Mohamed al Darbi cepa karton za vatru. Njegova majka peče lepinje na improvizovanoj peći. „Pečemo hleb i jedemo ga sa začinima. Ništo drugo nemamo.“
Ipak, danas barem imaju brašna za lepinju. Kuća te porodice na zapadu grada Gaze na prvi pogled deluje netaknuto, piše DW.
Snimak koji je obišao svet
Pre mesec dana dvanaestogodišnji Mohamed postao je poznat zahvaljujući jednom video-snimku. O njemu su izveštavali svetski mediji. Vratio se praznih ruku iz centra za distribuciju pomoći. Kada ga je novinar upitao kako mu je, Mohamed je pred kamerom počeo da jede pesak.
„Dobio sam malo brašna, ali su mi ga lopovi oteli. Mnogo sam plakao, jer nismo imali ni brašna, ni hrane.“
Glad, očaj, iscrpljenost. Mohamed je bolestan. Lekari su morali da mu odstrane deo pluća. Gleda ozbiljno svojim velikim smeđim očima i priča da gotovo uopšte nema hrane koja može da se kupi. Kilogram paradajza košta (preračunato) oko 25 evra.
Suviše malo pomoći, loša distribucija
U Pojas Gaze i dalje stiže suviše malo pomoći. Ono što stigne, ne distribuira se koordinirano. Na snimcima se vidi da sve više naoružanih porodičnih klanova preuzima kamione.
Fondacija za Gazu, koju podržavaju Izrael i SAD, deli pakete pomoći samo na jugu i u centralnom delu regiona. Centri za distribuciju otvoreni su samo povremeno.
Očevici izveštavaju da izraelska vojska IDF gotovo svakodnevno puca na ljude koji traže pomoć. Vojne službe na te optužbe uglavnom ne reaguju.
Potraga za hranom kao svakodnevni zadatak
Na severu, gde živi Mohamed, postoje manji distributivni punktovi lokalnih organizacija. Potraga za hranom i vodom određuje svakodnevicu tog dvanaestogodišnjaka. U razgovoru s timom nemačkih novinara iz studija u Tel Avivu on gotovo uopšte ne priča o nečemu drugom. Već 21 mesec nije išao u školu.
„Prvo gledamo da li je otvorena narodna kuhinja. Kad se probudim donesem vodu s cisterne. Onda idem s loncem do narodne kuhinje. Ponekad donesem hranu, ponekad ne. Onda se igram s prijateljima, odmaram se i spavam. A sutra sve ispočetka“, priča Mohamed.
„Želim da se sve smiri“
Mohamedov otac, Munzir al Darbi, ima slomljenu nogu. Zato je Mohamed morao da ide konvoja kamiona kako bi dobio nešto od pomoći. Al Darbi kaže da, naravno, želi svom sinu da bude srećan u životu, da se rat završi, da deca ponovo mogu u školu.
„Da mogu da uče, igraju se, imaju srećan život, kao pre rata. Želim da se sve smiri i da nam opet dođu hrana, brašno i voda.“
U Gazi su mnogi nadaju primirju, ali se istovremeno boje da ono neće zaista da bude i kraj rata.
Mohamed ne gubi nadu: „Bio bih veoma srećan, jer bih tada mogao da dobijem hranu iz narodne kuhinje i vodu. Mogao bih da se igram i da idem gde god želim, jer ne bih morao da se bojim da ću da budem ubijen.“
Za primirje već ima planove. Želi da ide kod lekara i da dobije lekove. I naravno: da jede i da pije.
