Unutarstranačka trvenja i nezapamćeni pad rejtinga laburista koji su nekima i bili povod da mu okrenu leđa nisu jedina, ni najvažnija tekovina dvogodišnje Starmerove vladavine. Dok odbrojava dane preostale do predavanja vođstva i partije i države, najverovatnije bivšem gradonačelniku Mančestera Endiju Barnamu, Starmer je svim silama gurao i progurao Investicioni plan za odbranu. Taj plan ga je koštao ostavke ministra odbrane i nesuglasica u samom kabinetu koje su trajale skoro godinu dana. Ipak, Starmeru ništa nije smetalo da ide do kraja, pa ni etička dilema da li neko ko faktički neće uskoro voditi državu ima pravo da odlučuje o njenoj budućnosti. Pitanje je i da li bi budući premijer, za kojeg se očekuje da preuzme funkciju već 20. jula, podržao kontroverzni plan.
Prema planu za povećanje budžeta za odbranu, Velika Britanija će do 2029. godine izdvajati 80 milijardi funti godišnje ili 2,7 odsto BDP-a. “Kada se svet naoružava i agresija raste, najbolji način da se izbegne rat jeste da budemo spremni za njega”, kaže odlazeći premijer. Problem je u tome što je Starmer u poslednjim danima na premijerskoj funkciji odlučio da dodatne pare za vojsku nađe preusmeravanjem novca namenjenog energetskim, saobraćajnim i stambenim projektima i na taj način pokrije manjak u vojnom budžetu.
Možda je cinično, ali ne i netačno, dovesti u vezu zalaganje za veći vojni budžet sa Starmerovom namerom da bude sledeći generalni sekretar NATO. Tako bar tvrdi britanski “Obzerver” pišući da “čak i nakon odlaska iz Dauning strita ‒ što se sada, čini se, događa na svakih nekoliko godina ‒ bivšim premijerima nije tako lako da se vrate životu kakav su nekada vodili”. Povećanje budžeta za odbranu Starmeru će pojavljivanje na samitu NATO 7. i 8. jula u Ankari svakako učiniti lakšim i prijatnijim. Moći će da ispuni obećanje koje je dao evropskim saveznicima i udovolji nepredvidivom Donaldu Trampu koji zahteva od članica Alijanse da troše više državnih para na oružje i ratove.
PALESTINSKA AKCIJA
Rat u Gazi i odnos prema propalestinskim demonstrantima u Velikoj Britaniji zauzima veliko poglavlje u Starmerovoj biografiji. On je, kao član advokatskog tima Džefrija Robertsona, pred Haškim tribunalom za bivšu Jugoslaviju uspešno zastupao pravo novinara “Vašington posta” da ne svedoči u postupku protiv Radoslava Brđanina, kasnije osuđenog za zločine koji uključuju progone, mučenje, deportacije i prisilno premeštanje, počinjene nad nesrpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini.
Starmer, inače bivši državni tužilac, preinačio je u slučaju Gaze stav prethodne konzervativne vlade Rišija Sunaka. Odmah po preuzimanju vlasti pod, tvrde pojedini mediji, velikim pritiskom stranačkih kolega, povukao je prigovor zvaničnog Londona da Međunarodni krivični sud (MKS) nema jurisdikciju za istraživanje postupaka Izraela na okupiranim palestinskim teritorijama od 7. oktobra 2023. do danas. Izrael nije među državama članicama MKS, a sud je nadležan ukoliko su ratni zločini počinjeni u nekoj od zemalja potpisnica njegovog osnivačkog sporazuma ili ih je počinio neki njihov državljanin. Palestinci su formalno postali potpisnici sporazuma o MKS 2015. godine. Ovaj sud trenutno istražuje i zločine koje su navodno počinili pripadnici Hamasa.
Povlačenjem britanskog prigovora o jurisdikciji, Starmer je omogućio da se proces pred Međunarodnim sudom nastavi bez mešanja Britanaca. To je kasnije dovelo i do izdavanja naloga za hapšenje, između ostalih, i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. No Starmer, tvrde njegovi kritičari, samo je simbolično povukao prigovor o jurisdikciji, dok na terenu Britanija sve vreme pruža materijalnu i moralnu podršku izraelskim vojnim snagama.
Prema navodima nezavisnog istraživačkog medija Diklasifajd UK, Britansko ratno vazduhoplovstvo je od decembra 2023. izvelo najmanje oko 500 izviđačkih letova nad područjem Gaze. Letovi koji se odvijaju u tajnosti izazivaju sumnju da bi podaci koji se tom prilikom prikupljaju mogli da budu prosleđeni izraelskoj vojsci, u čijim su napadima ubijene desetine hiljada civila. Britanska vlada, dok su na njenom čelu bili i Sunakovi konzervativci, pa potom i Starmerovi laburisti, tvrdi da su letovi isključivo usmereni na operacije spasavanja talaca.
Sa druge strane, Starmerova vlada donela je uredbu kojom je u Britaniji organizaciju pod nazivom “Palestinska akcija” proglašena terorističkom. Odluka je za posledicu imala hapšenje više od tri hiljade aktivista i demonstranata izazivajući osudu mnogih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Takođe, u maju ove godine četvoro aktivista poznatih kao “Elbit 4”, osuđeni su po antiterorističkim zakonima zato što su 2024. upali u britansku fabriku koju koristi jedan od najvećih izraelskih proizvođača oružja, kompanija Elbit Sistem. Ista ta kompanija je, prema pisanju BIRN-a, ugovorila sa Aleksandrom Vućićem proizvodnju dronova na teritoriji Srbije, a izvestiteljka UN Frančeska Albaneze za Elbit Sistem kaže da “profitira od genocida u Gazi”. Kazne za četvoro britanskih aktivista kreću se od četiri do preko sedam godina zatvora, a pored toga moraće da se narednih 15 godina registruju u sistemu nadzora za praćenje osoba povezanih sa terorizmom. Poštovanje ljudskih prava i prava na protest je pod znakom pitanja, smatraju mnogi, pa i pomenuti Džefri Robertson, koji je Starmeru dao prvi pripravnički posao. Robertson kaže da je Starmer podršku svoje partije izgubio zato što je bio previše desno orjentisan, ali i zato što je ‒ dosadan. “Nedostaje mu harizma”, kaže advokat za ljudska prava Robertson.
“PRINC TAME” I DŽEFRI EPSTIN
Razloga koji su doveli do kraja Starmerovog premijerskog mandata je mnogo. Kreću se od stava prema Izraelu i propalestinskim aktivistima, do unutar stranačkih previranja i neprincipijelnih odluka, poput bacanja Džeremija Korbina pod voz i izbacivanje Kena Louča iz Laburističke stranke, kao i povlačenje obećanja da će poboljšati sistem socijalnih davanja. Sramotno je, misle one koji gu kritikuju s leve ideološke pozicije, što je odmah po stupanju na dužnost ukinuo novčani dodatak penzionerima za grejanje tokom zime. Usledio je pad popularnosti i njega kao lidera i same Laburističke stranke, koja je dovedena do nezapamćenog poraza na lokalnim izborima u maju.
Međutim, skandal koji je dotukao Starmera je imenovanje Pitera Mendelsona, bivšeg ministra u vladi Tonija Blera i takozvanog princa tame, za britanskog ambasadora u Vašingtonu. Mendelson je od ranije bio poznat po druženju i prijateljstvu sa osuđenim prestupnikom Džefrijem Epstinom. U trenutku kada ga je imenovao za ambasadora, ispostaviće se kasnije, Starmer je znao za njegovu problematičnu prošlost, ali ga je ipak postavio za najvišeg diplomatskog predstavnika u SAD. Mendelson je povučen iz Vašingtona, a Starmer sprema iseljenje iz Dauning strita.
Nisu sve odluke Starmerove vlade bile katastrofalne. Na primer, Engleska je od 1. maja ove godine u grupi civilizovanih država koje kapital vlasnika stanova i kuća ne izjednačavaju sa pravima zakupaca. Takođe, Zakon o radnim pravima uvodi značajna unapređenja u vezi sa bolovanjem, roditeljskim odsustvom i ugovorima na nula radnih sati. Iako je Laburistička partija odustala od plana da svi radnici imaju pravo na tužbu za neosnovani otkaz od prvog dana zaposlenja, zakon je ipak uveo značajna nova prava.
OD TRIJUMFA DO PADA
Pod vođstvom Kira Starmera laburisti su uspeli da posle 14 dugih godina skinu konzervativce s vlasti. Niko pa ni Kir Starmer, ne bi imao lak zadatak da posle Bregzita i torijevske politike urušavanja socijalne politike oporavi britansku ekonomiju i popravi životni standard Britanaca. Ali ovaj tehnokrata dosadnog izgleda i sa manjkom harizme uglavnom će ostati upamćen kao čovek kojem nikakve ideje, pa ni principi, nisu važni. Ono što je njegova ostavka posle samo dve godine na funkciji pokrenula jeste pitanje o dubljoj krizi unutar britanskog društva i nekada stabilne državne strukture i administracije.
Sve su brojnije analize koje polemišu sa tezom da je Britanija, koja se sprema za sedmog premijera u poslednjih deset godina, postala zemlja kojom je zaista teško upravljati, i da su posledice izlaska iz EU i iz jedinstvenog tržišta dalekosežne. Uz ekonomsku krizu izazvanu pandemijom kovida, pa potom energetskim krizama usled rata u Ukrajini i sukobima u Zapadnoj Aziji, ko god bude nasledio Starmera imaće opet težak zadatak. Od Starmerovog naslednika koji će, po svemu sudeći, biti Endi Barnam, očekuje se mnogo. Njegove pozicije i politička uverenja, koliko se zasad zna, ne odskaču suštinski od dosadašnjih, već viđenih rešenja za posustalu ekonomiju i pad životnog standarda i kvaliteta života.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
