Strahu Italijana od islamskog terorizma i sveprisutne „hobotnice“ treba definitivno pridodati i povratak ortodoksnih marksista iz redova Crvenih brigada. Prema policijskim izvorima, ostaci čuvene terorističke organizacije započeli su ofanzivu pod imenom Crveno proleće i nameravaju da trotilom i olovom destabilizuju desničarsku vladu Silvija Berluskonija.
Iako bi Crvene brigade u Italiji našle mnogo istomišljenika među ambijentalistima, anarhistima, borcima protiv globalizacije i NATO-a, izgleda da ovi i drugi probisveti nisu ni na koji način umešani u poslednje terorističke akcije – i to ne samo što su drugčiji razlozi njihovog otpora sistemu. Jednostavno, za Crvene brigade antiglobalisti su obični balavci koje roditelji nisu dovoljno tukli kad su bili mali dok je misija „naoružanih proletera“ veoma ozbiljna stvar.
Neprijatelj broj jedan Komunističke borbene partije (pseudonim za Crvene brigade) nisu toliko političari iz vlasti koliko u stvari sindikalni funkcioneri koji navodno sarađuju s kapitalistima i ne dozvoljavaju širenje revolucionarnih ideja među radničkom klasom. Uostalom, najnovija žrtva (posle trogodišnje pauze) jeste profesor Marko Bjađi, savetnik ministra rada, koji je proglašen za izdajnika jer je, iako levičar po ubeđenju i političkoj pripadnosti, radio na izmenama Zakona o radu u cilju, navodno, drastičnog ograničavanja prava radnika. Profesor Bjađi je inače ubijen ispred svog stana u Bolonji, i to istim pištoljem od kojeg je pre tri godine u Rimu stradao Masimo Dantona, tada takođe savetnik ministra rada.
ZAŠTO BJAĐI: Drugim rečima, izbor je pao na profesora Bjađija iz dva razloga: jer je, iako socijalista, radio za desničarsku vladu Silvija Berluskonija i zato što je prionuo na transformaciju normi u vezi s pravom poslodavca da zaposlenom dodeli otkaz. Stoga, može se zaključiti da teroristi nisu (samo) delirantni krvnici već dobri poznavaoci tokova koji su od strateškog interesa za radničku klasu. Atentatori su takođe vrlo dobro znali da se pažnja javne i tajne bezbednosti koncentrisala na čuvanje političara iz vlasti i da je zbog štednje profesoru Bjađiju nedavno ukinuta telesna zaštita. Marko Bjađi i njemu slični, prema shvatanjima Crvenih brigada, jesu „oni zbog kojih oštrica revolucionarne borbe otupljuje. Takvi moraju da budu eliminisani jer onemogućavaju da se ponovo rasplamsa građanski rat između „crvenih“ i „crnih“, koji je dvadeset godina, od 1968. do 1988. godine, ostavio za sobom nekoliko hiljada mrtvih“ „(Korijere dela sera“).
I pored nekoliko očevidaca Bjađijevog ubistva, rad policajaca je veoma otežan jer nova struktura Crvenih brigada, osim što je hermetički zatvorena, ima manji broj članova (najviše stotinak). Da bi izbegli policijsku infiltraciju i prisluškivanje, „brigatisti“ inače vrlo uspešno koriste elektronsku poštu i internet. Uostalom, nakon ubistva Marka Bjađija dokument kojim se preuzima odgovornost i objašnjava dalja strategija poslat je elektronskom poštom na 500 adresa raznih medija i sindikalnih organizacija.
Prvi zaključci istražnih organa u vezi s ubistvom Bjađija govore da je, bez obzira na izmenjene društvene i ekonomske okolnosti, ideologija novih terorista identična onoj originalnoj iz perioda „olovnih“ sedamdesetih. Zbog toga karabinjeri pokušavaju da pronađu način na koji su se spojili stara garda i ovaj mladi kadar. Prve indicije govore da se šefovi nalaze, ili među brojnim teroristima koji su pobegli u Francusku i Švajcarsku gde su našli utočište, ili među stotinak utamničenih koji se, uprkos teškim zatvorskim kaznama, nikad nisu distancirali niti pokajali. Zbog toga je italijanska policija odmah nakon ubistva Marka Bjađija, ne bi li došla do nekih saznanja, pretresla i prislušnim uređajima ozvučila ćelije okorelih terorista.
SMIRIVANJE STRASTI: Pretpostavlja se da Crvene brigade sada čine tridesetogodišnjaci bez policijskog dosijea, u koje niko ne bi posumnjao i koji ne žive u ilegali, već se aktiviraju za pojedine akcije po direktivi iskusnih članova. Organizovani su u lokalne strukture koje onemogućavaju rad policijskih doušnika. Rečnik njihovog propagandnog materijala veoma je težak i anahron: uz obaveznu petokraku obećava se, kao i u prošlosti, „dugogodišnja oružana borba protiv imperijalističke buržoazije“, ali se otkriva i frapantna informisanost o zbivanjima u pojedinim ministarstvima. Zbog toga postoji opravdana sumnja da delovi organizacije operišu unutar same države – uostalom, osim zaposlenima u Ministarstvu rada, poslednja žrtva Marko Bjađi bio je potpuno nepoznat široj javnosti.
U prvom trenutku i potpuno u skladu sa svojom političkom kulturom Berluskonijeva desnica pokušala je da instrumentalizuje novu akciju Crvenih brigada (tj., smrt jednog nedužnog čoveka) i dovede u vezu terorizam sa zvaničnom levicom i sindikatima. Navodno, „levica je stvorila atmosferu mržnje koja je rezultirala smrtonosnim pucnjima u Bolonji“. Međutim, nakon opomene predsednika Ćampija da se smire strasti i političke konfrontacije, Berluskoni je promenio kurs nudeći (sitne) ustupke i izgubivši dobru dozu svoje bezobzirnosti. Istina, nema nameru da povuče problematične amandmane na Zakon o radu jer bi time dao legitimitet teroristima. Ostali predstavnici koalicije na vlasti takođe traže od Berluskonija da spusti loptu, da za reanimaciju terorizma ne optužuje parlamentarnu levicu, već da pozove sindikate za pregovarački sto. Uostalom, politička atmosfera je sama po sebi već dovoljno zatrovana.
Veliki pesimizam se pojavio kod mnogih relevantnih političkih činilaca jer, iako je atmosfera u fabrikama daleko bolja nego sedamdesetih i mladi nisu zainteresovani za oružanu borbu protiv države, teroristi su očigledno postigli svoj cilj – zastrašivanje. Prema rečima Umberta Eka: „Bolno je osećanje da u zemlji koja je u poslednjih 20 godina napravila ogromne korake u modernizaciji i razvoju, još postoje ostaci terorističkih organizacija. Očigledno nije bilo dovoljno to što su vođe uhapšene i što je italijansko društvo u celini odbacilo terorizam“.
PROTIV TERORIZMA I MAFIJE: Ispada da su teroristi zadali svoj udarac u (za njih) pravom trenutku, to jest, onda kada se opasno zaoštrila borba sindikata i vlade Silvija Berluskonija. Nakon što se opozicija dokazala potpuno nesposobnom (izuzev pravih pravcatih tuča u parlamentu) da zaustavi Berluskonijevo krojenje Italije, mase besnih opozicionara se sve česće okupljaju oko vanstranačkih ličnosti poput proslavljenog režisera Nanija Moretija, bivšeg sudije Dipijetra, smenjenog direktora RAI-a Zakarije, sindikalnog lidera Koferatija i komediografa nobelovca Darija Foa. Onaj rastući deo glasačkog tela kojem je muka od Berluskonija sprema se da učestvuje u generalnim štrajkovima i drugim protestima koji će u aprilu blokirati Italiju, ali ne dozvoljava da na čelo kolone stane ijedan opozicioni političar.
S druge strane, dok sprema kontramiting sa nekoliko miliona učesnika, Berluskoni tvrdi da akcije terorista neće promeniti njegov kurs i sve čini da razbije psihozu uznemirenosti među Italijanima. Jedan od prvih poteza bilo je drastično pojačanje obezbeđenja strateških objekata i telesne zaštite političara i sindikalnih lidera iako je država potpuno svesna da protiv terorizma ne može da se bori tako što će zaposliti 50.000 telohranitelja. Istovremeno, ubrzano je stvaranje posebnog tužilaštva za borbu protiv terorizma (kao što već postoji za borbu protiv mafije) radi bolje koordinacije i centralizovanja podataka i istraga.
