Husein: Više od intuicije
Poznat već duže od decenije širom sveta samo po imenu – Sadam – iračkom predsedniku ovo može da bude poslednja novogodišnja noć koju će provesti po svom ćefu. Sve otkad je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džordž Buš proglasio Sadamov režim, uz severnokorejski i iranski, polugom „osovine zla“, obruč se opasno steže oko iračkog predsednika koji zemljom vlada gvozdenom rukom već više od 20 godina. Cele 2002. Sadam je hodao po tankoj ivici, pogotovo što je proklamovani ratni cilj SAD i Britanije „smena režima“ u Bagdadu, a ne puko razoružanje Sadama Huseina. Ratne trube zasvirale su u Vašingtonu već na početku 2002. godine i rat je visio u vazduhu sve do novembra kada je Savet bezbednosti UN usvojio rezoluciju 1441 o obnavljanje misije inspektora UN za razoružanje (UNMOVIC). Manevarski prostor Sadamu se ukazao najpre zbog toga što su tradicionalni američki saveznici, osim Britanije, uspeli da privole Ameriku da se glavna diplomatska utakmica na makar određeno vreme odigrava u Ujedinjenim nacijama. Amerikanci su nevoljno pristali, ali su jasno stavili do znanja da u rat protiv „novog Hitlera“, kako je Sadama Huseina nazvao otac aktuelnog predsenika SAD u jeku rata u Zalivu, mogu i sami, i da strpljenja nemaju na pretek.
Kada je video da je vrag odneo šalu, irački diktator počeo je snažnu diplomatsku i propagandnu kampanju ne bi li stekao što više saveznika među stalnim članicama Saveta bezbednosti, ali i u regionu. Prihvatio je Rezoluciju 1441, koja inspektorima UNMOVIC-a daje velika ovlašćenja da pretražuju mesta koja je Sadam do sada smatrao nedodirljivim: njegove predsedničke palate. Čak 24 časa pre roka završio je izveštaj na 12.000 stranica o arsenalu oružja za masovno uništenje u kome se ponavlja da Irak takvo oružje nema. Dozvolio je zapadnim novinarima, od kojih je većina mesecima čekala na vizu, da izveštavaju iz Iraka. Pozvao je i agente CIA-e da dođu u Irak i svojim očima se uvere da zemlja ne poseduje hemijsko, biološko niti nuklearno oružje. Izvinio se Kuvajtu za invaziju i u poslednjim danima 2002. vratio je sve dragocenosti i umetničke predmete koje je iračka vojska ukrala iz Kuvajta tokom agresije. Istovremeno, obilato koristeći zaoštravanje krize na Bliskom istoku za jačanje simpatija i solidarnosti u arapskom svetu, Sadam izdvaja pozamašnu sumu novca za familije bombaša (samo)ubica. Svakoj familiji koja na ovaj način izgubi člana porodice poklanja 25.000 američkih dolara, a velikodušno pomaže i palestinske izbeglice iz Dženina na Zapadnoj obali. To mu je donelo popularnost i kod kuće i širom arapskog sveta. U znak protesta zbog akcija Izraela prema Palestincima, objavio je moratorijum na izvoz nafte i time uzdrmao svetsko tržište nafte. Uspostavio se kao jedini lider koji prkosi Amerikancima u delu sveta gde oni imaju malo prijatelja. Sve nade lidera na Zapadu, čak i nekih lidera u regionu, a zasigurno mnogih podanika iračkog lidera, da će Sadama Huseina s vlasti ukloniti ili neki odvažni disident, ili samo proviđenje, izjalovile su se jer od iračkog diktatora nema žilavijeg: preživeo je deceniju sankcija Ujedinjenih nacija i više atentata. Američki zvaničnici ne kriju da bi cela stvar bila mnogo jednostavnija kada bi se u pravom trenutku i na prvom mestu u Sadamovoj blizini našao neko mirne ruke, i sa srebrnim metkom u pištolju. Dakle, radovali bi se ako bi neko svet lišio Sadamovog prisustva. Drugi polažu nade u to da ga je načela neka opaka bolest i panično traže znake da mu zdravlje popušta. No, ti snovi su se pokazali preterano ambicioznim. Sadam, s velikim revolucionarnim stažom, ima kao i svaki diktator istančan osećaj i za najmanji znak nelojalnosti, makar to značilo i da se neko nije od srca nasmejao njegovoj šali. U Iraku, a i van njega, ima mnogo onih koji mogu da posvedoče o Sadamovoj brutalnosti i svireposti koju su, sva je prilika, nasledila oba njegova sina – Udaj i Kusaj. Uostalom, reč je o čoveku koji je, netrepnuvši, za nekoliko dana hemijskim oružjem pobio 7000 svojih građana. Sadam se u samoodržanju ne oslanja, dakle, samo na sopstvenu intuciju već u svojoj ruci čvrsto drži sve poluge vlasti. Iračani se plaše i sopstvene senke i teško će vam iko od njih otvoriti srce u okviru iračkih granica. Pošto se u Iraku odavno ne održavaju izbori, Sadam svoju popularnost voli da testira na referendumu. U poslednjem koji je upriličio u oktobru 2002, svih 12.000.000 Iračana s pravom glasa izjasnilo se da želi da im Sadam Husein bude predsednik i narednih sedam godina. Iz predostrožnosti nikada ne spava u istom krevetu dve noći zaredom, a prema procenama zapadnih stručnjaka koje je unajmila Amerika, ima bar pet dvojnika.
Osim severnokorejskog lidera Kim il Džonga, na svetu nema državnika koji do te mere neguje sopstveni kult ličnosti dok svoje podanike drži u gladi i pod strahovladom. Njegov rođendan (u aprilu je napunio 65 godina) slavi se šest dana, a u Tarkitu, njegovom rodnom mestu, na rođendan mu hvalospeve peva hor od 10.000 učenica čak i kada ih on ne udostoji prisustvom. Njegovi posteri u gigantskoj veličini krase ulice Bagdada i drugih gradova Iraka. Dok njegovi građani gladuju, Sadam širom Iraka gradi džinovske džamije i postavlja svoje statue u natrprirodnoj veličini. Dakako i palate za sebe i članove svoje porodice, kojima se danas ni broj ne zna. Poslednja koju je izgradio u Bagdadu ima stubove čije vrhove krase isklesane Sadamove glave. Umesto šešira, ove glave sa Sadamovim likom nose šlem Saladina, kurdskog heroja iz doba krstaških ratova koji je rođen u istom mestu kao i Sadam. Ima već nekoliko godina kako je uniformu zamenio civilnim odelom, ali se kubanskih cigara koje mu šalje Fidel Kastro lično nije odrekao.
Barajev: Najmlađi, najžešći, najsuroviji
Po svojevrsnom unutrašnjem naboju, da nije bilo pretnje potencijalnim ratom, u konkurenciji za događaj godine visoko bi se kotirala čečenska akcija u srcu Moskve. Sve svetske televizije su Movsara Barajeva snimile mrtvog, na podu moskovskog pozorišta Dubrovka. U ruci – flaša konjaka. Bio je to epilog surove drame u moskovskom pozorištu gde su čečenski pobunjenici danima držali kao taoce više od 700 ljudi. Život je u ovoj terorističkoj akciji izgubilo više od stotinu ljubitelja pozorišta, ali i pedesetak terorista. Većina je stradala od gasa kojim su ruski specijalci konačno uspeli da okončaju dramu u popularnom teatru.
Prethodnih dana ovaj 23-godišnji lider čečenskih terorista zahtevao je bezuslovno okončanje rata u Čečeniji i povlačenje Rusa. Protivnici su tvrdili da je Barajev bio najmlađi, najžešći i najsuroviji od svih vođa čečenskih pobunjeničkih grupa.
Ujak mu je bio Arbi Barajev koga su ruske snage ubile u junu 2001. Stariji Barajev je bio poznati terorista: kidnapovanja, mučenja, otkup, ubijanje talaca, ali i ruskih kolaboranata. Mlađi Barajev je optužen za više fatalnih napada na ruske vojnike. Neki analitičari ruskih prilika smatraju da je fama o Barajevu namerno izmišljena: Rusima je trebalo „strašilo“ da zaplaše javnost, da se svima smrzne krv u venama kad čuju njegovo ime, ali i da opravdaju svoje postupke u Čečeniji. Više puta je lansirana lažna zvanična vest da je Barajev mrtav.
U intervjuu londonskom „Tajmsu“, samo nedelju dana pre pogibije, Barajev je tvrdio da nije terorista, da on i njegovi sledbenici samo zahtevaju da ruske trupe napuste Čečeniju. Neki vojni analitičari, na primer Vjačeslav Islamov iz „Nove Gazete“ smatrali su da je Barajev organizovao opsadu pozorišta Dubrovka zato što je hteo da pregovara. U protivnom, tvrdio je, Čečeni će preseliti rat u Moskvu. To su Kremlju davno bili obećali. Čak i kad je izvedena akcija u Moskvi, Barajev je zapravo hteo da pregovara; da je stvarno hteo da pobije sve one ljude, on bi to i učinio, smatra Islamov.
Posle masakra u Dubrovki, Barajevi susedi iz grada Arguni u Čečeniji pred kamerama NTV-a o njemu su pričali samo najlepše: nežan mladić, dobar student, patriota… Jedan je upitao: ko mu je to mrtvom stavio flašu konjaka u ruku?
Buš: Kauboj kao heroj
Sadamov prekookeanski izazivač Džordž V. Buš je 2000. ipak pobedio demokratskog konkurenta Ala Gora posle svih prebrojavanja i sudskih sporova i tako postao 43. predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Jednog dana će možda neki doktorant dokumentovano dokazati da Buš ipak nije pobedio u Floridi 2000.
Buš je na poslednjim izborima za američki Senat i Kongres postigao nemoguće: njegova partija je uspela da prekrši jedan od „gvozdenih zakona“ američke politike – partija na vlasti uvek gubi na izborima na pola mandata. Sad se Buš Junior, koga jedan deo medija potcenjuje i karikira kao „razmaženog kauboja koji u novinama čita samo sportske strane“ i „čoveka drugorazredne pameti i prvorazredne naravi“, upisuje u američku istoriju kao predsednik čija je partija na izborima na polovini mandata osvojila mesta i u bici za Kongres.
Nema sumnje da je Buš izuzetno vešto iskoristio šok u kome se Amerika našla posle 11. septembra kada je tragedija ujedinila zemlju i izmenila nacionalnu psihu. Buš preuzima ulogu nacionalnog heroja koji kreće u globalni rat protiv teorizma, a kada je popularnost počela da mu opada, potražio je savezništvo u Ujedinjim nacijama za napade na Irak. Tamo gde je nekada bio Osama bin Laden, dakle, neprijatelj nad neprijateljima, sada je Sadam Husen… Poruka je ponovo slična: nacija treba da se ujedini oko svog predsednika.
Amerika se ubrzano konsoliduje kao ultrakonzervativna zemlja. Sasvim je izvesno da će se posle najnovijih promena na američkoj političkoj mapi jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju još više produbiti: bogataši su 2001. dobili velike poreske olakšice, ovaj trend se i sada nastavlja. Velike korporacije se mesecima tresu pod teretom raznih finansijsko-političkih skandala, nisu zapravo ozbiljnije poljuljale moć ovog segmenta američkog društva. Naprotiv. To je republican way vođenja biznisa, i to Amerika očigledno podržava. Bušu je posle trijumfa na izborima za Senat i Kongres, ali i ishoda glasanja u Savetu bezbednosti, širom otvoren put za Bagdad.
Arafat: Devet života
Takođe, tokom cele godine planetu je uzbuđivala bliskoistočna kriza, a njen svojevrsni junak je bio Jaser Arafat. Jer, ono što je on preživeo ove godine bilo bi dovoljno da uništi i čoveka mnogo krepkijeg od palestinskog lidera koji je prošle godine napunio 73 godine. Punih mesec dana izraelske trupe su po naređenju izraelskog premijera Arijela Šarona Arafata držale opkoljene u sedištu PLO-a u Ramali bez struje, vode, hrane i lekova. Naknadno se saznalo da su izraleski specijalci imali naređenje da mu poštede život, ali za vreme opsade to Arafat nikako nije mogao znati. Oko njega se odigravao pakao. Za samo 24 časa izraelske snage uhapsile su 150 Palestinaca, među njima i dosta onih za kojima su raspisali poternicu, ubili petoricu Arafatovih telohranitelja i ranili njih četrdesetak. „Ni u klozet ne može da ode bez našeg znanja“, izjavio je tada jedan obaveštajni oficir izraelske vojske. Arafatov arhineprijatelj Šaron, koji s njim ima neraščišćene račune još od pre dve decenije kada je uspeo da ga izbaci iz Bejruta, naredio je napad na Arafatovo uporište iz odmazde za krvavi napad bombaša samoubice iz redova Hezbolaha na jevrejski praznik Pashu.
Drama u Ramali, iz koje se Arafat izvukao netaknut, pokazala je svu dubinu palestinsko-izraelskog sukoba, ali je opravdala nadimak palestinskog lidera – „čovek sa devet života“. Okoreli revolucionar, koji je pre skoro pola veka poslao pismo egipatskom lideru na kome je krvlju napisao: „Ne zaboravite Palestinu“, dosad je demonstrirao neverovatnu, takoreći hudinijevsku veštinu da se izvuče iz najzamršenijih situacija, i za svoje 73 godine svašta je prevalio preko glave: intifadu, pad aviona, nebrojene pokušaje atentata i težak srčani udar. Pored toga, može se reći da se Arafat prošlog proleća u Ramali zaista skoro osećao „kao kod kuće“: dvaput je preživeo slične opsade dok je bio u Libanu.
Arafat se za vreme svog dugog života često iz revolucionara i teroriste preobražavao u mirotvorca – što mu je 1994. donelo i Nobelovu nagradu za mir koju je podelio s Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom – ali je i obustavljao mirovne pregovore. On i Šaron, koji je bio dovoljno iskren da prizna da mu je žao što ga nije ubio 1982. u Bejrutu, slažu se u jednome: da Arafat nije u stanju da obuzda militantne fundamentaliste koji su samo ove godine odneli 400 izraleskih života. Ono oko čega se Palestinci i Izraelci nikada neće složiti jeste razlog: dok Palestinci, a među njima i Arafatovi kritičari, smatraju da je palestinski lider nemoćan da svojim autoritetom obuzda Hezbolah, Islamski džihad, Hamas i Al Aksu, Šaron (i zvaničnici SAD) smatraju da se Arafatu fućka. Iako se pobrinuo da izraelskim vlastima preda više stotina osumnjičenih za terorističke napade, on je to učinio pod prinudom i više da bi zadržao kakav-takav ugled neprikosnovenog lidera među Amerikancima. Arafat, fakat, nije učinio mnogo da suzbije teroririzam i svojim povlačenjem s pregovora pre dve godine u Kemp Dejvidu zapravo je otvorio Pandorinu kutiju i rešenje izraelsko-palestinskog sukoba učinio daljim nego ikada.
Le Pen: Čovek ili simptom
Evropsko proleće 2002. obeležila je uzbuna kada je na francuskim predsedničkim izborima u drugi krug ušao Žan-Mari Le Pen. No, kada je on u drugom krugu korektno odglumio epizodnu ulogu takmaca predsednika Širaka, u Francuskoj je brzo došlo do smirivanja tla. Bauk „lepenizma“, koji je kružio zemljom, vratio se u bocu, odakle je izašao iz još uvek nedovoljno objašnjenih razloga. Širak je danas u Jelisejskoj palati, zahvaljujući upravo „maršalovom“ izbornom skoru. Socijalista Žospen i dalje ćuti, a njegovi socijalisti podeljeni su na nekoliko „bratoubilačkih“ struja koje ni kongres idućeg proleća neće pomiriti. Le Pen se pak priprema da svojoj najmlađoj kćeri Marini „u miraz“ ostavi svoju političku baštinu, od koje bi ona htela da nizom uspešnih liftinga, učini prihvatljivu alternativu po vlastitoj meri i imidžu.
Tresla se Francuska kao malo kad od vremena OAS-a ili maja 1968. Le Pen je postao horesco referens, kad je pogubno pitati postoji li i neki drugi krivac.
Bilo je otmeno, i više nego patriotski, napadati vlastitu zemlju, na svakom koraku prepoznavati fašizam. Ulicama francuskih gradova defilirali su deseci i stotine hiljada demonstranata uzvikujući No Pasaran, a neki su zauzeli i borbene položaje, u Luksemburškom parku ili Bulonjskoj šumi, u očekivanju upada motorizovane pete kolone.
„Intelektualna elita“ zemlje – oni koji su se proglasili tutorima i depozitarima narodne volje – govorili su o „plesnivoj Francuskoj“; napad na populizam, kad nije bio kršten i kao sam crni đavao – ritualno izražavanje „sramote što sam… Francuz“ – ispoljavao je jasne simptome populofobije. Viši, kolonijalni ratovi, Le Pen… svi su plakari bili otvoreni da bi se obezvredio narodni „glas protesta“, da bi se pokazala „budnost“ i sudelovalo u „antifašističkoj (s)ekstazi“.
Pola godine kasnije, čak tri četvrtine Le Penovih birača daje podršku ministru unutrašnjih poslova Nikoli Sarkoziju, koga bi – potomka mađarskih useljenika u prvom kolenu – samo neka besprizorna humaništarija mogla dovesti u bilo kakvu vezu s krajnjom desnicom ili, ne daj Bože, s fašizmom.
Le Pen je čovek godine 2002. jedino u meri u kojoj je on otelovljavao jedan kolektivni košmar, a koji će naći nove povode, nove likove za svoju staru priču.
Stoga, veliki paradoks ostaje i meri upravo ograničenost čovekovih i najboljih, da ne kažemo ispraznih namera u polju politike: niko i nikada u francuskoj istoriji nije s tolikom većinom glasova pobedio svoga protivnika kao u maju 2002. Širak Le Pena – 82 odsto – i s manjom izbornom podrškom u prvom krugu – samo 19 odsto. U ovoj se diferencijalnoj računici i krije jedini razlog zbog koga je Le Pen proglašen čovekom godine u Francuskoj.
Elizabeta II: Pola veka na prestolu
U Velikoj Britaniji je 2002. proslavljen zlatan jubilej – 50 godina kraljice Elizabete II na prestolu. Za prosečne Britance kraljica Elizabeta II (75) simbol je tradicije. Ili kao što je Šerlok Holms rekao dr Votsonu: „Ti si jedna fiksirana tačka u životu koji se menja!“
Malo je monarha koji su pola veka na prestolu. Kraljica Elizabeta II ispratila je devet premijera: Vinston Čerčil je bio prvi, Toni Bler je deseti. Elizabeta II nadmašila je najpopularnijeg britanskog monarha, prema anketi BBC-ja, to je „devičanska kraljica“ Elizabeta koja je vladala 45 godina, ali još nije dostigla kraljicu Viktoriju koja je vladala 64 godine! Elizabeta II je čukununuka kraljice Viktorije, a njen muž vojvoda od Edinburga je čukununuk kraljiceViktorije! Britanski analitičari tvrde da ta pomalo dosadana tetkasta kraljica, koja više voli društvo konja i kučića nego ljudi i čiji šeširi i kostimi još prate modu pedesetih, ipak nije napravila nijedan krupan politički gaf, za razliku od svog oca kralja Džordža VI koji je podržao Minhenski sporazum 1938. i Čemberlenovu politiku „smirivanja“ Hitlera i koji se slikao s Čemberlenom na balkonu Bakingemske palate.
Elizabeta II je dostojanstveno i mirno propratila raspad velike imperije koji je počeo još pre njene vladavine: oslobodila se Irska, Britanija se povukla iz Indije, u afričkim zemljama pedesetih i šezdesetih godina jedna za drugom zemlje su proglašavale nezavisnost.
Hroničari tvrde da englesku kraljicu odlukuje zdrav razum. Punih pola veka Elizbeta II vrlo savesno obavlja svoje dužnosti. Pres služba Bakingemske palate objavila je nedavno listu 50 činjenica o kraljici koje potkrepljuju ovu ocenu: Elizabeta II je bila u 251 zvaničnoj poseti inostranstvu, na čelu je 620 dobrotvornih organizacija, stogodišnjacima je poslala 100.000 rođendanskih telegrama, primila je više od 3.000.000 pisama, potpisala je 3.135 parlamentarnih odluka, dodelila 380.630 nagrada i priznanja. Kraljica ima godišnje oko 3.000 zvaničnih sastanaka i primanja na kojima ugosti oko 80.000 ljudi. Manje stabilne ličnosti ne bi izdražale ovaj tempo, ali kraljica je najzdravija osoba na svetu. Dodajmo, i jedna od najbogatijih.
Hu: Čovek za treći milenijum
U Pekingu se krajem godine desila istorijska smena na kormilu Komunističke partije Kine. Na crveni tron uspeo se 59-godišnji Hu Djintao (očekuje se da u proleće 2003. godine bude izabran i za predsednika NR Kine), kao predvodnik cele nove generacije rukovodilaca koja će najmnogoljudniju, po mnogima i najtajanstveniju zemlju sveta, voditi u novom milenijumu. Na njima je da nastave ubrzanu modernizaciju zemlje i njenog fantastičnog ekonomskog uspona koji ne posustaje već duže od decenije. U tom smislu je odluka da se najodgovornija uloga u tom poslu poveri Huu, koga u najkraćem profilišu kao tehnokratu reformatora, logična. Hu se u rukovodioca kalio na različitim partijsko-državnim funkcijama, među kojima su neke – krajem osamdesetih bio je partijski sekretar Autonomne provincije Tibet – bile izuzetno delikatne. Reformske preporuke su mu svakako i poznanstvo i rad s nekadašnjim generalnim sekretarom kineske Komunističke partije Hu Jaobangom, a naročito činjenica da je u Peking početkom devedesetih došao kao lični izabranik arhitekte kineskih reformi Denga Hsijaopinga. Hu, koji je inače po struci inženjer hidrologije, za generalnog sekretara partije izabran je s mesta potpredsednika republike.
Erdogan: „Nekrunisani“ pobednik
Gotovo u isto vreme desila se i velika smena u Turskoj. Stranka pravde i razvoja (AKP) Redžepa Tajipa Erdogana, nastala 1999. od umerenih iz zabranjene tvrde muslimanske Stranke blagostanja Nedžmetina Erbakana, u novembru je zbrisala vladu Bulenta Ečevita. S njom i celu staru gardu političara koja s ponižavajuće malim procentom od dva odsto glasova nije uspela čak ni da uđe u parlament, koji po prvi put samostalno kontroliše islamska vlada s gotovo dvotrećinskom većinom. Na sasvim novoj unutrašnjepolitičkoj sceni AKP i njeni lideri se predstavljaju kao nešto analogno demohrišćanima, samo muslimanskim, koji tvrde da će doneti ekonomski prosperitet, čuvati sekularni karakter Turske, i čak je uvesti u EU – iako su neki njeni lideri koliko pre nekoliko godina tvrdili da Turskoj tamo nije mesto.
Uz velike izazove kod kuće gde, uprkos popularnosti zasnovanoj na obećanjima o boljem životu, a ne na islamskim korenima, tek treba da dokaže da nema radikalno islamsku „tajnu agendu“, kontroverzna stranka pokušava i da redefiniše međunarodni položaj Turske, nudeći se kao umereno muslimanski i sekularni most između „demokratskog“ zapada i islamskog sveta. Njen geostrateški položaj olakšava tu argumentaciju, ali i komplikuje stvar jer preti da je uvuče u očekivani rat Amerike i susednog Iraka, čemu se protivi i javno mnjenje i svi koji se sećaju koliko je skupo Turska platila posledice rata u Zalivu, i koji znaju koliko bi to pokvarilo njen imidž u muslimanskom svetu.
Sada već harizmatični 48-godišnji Erdogan, jedno od petoro dece iz skromne istanbulske porodice, nekada profesionalni fudbaler, a kasnije i gradonačelnik u rodnom gradu, hrabro se nosi s izazovima novog položaja. U nemogućnosti da postane premijer, jer je 1998. bio osuđen na osam meseci zatvora zbog rasplamsavanja nacionalne mržnje stihovima o minaretima koji su „naši bajoneti“, on je u svojstvu šefa stranke odmah po izborima krenuo u turneju lobiranja po 14 prestonica EU i u Vašington, gde ga je Buš – događaj bez presedana – primio u Beloj kući. Međutim, kratki talas optimizma zasnovan na očekivanju približavanja Evropskoj uniji koje bi donelo i demokratizaciju i ekonomski oporavak, raspršava se pošto je samit EU u Kopenhagenu decembra još jednom odložio odluku o početku pregovora sa zemljom kojoj je priznat status kandidata 1999, iako je zahtev podnela još pre 40 godina.
Nova vlada od 24 ministra – 10 manje nego prethodna – imala je od početka pune ruke posla s tri velika spoljnopolitička pitanja upletena u jedno – Irak, EU i rešavanje kiparskog problema. Sva tri zahtevaju dugoročne strateške odluke za koje kabinet nije spreman – ne zbog nedostatka volje ili znanja nego zato što (još) nije preuzeo kontrolu nad državnim aparatom, i zbog toga što sve što radi radi pod budnim okom koliko sekularne elite još i više vojnog establišmenta koji tradicionalno de facto vlada zemljom i smatra se čuvarem sekularne Ataturkove Turske, koju je u prošlosti već diktaturama „branio“ od islamističkih vlada. Kontradiktorna zvanična saopštenja i izjave o tim pitanjima potvrđuju utisak o bitkama koje se vode iza kulisa, a prvi veći sukob očekuje se ovih dana povodom ustavnih amandmana koji bi Erdoganu omogućili da u februaru izađe na ponovljene izbore u jugoistočnoj pokrajini i potom postane premijer umesto potpredsednika stranke koji mu čuva stolicu, Abdulaha Gula.
Kučan: Odlazak „Bonsaija“
U ponedeljak 23. decembra Milan Kučan je konačno u pratnji novog predsednika Slovenije Janeza Drnovšeka poslednji put pregledao počasnu četu Slovenačke vojske, pozdravio saradnike, odmahnuo fotoreporterima, seo u sivi mercedes i odvezao se iz zgrade predsednika republike ka ljubljanskom predgrađu Murgle, gde se među tipskim jednospratnim kućicama u nizu nalazi i njegov dom. Sada će se, na neskrivenu radost njegove žene Štefke, konačno pozabaviti krečenjem stana. S obzirom na Kučanove godine, moleraj će najverovatnije biti samo epizoda na kraju njegovog desetogodišnjeg mandata na funkciji predsednika države, dok se ne lati starog zanata. Sva Kučanova karijera pokazuje privrženost politici, pa nema sumnje da je to jedan od ljudi koji su presudno uticali ne samo na slovenačka nego i na jugoslovenska politička zbivanja, u veoma dugom periodu.
Kučanova politička karijera bila je munjevita. U Ljubljani je studirao prava i ubrzo postaje član Univerzitetskog komiteta Saveza komunista; postaje sekretar SSRN-a, član slovenačkog Centralnog komiteta i predsednik slovenačke skupštine. Juna 1982. godine zajedno s Mitjom Ribičičem ulazi u Predsedništvo CK SKJ da bi 1986. godine bio unapređen u predsednika slovenačkih komunista. Slovenačka ekspozitura Saveza komunista u ondašnjoj SFRJ lansira parolu „Evropa zdaj!“ i pod Kučanovim patronatom preuzima ideje koje nudi alternativa.
Kučan je aprila 1990. godine pobedio na izborima za predsednika Predsedništva, a Slovenija posle plebiscita (decembra 1990) proglašava samostalnost (juna 1991). Na izborima za šefa države Kučan pobeđuje već u prvom krugu još dvaput – 1992. i 1997. godine. Sondiranje raspoloženja javnog mnjenja pokazuje da bi glatko pobedio i treći put da nije ustavnog ograničenja koje dozvoljava samo dva uzastopna mandata. Silazak Milana Kučana s pijedestala oca naroda (kako ga vidi većina Slovenaca) za opoziciju, koja uprkos brojnim pokušajima nije uspela da ga kompromituje ili sruši, predstavlja, prema rečima Lojzea Peterlea, „važniji događaj nego dolazak Janeza Drnovšeka na funkciju“.
Nesporno je da se Milan Kučan tokom poslednjih decenija iskazao kao političar koji skromnim nastupom, toplinom, širokim osmehom, plavim očima i stalnim druženjem s običnim ljudima – olako šarmirao mnoge, naročito sagovornike. Na kritiku je odgovarao vedro, bez revanšizma. „Mladina“ je davno lansirala posprdni nadimak Bonsai, zbog malog rasta. Prilikom jubileja rubrike u kojoj je kao Bonsai redovan gost, Kučan je od urednika dobio primerak tog japanskog umeća, što je jedan od retkih poklona koji je na kraju mandata poneo iz kancelarije.
