Još jedna od „obojenih revolucija“, toliko slavljenih po zapadnim medijima kao put u demokratiju kojim kreću bivše sovjetske republike, neslavno se okončala. Posle gruzijske „revolucije ruža“ iz 2003. godine, kada je na čelo ove zemlje došao Mihael Sakašvili, koji je umesto u svetlu budućnost Gruziju poveo u sumanuti rat za Južnu Osetiju, i posle ukrajinske „narandžaste revolucije“ iz 2004, čiji se lideri već godinama drže u klinču punom mržnje, 7. aprila se završila i „revolucija lala“, koja je 2005. godine izvedena u Kirgistanu.
Tog dana je u sukobima vladinih snaga i opozicionara u glavnom gradu Biškeku (nekadašnji Frunze) ubijeno više od 80 ljudi, a oko 400 povređeno. Vlada je podnela ostavku, a predsednik Kurmanbek Bakijev je napustio Biškek. Bakijev je otišao sa vlasti gotovo na isti način na koji je do nje i došao, smenjujući 2005. dotadašnjeg predsednika Askara Akajeva. Istina, smena Bakijeva praćena je sa mnogo više žrtava nego „revolucija lala“, ali optužbe su bile slične – korupcija, nepotizam, hapšenje opozicionara…
Na čelo privremene vlade postavljena je Roza Otunbajeva, žena koja je i kod Akajeva i kod Bakijeva zauzimala visoke položaje. Bila je, između ostalog, i ministarka spoljnih poslova, ali je po prelasku u opoziciju učestvovala u rušenju oba predsednika. Otunbajeva je najavila vanredne predsedničke izbore i pozvala Bakijeva, koji je sa svojim pristalicama pobegao u rodni grad Džalal Abad, da napusti zemlju.
POLOŽAJ KAO BOGATSTVO: Da nije povremenih revolucija, političari iz Kirgistana bi teško izašli iz anonimnosti koja prati i njihovu zemlju o kojoj se malo i priča i zna u svetu. Kirgistan je, uz Tadžikistan, sa svojih pet miliona stanovnika najsiromašnija zemlja bivše sovjetske Centralne Azije. Ni u vreme SSSR to nije bilo bogato područje, ali ljudi danas sa nostalgijom pričaju o vremenima kada su svakome bili zagarantovani posao, sigurnost i plata. Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, Kirgistan je doživeo potpun ekonomski slom. Danas je siromaštvo endemska pojava u ovoj zemlji koju, za razliku od Kazahstana, Turkmenistana i Uzbekistana, Bog osim planinama, prelepom prirodom i važnim položajem nije obdario nikakvim značajnim prirodnim bogatstvom.
Istina, taj položaj je toliko važan da je i Kirgistan uvek bio deo „velike igre“ koja se u Centralnoj Aziji nekada vodila između carske Rusije i Velike Britanije, a danas se igra između SAD, Rusije, Kine… Preko Kirgistana je u davnoj prošlosti vodio jedan krak Puta svile, koji je povezivao Kinu i Evropu; na jugu zemlje je dolina Fergane, žila kucavica Centralne Azije. U toj dolini je i grad Oš, iz koga polazi nekadašnji „autoput mira“, jedini put koji preko visova Pamira povezuje ovaj deo Centralne Azije sa severnim Avganistanom. Konačno, tu je američka vojna baza Manas, a vojnu bazu u Kirgistanu imaju i Rusi.
VELIKI IGRAČI: Smene vlasti u ovim krajevima uvek imaju veze sa interesima velikih sila. Na prvi pogled, reklo bi se da je jasno čiji su interesi ovog puta prevagnuli. Odmah posle „nove revolucije“, ruski premijer Vladimir Putin pozvao je Otunbajevu telefonom. Ona je kasnije rekla da se Putin raspitivao kako može pomoći novim vlastima, čija se delegacija još tokom vikenda zaputila u Moskvu.
Sa druge strane, zvaničnici SAD su reagovali uzdržano osuđujući nasilje i pozivajući sve strane na mir, kako se već protokolarno radi u sličnim situacijama. Razlog je sigurno pomenuta vazduhoplovna baza Manas, važno mesto za snabdevanje američkih trupa u Avganistanu. Sada već bivši predsednik Bakijev zapretio je prošle godine da će tu bazu zatvoriti, ali se predomislio pošto su Amerikanci povećali zakupninu koju plaćaju za korišćenje baze na 60 miliona dolara. Pričalo se da je prethodno obećanje o zatvaranju bilo podstaknuto novčanom ponudom sa ruske strane, i da su se Rusi naljutili kada je Bakijev odbio da bazu zatvori. Odmah posle prevrata, čule su se vesti da će nove vlasti otkazati gostoprimstvo Amerikancima, ali Otunbajeva je demantovala te glasine i rekla da postojeći sporazumi ostaju na snazi. Nekoliko dana posle nemira letovi iz baze su bili obustavljeni, da bi se stanje brzo vratilo u normalu.
O događajima u Kirgistanu razgovarali su u Pragu i predsednici Rusije i SAD, Dmitrij Medvedev i Barak Obama, pre potpisivanja Sporazuma o ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja. Mada bi se smena vlasti u Biškeku usred tako važnog predsedničkog susreta mogla tumačiti kao ruska packa Americi, očigledno je da „kirgistanski slučaj“ nije toliko važan ulog u kockanju velikih sila poput nekih drugih zemalja. Tonovi su bili pomirljivi, a sporazum je potpisan bez problema.
Komunizma više nema, zajedno sa nekim dobrim stvarima koje je sa sobom doneo u Centralnu Aziju, poput besplatnog i kvalitetnog školovanja, ravnopravnosti žena, mira među različitim nacijama. Ni u Kirgistanu ni i ostatku Centralne Azije nije ga zamenilo ništa novo na šta bi se ljudi mogli osloniti. Ionako krhka industrija se raspala kada i SSSR, na posnoj planinskoj zemlji malo toga rađa, veliki deo prihoda zemlje čini novac koji šalju radnici koji su otišli u Rusiju „trbuhom za kruhom“, a i ti prihodi su sve tanji jer je i Rusija pogođena krizom. U takvoj situaciji nikakva revolucija, ma kako joj romantično ime nadevali, neće nabolje promeniti tmurnu sadašnjost i istu takvu budućnost zemalja kao što je Kirgistan.
I u Kirgistanu i u drugim zemljama Centralne Azije, predsednički režimi su mnogo bliži despotijama nego bilo kakvom shvatanju demokratije. Na predsedničkim funkcijama u tim zemljama su bili i nalaze se uglavnom ljudi koji su i u doba komunizma zauzimali važne položaje (često u tajnim službama), da bi se preko noći premetnuli u velike nacionaliste i muslimane. U spoljnopolitičkom delovanju, ti lideri se naginju na onu stranu koja bolje plati ili na one od kojih dobijaju jaču i značajniju podršku za opstanak na vlasti, a u unutrašnjoj politici se oslanjaju na čvrstu ruku, porodicu i klan. Takvom stanju doprinosi i politika velikih sila, koje na sve što rade lokalni gospodari žmure na oba oka ukoliko im lični interesi nisu ugroženi.
