Sa pravovremenim početkom →Ekonomske i monetarne unije (EMU) Evropska unija dostigla je nov kvalitet zajedničke integracije. Prvog januara 1999. godine, evro (€) je postao jedinstvena valuta, najpre u jedanaest država-članica (sve države članice EU, osim Danske, Velike Britanije, Grčke, Švedske). Godine 2001. priključila se Grčka. Svaka nacionalna valuta je od tad samo izraz zajedničke valute. Pored svoje funkcije sredstva plaćanja, evro zamenjuje ABCEKI (European Currency Unit) kao obračunsku jedinicu EU.
Da bi se smanjile tehničke teškoće prelaska za sve učesnike na tržištu, EMU je najpre počela sa neopozivo utvrđenim deviznim kursevima među svojim učesnicima. Prvog januara 1999. godine samo je podizanje kredita javnih službi obavezno prebačeno na evro. Evro, je osim toga, korišćen kao trgovinska valuta na berzama i mogao se već koristi i u bezgotovinskom platnom prometu. Uz pomoć sve češće korišćene mogućnosti dvostrukog prikazivanja cena potrošači su mogli da se naviknu na novu valutu: koncept za logistički skupu promenu gotovine predviđa, u poređenju sa ranijim planovima, znatno kraću fazu uporednog korišćenja evra i nacionalnih valuta. Izdavanje evra na celokupnoj teritoriji, znači, počinje 1. januara 2002. godine. Za početnu snabdevenost u zemljama EMU stavlja se u promet ukupno 14,25 milijardi novčanica i 50 milijardi kovanica. Nakon 28. februara, evro je jedino zakonsko sredstvo plaćanja u dvanaest zemalja monetarnog prostora. Nacionalne valute se i nakon tog datuma mogu menjati.
Uvođenje evra, uprkos nekim bojaznima, nije predstavljalo monetarnu reformu, već promenu valute. Sve novčane veličine su preračunate, a njihova prava vrednost, pri tome, ostaje nepromenjena. Svi stari ugovori važe i dalje, pod istim uslovima. Za razliku od ranije, sada odgovornost za stabilnost valute prema ugovoru ima →Evropska centralna banka (ECB). Ona je nezavisna od političkih direktiva i prioritet joj je stabilnost vrednosti novca. Stvorena je prema uspešnom modelu Nemačke savezne banke. ECB, međutim, za razliku od svake narodne banke, može svoj monetarno-politički kurs krojiti prema potrebama celokupnog monetarnog prostora.
Nakon velikih prethodnih sumnji, besprekorno organizovan start zajedničke valute može se smatrati uspelim. Rasprave o razlozima „za“ ili „protiv“ monetarne unije ustupaju, doduše, mesto, zabrinutost za stabilnost nove valute. Nakon gotovo tri godine, u EMU još uvek vlada relativno visoka stabilnost cena u Evro-zoni.
