016. godine, pali su na ispod 43 odsto. Takođe, iako Gradska izborna komisija Grada Beograda još nije izašla sa konačnim rezultatima, izvesno je da je SNS izgubio sličan procenat glasova u odnosu na lokalne izbore 2018: tada su bili na oko 45 odsto, nakon 3. aprila su na malo iznad 38 odsto.
Sa druge strane, ova kratka epizoda savršeno oslikava kakav je utisak Ana Brnabić ostavila tokom svog predsednikovanja Vladom Srbije: baš i ne zna o čemu govori, ne poznaje kontekst, niti prilike (niti je to previše zanima), ali to joj ne smeta da svoje neznanje iznosi sa velikim samopouzdanjem i bez ikakvog osećaja za odgovornost koju nosi izgovorena reč.
Ana iz Jarkova
Istina, bilo je nakon završetka glasanja nekoliko otrovnih strelica upućenih iz njene sopstvene stranke, u koju je stupila u oktobru 2019: “Odgovorna je pomalo Ana iz Jarkova. Pomalo je odgovorna i za Beograd. Ona je poverenik. Vi novinari ovih dana ne postavljate pitanje odgovornosti Ane iz Jarkova”, rekao je poslanik Skupštine Srbije i član glavnog odbora SNS-a Bratislav Jugović 7. aprila, o tome ko je odgovoran za nešto slabiji rezultat SNS-a.
Brnabićeva, sa svoje strane, nije tako videla rezultate izbora: “Razumemo koliko više moramo da radimo, nikoga ne krivimo za to, ni tajkunske medije, društvene mreže, Beograđane, mi krećemo od nas”, rekla je premijerka, dodavši da je zadovoljna “jer je ostvaren glavni cilj – istorijska pobeda Vučića u prvom krugu predsedničkih izbora”.
Ovo je, dakle, bio “glavni cilj” – da Vučiću bude obezbeđeno mesto “u istoriji”, bar onakvoj kakvu on piše i priželjkuje. Upravo to – sasluživanje u negovanju kulta Vučićeve ličnosti – bio je obavezan element “politike” koju je vodila Ana Brnabić kao predsednica Vlade.
Oni koji je znaju, i znali su je i pre nego što je ušla u politiku, kažu da je “karijeristkinja” reč koja odlično opisuje predsednicu Vlade. Kažu da su joj se zacaklile oči na mogućnost da postane premijerka, “jer će to odlično da izgleda u njenom CV-ju”. Ujedno je opisuju i kao pozitivnu, duhovitu osobu, često nasmejanu, ali bez mnogo znanja o kontekstu sveta u kome živimo.
Mandat ispunjen aferama
Kako god, nema sumnje da je za vreme njenog obavljanja premijerske funkcije Srbiju potresao čitav niz afera koje, naravno, nisu ni izbliza rešene, čak i u slučajevima kada su pohapšeni neposredni osumnjičeni, poput grupe Veljka Belivuka. Silni znan i još uvek neznan kriminal zbio se upravo za vreme njene “vlasti” – “Krušik”, “Jovanjica”, plagirane diplome i doktorati, naplatna rampa “Doljevac”, divlja gradnja svuda pa i na vrhu Kopaonika, paljenje kuće novinaru, brutalna ubistva koja su godinama tolerisana… samo su neke od najkrupnijih stvari – da ne pominjemo silne poslove koje od države dobijaju firme u kojima rade ili su radili muževi ili braća najviših funkcionera, uključujući i njenog brata Igora Brnabića.
Sa druge strane, ostale su netaknute afere koje je pokrenula sama vlast kroz svoje tabloide – navodno prisluškivanje predsednika od strane delova MUP-a, navodna višegodišnja krađa kroz Carinu teška 640 miliona evra, navodno učešće ministara Nebojše Stefanovića i Marije Obradović, kao i Dijane Hrkalović, u pripremama za Vučićevo ubistvo…
Sve ovo je bilo plasirano kroz režimske tabloide tokom 2021. godine, da bi potom utihnulo i primirilo se, kao udarac štapa po vodi: eno i Nebojše Stefanovića i Marije Obradović još uvek na ministarskim mestima, u Brnabićkinoj vladi, dok se uloga Hrkalovićeve, kao nesumnjivo partijski “angažovane” osobe (prvo u BIA, potom u MUP-u), minimizuje, naročito u vezi sa zločinima koji se stavljaju na teret Belivuku.
No, to su sve “izmišljene afere”: “Vi toliko afera produkujete, to je tolika hiperinflacija, da, ljudi, vi novom aferom poklapate vašu prethodnu aferu koju ste izmislili”, rekla je Brnabićeva u novembru 2019.
Vučić kao mentor
No, vratimo se na početak – nakon što je bila viđena za šefa tajnovitog “deliveri junita” koji, kažu, postoji još uvek, a da i dalje ne znamo odakle stiže novac za njegovo funkcionisanje i zašto, Ana Brnabić je najpre bila postavljena za ministarku državne uprave i lokalne samouprave.
Ovo se desilo nakon što se svrstala na Vučićevu stranu u aferi iz 2015. godine, kada je u javnost izašao transkript razgovora između Bojana Pajtića, tada predsednika Vlade Vojvodine i lidera Demokratske stranke, i Lenke Udovički, rođene sestre tadašnje ministarke Kori Udovički.
Lenka Udovički je, prema tom transkriptu, optužila Vučićevog kuma i tadašnjeg direktora Elektromreža Srbije Nikolu Petrovića da je hteo da reketira firmu “Kontinental vind Srbija”, odnosno da je tražio dva miliona evra kako bi vetropark ove firme bio priključen na EMS. Petrović je ovo demantovao, a Brnabićeva, tada direktorka srpskog ogranka firme CWS, rekla je da je u poslu izgradnje vetroparka sve bilo po zakonu i da nije bilo elemenata korupcije. Ubrzo potom je izašla iz firme, a 2020. godine Nikola Petrović je dobio na sudu Lidiju Udovički, koju je tužio za povredu časti i ugleda.
Kao što je Vučić 2016. iznenadio javnost postavljanjem Ane Brnabić na čelo Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu – pritom, ničim izazvan, obznanjujući javnosti seksualnu orijentaciju nove ministarke – tako je učinio i 2017, postavljajući je za predsednicu Vlade nakon što je pobedio na predsedničkim izborima.
Kako „šef“ kaže
Sa svoje strane, Ana Brnabić je i pre nego što je bila postavljena (ne i izabrana) na mesto predsednice Vlade jasno ocrtala naznake šta javnost može da očekuje od nje: nepoznavanje Ustava i zakona zemlje na čijem se čelu našla, okretanje glave od svake afere u kojoj bi se našli naprednjaci, nevešte medijske nastupe, besmislene izjave koje govore o potpunom neshvatanju situacije koja je okružuje, te bezrezervno divljenje i obožavanje prema onome koga zove “šefom”.
Setimo se, još u junu 2017. Brnabićeva je izjavila da “Vučić treba da ima ulogu mentora nad premijerom u prvih nekoliko meseci”, bez ikakvog shvatanja o tome koliki “faul” pravi.
Odmah potom, u avgustu 2017, saglasila se sa jednom od brojnih “inicijativa” Aleksandra Vulina, ovog puta da bi bilo dobro da počnu da se kače slike predsednika Vučića po državnim institucijama. “Mislim da treba da se nastavi da se jača kult nacionalnih simbola pre svega u Srbiji – i grba i zastave, i mislim da je to nešto što nam je malo falilo u prošlosti, tako da nemam nikakav problem sa tim da se slike predsednika stavljaju u institucijama, državnim institucijama”, rekla je Brnabićeva tada.
Prethodno se pohvalila da je odnela stenogram svog intervjua američkoj agenciji Blumberg ruskom ambasadoru Čepurinu, e kako bi ga uverila da je Blumberg loše interpretirao njenu izjavu da bi Srbija pre izabrala EU nego Rusiju.
Potom je u januaru 2018. zajedno sa Markom Đurićem lila “krokodilske suze” nad otvorenim grobom ubijenog Olivera Ivanovića, kojeg su i Srpska lista i SNS prethodno mesecima targetirali, proglašavali ga za izdajnika, nečoveka… Sličan “takt” imala je i nakon što je u junu 2021. preminula članica Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić – tada je “u ime Vlade Republike Srbije i svoje lično ime” uputila “izraze najdubljeg saučešća članovima porodice, saradnicima i prijateljima”. Prethodno se, u septembru 2020, kada je Jelisaveta Vasilić govorila o tome da paori Savetu pričaju da je Andrej Vučić “glavni u kupovini zemljišta”, Ana Brnabić toj istoj Jelisaveti Vasilić obratila sledećim rečima: “Ženo, nisi ti prodavac na pijaci, ti si član Saveta za borbu protiv korupcije, kako pričaš bez dokaza, a ne možeš da imaš dokaze kada to nije istina.”
Rat protiv nerežimskih medija
Jedna od oblasti u kojoj je predsednica Vlade pokazivala temeljno i kontinuirano nepoznavanje situacije (uz vrlo verovatnu mogućnost da se mnogo puta “pravila blesava”), jeste rad medija.
Na silne napade na novinare koji su stizali ili direktno iz vlasti ili iz tzv. medija koji su pod kontrolom vlasti, pravila se nevešta (“ne znam za Vladine zvaničnike koji vređaju medije” i “iskreno pokušavam da razumem kako se manifestuje manjak slobode medija u Srbiji”), da bi zvaničnim ulaskom u SNS i sama počela da upražnjava SNS-ovski odnos prema medijima. U februaru 2021. je, na primer, sazvala vanrednu konferenciju za novinare, da bi saopštila kako “N1 laže”, objašnjavajući da je ona naložila eUpravi da ne odgovara redakciji N1 i da ne daje demanti o vesti koju je N1 objavio, jer bi, kako je objasnila, N1 sigurno taj demanti stavio u ćošak sajta.
Slično je i sa viđenjem medijske slike u državi. U realnosti, medijskim “tržištem” dominiraju propagandisti vlasti, koji verno i slepo prate instrukcije Velikog vođe. U verziji realnosti u koju veruje Ana Brnabić, medijsko stanje u zemlji je mnogo bolje nego 2012. godine, kada “nisu postojali opozicioni mediji”, a “danas imate ozbiljnu opozicionu scenu i ozbiljne medije, plus društvene mreže na kojima je 90 odsto Srbije, koje vi ne možete ni na koji način da kontrolišete”.
Tokom vanrednog stanja 2020. bila je privedena novinarka Ana Lalić – još jedan od “uspeha” Brnabićeve kao predsednice Vlade. Kasnije je Brnabićeva rekla da joj je “žao” zbog privođenja, ali je suštinski pokazala da nema nikakav problem sa ovakvim pristupom medijima i novinarima, rekavši da će “apelovati da više ne bude privođenja, čak i zbog laži”, da bi kasnije ukinula propis o “centralizaciji” svih informacija tokom pandemije, ali, kako je rekla, na Vučićevu molbu.
Prethodno je, 2019. godine, zajedno sa Oliverom Zekić, pred kamerama “isleđivala” Maju Pavlović, vlasnicu lokalne televizije u Novom Sadu, koja je te godine više puta štrajkovala glađu jer država nije poštovala sopstvene propise.
Ne znam ništa i ne mogu da govorim o tome
Brnabićeva je vrlo brzo “doktorirala” i u SNS veštini da za sve škakljivo za šta je novinari pitaju ima spreman odgovor “neka nadležne institucije rade svoj posao”: tako je bilo sa “Krušikom” (“Što se Krušika tiče, samo nek nadležni organi rade svoj posao. Mi smo vlada koja poštuje nezavisne institucije, vladavinu prava, nemamo šta da kažemo više o toj aferi.”); tako je bilo kad je Rodoljub Milović izjavio da je ministar Zlatibor Lončar bio saradnik Zemunskog klana (“neću reagovati na navode bilo kog pojedinca, ja sam predsednica Vlade Republike Srbije, ja moram da verujem u institucije”); tako je bilo i kada su novinari KRIK-a otkrili da rođeni brat ministra Siniše Malog dobija poklone od Milenijum tima (“molim sve nadležne organe, Agenciju za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije u okviru Vlade Srbije da se ovim pozabavi i da mi daju preporuku”). Ostalo je zabeleženo i da nije reagovala kada su te iste institucije nepobitno utvrdile da je Siniša Mali plagirao doktorat…
Sa druge strane, Brnabićeva ima i drugu taktiku – jednostavno kaže da ništa ne zna o onome, na šta joj je neprijatno da daje odgovor. Tako, ona ne zna ko je Aleksandar Vidojević zvani Aca Rošavi koji sedi sa Danilom Vučićem; ona “nije čula” izjavu predsednika Vučića koji je pokušao da minimizuje krivično delo uhapšenih u aferi “Jovanjica” (da je to bila samo tona marihuane, koja je u Nemačkoj ionako legalizovana), poučivši pritom novinarku Ljubicu Gojgić da je moguće da ona, Lj. Gojgić, “dosta gleda ove tajkunske medije”; na pitanje ko snosi najveću odgovornost za krađu testova za srednju školu, ona kaže da “nije boravila u Srbiji kada se sve dešavalo”; na pitanje kako komentariše presudu Radovanu Karadžiću, Brnabićeva odgovara “hajde da sačekamo da vidimo šta će svi drugi da kažu”; za pomenutu aferu “Jovanjica” izjavljuje da “niko ne zna tačno u stvari šta je afera”, a drugom prilikom, na primedbu da je Vulin svojevremeno posetio ovo gazdinstvo, poentira time da je “svojevremeno tamo bilo Panonsko more, pa šta sad to tačno znači?”.
Upotreba laži u političke svrhe
Treća opcija je da, jednostavno, slaže: “Juče policija nije bacala suzavce. Dakle, svi suzavci koji su juče bacani, bacani su od strane demonstranata”, rekla je o prvom danu julskih protesta 2020. Po njoj, SNS internet aktivisti su volonteri koji rade iz ideologije, a opozicija ima internet timove “koje plaćaju hiljade i hiljade evra”; kaže da “vlast radi na poboljšanju izbornih uslova, i to ne u poslednjih mesec dana ili tri meseca, nego kontinuirano od 2016. godine”; kaže da 2012. nisu postojali mediji otvoreni za tadašnju opoziciju; kaže da je Srbija “ubedljivo najbolji primer u regionu kako se treba odnositi prema ratnim zločinima”; za nju su izveštaji Evropske komisije ili, na primer, kad FATF (međunarodno telo za borbu protiv pranja novca) stavi Srbiju na crnu listu – neobjektivne ili političke odluke; kaže da “kada imate investitore iz Nemačke i Japana, vi znate da tu nema korupcije”; kaže da ne naziva ona opoziciju fašistima, nego da oni sami sebe nazivaju fašistima…
Naravno, premalo je ovde prostora da se iznesu sve obmane i laži vlade na čijem je čelu bila Ana Brnabić tokom 2020. i 2021. u vezi sa epidemijom korona virusa – počev od laganja o broju zaraženih i umrlih ljudi, preko muljanja sa brojem respiratora, pa sve do i dalje nepoznatih uslova pod kojima je država kupovala medicinsku opremu. Valja ipak podsetiti na njenu bizarnu izjavu o tome kako se broje preminuli od kovida (ono, “krenem ja na Infektivnu, udari me autobus, poginem”), pa na izjavu da ona “ne zna šta znači ‘slučaj smrti povezan sa epidemijom kovida’”, kao i da “ne veruje u protivepidemijske mere”.
Na početku prvog mandata, Brnabićeva se našalila na svoj račun: “Svejedno kako me sada zovu (fikus, ikebana…), volela bih da me na kraju mandata zovu uspešna i efikasna predsednica Vlade”, rekla je u julu 2017.
Na njenu žalost, ne zovu je kao što bi ona volela ni na kraju drugog mandata. No, CV je do sada postao “prva liga”.
„Vreme“ broj 1633-1634, 21. april 2022.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
