Početkom marta oči celog sveta tradicionalno su uprte u Peking, pošto u to vreme zaseda kineski svenarodni kongres, formalno najveći parlament na svetu sa skoro 3000 delegata. Tada se donose odluke i daje zakonska snaga rešenjima koja, nekoliko meseci ranije (u novembru), definiše Centralni komitet Komunističke partije Kine. Međutim, okolnosti u kojima zaseda ovogodišnji svenarodni kongres privukle su veću pažnju no inače, značajno opteretivši kinesko rukovodstvo i stavivši ga na teško iskušenje. Ukrajinska kriza, koja preti da preraste u najveći posthladnoratovski izazov našeg doba, iznela je na videlo sve mane i nedostatke aktuelnog spoljnopolitičkog kursa NR Kine, koja se, u najkraćem, oslanja na politiku držanja po strani kad god je to moguće.
POLITIKA U RUKAVICAMA: Otkako je postalo evidentno da su američki i ruski stavovi po pitanju situacije u Ukrajini dijametralno suprotni, pozicija Kine dodatno dobija na značaju, što je još više oživelo duhove hladnoratovskih podela. Ovde je važno podsetiti se da je upravo igranje na kartu Kine predstavljalo ključni američki dobitak u strategiji okruživanja i dodatnog međunarodnog izolovanja SSSR tokom sedamdesetih godina. Niksonov put u Peking 1972. i uspostavljanje diplomatskih odnosa između NR Kine i SAD 1979, načinili su od komunističke Kine novog američkog saveznika u Aziji, dok je SSSR gubio spoljnopolitički kompas u pesku Avganistana. Od tog vremena kinesko-američki odnosi išli su uzlaznom putanjom (sa manjim zastojem posle Tjenanmena 1989), dok su kinesko-ruski odnosi, ostavivši iza sebe sve nekadašnje sporove iz vremena borbe za prevlast u komunističkom svetu, doživeli značajan uzlet u vreme predsednikovanja Vladimira Putina i Hu Đintaoa, kada se otpočelo sa izgradnjom novog strateškog partnerstva preko Šangajske organizacije za saradnju i bezbednost, ali i niza bilateralnih sporazuma potpisanih u poslednjoj deceniji. Ne treba nikako smetnuti sa uma da je prvo putovanje Si Đinpinga u svojstvu predsednika Kine u martu prošle godine bilo upravo u Moskvu, što u diplomatskom protokolu ima svoju težinu.
Dakle, jasno je da i SAD i Rusija imaju osnova da smatraju Kinu za svog spoljnopolitičkog saveznika. Međutim, kineska pozicija u prvim danima posle kijevskog prevrata bila je sve samo ne jasna, što je dalo povoda Sjedinjenim Američkim Državama da kinesko principijelno podržavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine prikaže kao svoju diplomatsku pobedu. Za to vreme je ruska strana unilateralnim tumačenjima razgovora koje je imala sa kineskom stranom pripisivala kinesku podršku politici Kremlja. Ukrajinska kriza otkrila je svu važnost kineske pozicije i potvrdila je ono o čemu se odavno govori – Kina je izrasla u svetsku silu iako se za sada tako ne ponaša. Za to vreme, zapadni mediji su izostanak jasnoće u kineskom nastupu objašnjavali tromošću, nedostatkom vizije i nespremnošću Kine da preuzme punu odgovornost za svoju globalnu ulogu.
Međutim, pozicija Kine u slučaju Ukrajine nije toliko nejasna kako to na prvi pogled možda izgleda. Kineska diplomatija je specifična, kao i štošta u Kini, a kineski diplomatski stil je mnogo prefinjeniji od zapadnog, koji je neretko agresivan, invazivan i napadno transparentan. Za to vreme, Kinezi cene suzdržanost, kurtoaziju i suptilnost. Ipak, ako ostavimo stil po strani, nema sumnje da kineska pozicija oko Ukrajine ipak nije dovoljno definisana, za šta svakako postoje razlozi. Prvi razlog se odnosi na smanjeno interesovanje, ali i razumevanje evropskih problema, u šta spadaju i komplikovane verske i etničke podele nastale čestim prekrajanjima granica u 20. veku, koja Kinezima izgledaju zamorno. Drugi razlog je kineska želja da sačuva poziciju idealnog trećeg, koji ne želi da se meša u sukobe koje nedovoljno razume. I, kao treći razlog, evidentna je kineska želja da ne pokvari dugo i strpljivo građene odnose sa SAD i Rusijom i to u vezi sa problemom koji ne spada u prvi nivo kineskih spoljnopolitičkih interesa.
GLEDIŠTA I TUMAČENJA: Za sve vreme trajanja krize, Kina se oglasila svega nekoliko puta, i to na prvi pogled vrlo šturim i generičkim saopštenjima u kojima je ponovila svoj principijelan stav o zaštiti teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine, uz osudu svakog mešanja u unutrašnja pitanja i proklamovanje želje da se svaki konflikt rešava dijalogom i dogovorom, što već postaje mantra u međunarodnom sporazumevanju. Iako bi na pravi pogled moglo izgledati da je Kina ovakvim istupom pretegla na stranu SAD, što je bilo i tumačenje Vašingtona, kasnije pojašnjenje kineske pozicije posle razgovora kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia sa ministrom spoljnih poslova Ruske Federacije Sergejem Lavrovim pokazalo je kinesko razumevanje za specifičnost ukrajinskog položaja u ruskoj spoljnopolitičkoj doktrini, koju najbolje oslikava Vangov gotovo filozofski zaključak da „svaka posledica ima svoj uzrok“. Ako imamo u vidu ko u ovom momentu proizvodi posledice, jasno je da ova izjava zvuči opravdavajuće za Rusiju i Vladimira Putina, jer su upravo Rusi ti koji od početka svoje delovanje objašnjavaju reakcijom na nelegitimni kijevski prevrat. Kasniji razgovor između Putina i Sija pojasnio je da Kina smatra da situacija u Ukrajini „iako izgleda kao posledica slučaja, ipak ima elemente neizbežnog“, naglašavajući svu kompleksnost i osetljivost situacije, što je opet nešto što sve vreme tvrdi upravo Putin, optužujući Zapad za netaktičan i nepromišljen nastup prema podeljenoj Ukrajini. S druge strane, Obamin i Sijev zaključak o „zajedničkom interesu za smanjivanje tenzija i pronalaženje mirnog rešenja krize“ zvuči jednostavno manje ubedljivo.
Kineski principijelni stav o zaštiti teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine svakako ima i mnogo prozaičniji nivo – Kina ima previše unutrašnjih problema da bi mogla sebi dozvoliti drugačiji nastup. Nedavni masakr u Kunmingu, za koji se sumnja da su ga počinili teroristi ujugurskog porekla, samo je deo problema koji Kina ima sa nezadovoljnim regionima. Pored Sinđanga Kina ima nerešen spor sa de fakto nezavisnim Tajvanom, koji smatra svojom teritorijom, ali i sa Tibetom, koji zahteva veću autonomiju, ali i odvajanje od Kine.
ODNOSI PEKINGA I KIJEVA: Drugi nivo ukrajinskog problema, što je u javnosti ostalo gotovo nezapaženo, za Peking predstavljaju dublji ekonomski interesi koji Kinu povezuju sa Kijevom. Naime, pre samo nekoliko meseci, u septembru pošle godine, obelodanjena je vest o kineskom dugoročnom zakupu oko pet odsto ukrajinskih obradivih površina. Uslovi zakupa ostali su netransparentni, ali sva je prilika da će se poljoprivredni proizvodi sa gotovo tri miliona hektara zakupljene zemlje izvoziti isključivo u Kinu. Svega dva meseca posle potpisivanja ovog sporazuma, sredinom decembra prošle godine, sada već bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič boravio je u Pekingu i tom prilikom susreo se lično sa predsednikom Kine Si Đinpingom. Prilikom njegovog boravka između Kine i Ukrajine potpisan je niz sporazuma koji se odnose na poljoprivredu, industriju, naučnu i tehničku saradnju, dok je najvažniji deo sporazuma ostao nekako u senci kasnijih događaja – Kina je ovom prilikom obećala Ukrajini nuklearni štit, odnosno zaštitu u slučaju napada od strane bilo koje nuklearne sile. Ukrajinska motivacija, ukoliko je Kijev bio inicijator ovakve klauzule, postaje jasnija prethodnih nedelja – Ukrajinu lome dva vekovno suprotstavljena imperijalizma, istočni i zapadni, i ona se u takvoj poziciji oseća nesigurno. Naravno, možemo pretpostaviti i mogućnost da je Kina sama ponudila nuklearnu zaštitu u Ukrajini, a u oba slučaja se postavlja pitanje svrsishodnosti hipotetičkog nuklearnog sukoba između Rusije ili SAD s jedne i Kine sa druge strane, baš zbog Ukrajine. Međutim, ovaj sporazum otkriva nešto drugo – dublji kineski interes i veću angažovanost Pekinga u Evropi no što na prvi pogled izgleda, ali i težnju Kine da prevaziđe ulogu regionalne sile i želju da postane globalni igrač koji će na svakom delu planete imati svoj interes koji treba zaštititi. Ipak, ostaje jasno da kineski interesi nisu konkurentni zapadnim i ruskim, bar kada je u pitanju Ukrajina, te je to još jedan razlog njene uzdržanosti, koja ipak ima svoju granicu.
Dosadašnje kinesko paktiranje sa Rusijom, u vezi sa širim globalnim pitanjima, od kojih je najaktuelnija Sirija, nesumnjivo je donosilo Kini izvesnu političku korist i prestiž jer se tako često pozicionirala kao zaštitnik međunarodnog prava i legitimnih interesa manjih država. U nekim regionima kao što je Ukrajina to jednostavno nije više dovoljno. Kina će morati mnogo jasnije da definiše svoje spoljnopolitičke principe ukoliko želi da je neka nova kriza ne dočeka nespremnu, ali i ukoliko želi jasnije da štiti svoje interese. Sledeći put možda Amerika i Rusija, u pokušaju da iznude kineski stav, neće pokazati strpljivost koju su pokazale u slučaju Ukrajine, a Kina se može naći izolovana ili u najmanju ruku skrajnuta sa glavnog toka dešavanja. Kriza u Ukrajini je dobar test za kinesku diplomatiju, ali i kinesko rukovodstvo koje od dolaska na vlast Si Đinpinga sve otvorenije istupa u pravcu zaštite kineskih interesa u Istočnom kineskom moru, čime pokazuje spremnost da pređe u novu fazu aktivnijeg vođenja spoljne politike. Kriza u Ukrajini može biti upravo taj okidač koji će transformisati Kinu od večitog tasa na vagi ka ravnopravnom globalnom igraču.
Ovogodišnje redovno plenarno zasedanje 12. svenarodnog kongresa od 5. do 13. marta samo je jedna (druga po redu) od pet predviđenih sesija ovog saziva parlamenta (do 2018), ali je možda i najznačajnija jer je ovo prvi put, od kada su preuzeli dužnost prošle godine, da pred njim podnose izveštaj novi predsednik Si Đinping i novi premijer Li Kećiang. Iako predstavlja jedan od najznačajnijih događaja u Kini, Svenarodni kongres samo potvrđuje od strane partije ranije definisani kurs unutrašnje i spoljne politike, ali njegovo zasedanje je prilika da se pojasne smernice CK Kine i da najviši kineski rukovodioci dodatno promovišu određena politička rešenja. Tako je u pozdravnom govoru premijer Li Kećiang objavio rat ekološkim problemima, što svakako predstavlja najodlučniji istup nekog kineskog rukovodioca do sada a u vezi sa višedecenijskim problemom prekomernog zagađenja usled naglog uspona kineske industrije. Pored toga, kineski premijer obelodanio je da očekivani privredni rast i ove godine iznosi 7,5 odsto, ali je tom prilikom upozorio i da se „svetska ekonomija i dalje suočava sa nestabilnošću“. Ovaj i dalje visok rast u vezi je sa rešenošću partije da samo u ovoj godini otvori dodatnih deset miliona radnih mesta (za razliku od devet miliona prošle godine). „Stabilan rast osigurava zaposlenost. Dugoročno, stabilan rast osigurava porast gradskih i seoskih prihoda i poboljšanje životnog standarda“, naglasio je Li. Druga strana medalje je rast cena koji Kina pokušava da zadrži na 3,5 odsto na godišnjem nivou da bi se tako smanjili „negativni uticaji na standard stanovništva“. Ali suštinska promena odnosi se na dugo najavljivano prestrukturiranje ekonomije. „Kineske reforme dostigle su kritičnu tačku. U novoj fazi moramo u potpunosti da se oslonimo na narod, da slomimo mentalne okove i odreknemo se stečenih interesa i zajedno krenemo u strukturnu reformu ekonomije. Moramo da osiguramo da tržište igra odlučujuću ulogu u preraspodeli resursa“, podvukao je Li, što se tumači kao najava manje kontrole nad kineskim državnim preduzećima o kojoj se odavno govori. S druge strane, predsednik Si Đinping, založio se za suštinske reforme na selu i veće poštovanje želja seljaka, ali i odgovornije korišćenje moći lokalnih partijskih funkcionera. „Moć treba da se koristi u skladu sa pravilima, a privilegije i trgovina uticajem ne smeju biti dozvoljeni nikome“, naglasio je Si.
Provincija Sinđang sa većinskim ujugurskim stanovništvom i na samom severozapadu Kine, odavno predstavlja područje pojačane nestabilnosti. Međutim, nasilje koje je doskoro bili rezervisano za teritoriju Sinđanga, postaje sve vidljivije od kada je poslednjih meseci počelo da se širi i van granica provincije. Većinsko stanovništvo čine Ujuguri muslimanske veroispovesti, ali tu su i brojne druge manjine turkijskog porekla. Od 1912. i propasti kineskog carstva pa sve do 1949. i nastanka NR Kine, Sinđang je bio pod vlašću lokalnih snaga, mahom odvojen od centralne vlasti, ali i pod velikim uticajem SSSR. Tokom tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, na teritoriji Sinđanga formirane su dve turkmenske republike, sa dominantnim muslimanskim stanovništvom. Od povratka i učvršćivanja kineske centralne vlasti u Sinđangu tokom 1950-ih pa sve do danas, česti su zahtevi za autonomiju, ali i otcepljenje i formiranje Istočnog Turkmestana. Velika pobuna 2009, koja je na kraju rezultirala sa više stotina mrtvih, bila je poslednja veća opomena kineskim vlastima pred širenje nasilja van granica Sinđanga. Samo tokom poslednjih godinu dana sumnja se da su više terorističkih akata počinili predstavnici ujugurske manjine dok broj žrtava premašuje stotinu. Poslednji napad u Kunmingu, u provinciji Junan, hiljadama kilometara udaljenoj od Sinđanga, kada je 29 ljudi izbodeno nasmrt na železničkoj stanici, a više od 140 povređeno, samo potvrđuje tezu da se Kina sada uočava sa novim „zapadnim“ vidom terorizma, koji podrazumeva širenje teritorije terorističkih aktivnosti na neočekivane regione, a time i širenje psihoze straha, što je glavni cilj svakog terorističkog akta. Tajvan je pre nekoliko dana upozorio Kinu da poseduje operativna saznanja koja upućuju na potencijalne terorističke napade u Pekingu, takođe od strane ujugurske manjine. U takvoj atmosferi Kineski svenarodni kongres nije se izjašnjavao o Sinđangu i terorizmu u Kunmingu, ali u narednim mesecima Kina će nesumnjivo morati da ozbiljno razmotri dalju politiku delovanja prema nezadovoljnim manjinama.
