Treća intifada

Kakav je osećaj da se živi u podeljenim gradovima, da se hoda između kontrolnih punktova, zidova i rampi, naoružanih vojnika, stvarno znaju samo njihovi stanovnici. Turisti, novinari, poslovni ljudi dođu i odu tek sa osećanjem nelagode, puni priča i anegdota o mržnji i strahu, stalnim sukobima, stanju koje je na duge staze neodrživo. Znaju to stanovnici Kosovske Mitrovice, Brčko distrikta, Sarajeva ili Mostara. Čitavi tomovi su napisani o Berlinu koji je tokom Hladnog rata delio zid.

Aktuelnu krizu na Bliskom istoku izazvala je odluka predsednika SAD Donalda Trampa da prizna etnički, konfesionalno i politički duboko podeljeni sveti grad Jerusalim za prestonicu Izraela. Iznova je u prvi plan izbacila svu težinu vekovnih sukoba i podela.

„Jerusalim je izraelska prestonica. Kada ovo kažem, ne radim ništa više ni manje nego što prihvatam realnost“, rekao je Donald Tramp i dodao da je ta odluka „morala da se donese“.

Osim što su SAD priznale novi status Jerusalima, američki predsednik takođe je doneo odluku i da se njihova ambasada izmesti iz Tel Aviva u Jerusalim, u kome je do sada bio američki samo konzulat. Zvanični Vašington najavio je da će to biti dugotrajan proces koji će trajati možda i nekoliko godina. Tako je grad, koji je prema caru Solomonu „sam Bog izabrao za sebe“, opet postao udarna svetska vest.

PRIHVATANJE REALNOSTI: Očekivano, ova odluka predsednika SAD izazvala je burne reakcije širom sveta i gotovo jednoglasnu osudu svih zapadnih i arapskih saveznika SAD. Trampa su kritikovali iz Ujedinjenih nacija i Evropske unije, a posle hitnog sastanka Saveta bezbednosti ambasadori pri UN iz Francuske, Velike Britanije, Italije, Švedske i Nemačke naveli su da odluka „nije u skladu sa rezolucijama Saveta bezbednosti UN“ i da bi „Jerusalim trebalo da bude glavni grad dve države, Izraela i Palestine“.

Britanska premijerka Tereza Mej i francuski predsednik Emanuel Makron izrazili su žaljenje zbog ovakve „unilateralne odluke“ kontroverznog njujorškog milijardera. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan zapretio je da će Turska, ako SAD priznaju Jerusalim kao prestonicu, prekinuti sve diplomatske odnose sa Izraelom, a Arapska liga saopštila je da je to napad na sve Arape. Upozorenja o mogućim posledicama po krhki mir u regionu stigla su i iz Kine i Rusije. „Ova objava je protiv zdravog razuma“, izjavio je Sergej Lavrov, a oglasio se i papa Franja i pozvao na „poštovanje statusa kvo“ u Jerusalimu.

Iako je Donald Tramp izjavio da je ovakvom rezolutnom odlukom samo priznao „realnost na terenu“, jer je sedište svih ključnih državnih institucija Izraela – Vlade, ministarstava, Najvišeg suda, parlamenta i predsednika države – upravo u Jerusalimu, Bela kuća je ipak ostavila odškrinuta vrata za dalje pregovore povodom konačnog statusa ovog grada. „Ovo ne znači da smo zauzeli stav povodom konačnog statusa Jerusalima ili linija razgraničenja između dva naroda“, poručio je predsednik Amerike, dodavši da Sjedinjene Države ostaju posvećene pronalaženju mirovnog sporazuma prihvatljivog obema stranama. „Amerika će podržati rešenje u vidu dve države (Izraela i Palestine) ako se obe strane s tim slože“, izjavio je Tramp.

Šef Bele kuće je ovim potezom postigao što je bilo gotovo nezamislivo: dve najuticajnije muslimanske i rivalske zemlje u regionu, sunitska apsolutistička monarhija Saudijska Arabija i šiitska Islamska Republika Iran, ujedinile su se u otporu prema Trampovom izletu u neizvesno. Usamljen u pohvalama ostao je izraelski premijer Benjamin Netanjahu, koji je izjavio da je Izrael „duboko zahvalan predsedniku Trampu na hrabroj i pravednoj odluci da prizna Jerusalim kao prestonicu Izraela i pripremi otvaranje američke ambasade u ovom gradu“.

Smatrajući da bi i druge zemlje trebalo da slede odluku američkog predsednika i priznaju Jerusalim kao prestonicu Izraela, Netanjahu je rekao i da je „predsednikova odluka značajan korak ka miru, jer nema mira koji ne uključuje Jerusalim kao prestonicu države Izrael“. Jedini lider iz Evrope koji je otvoreno podržao Trampovu objavu, češki predsednik Miloš Zeman, izjavio je da se Evropska unija ponela „kukavički“ i da čini sve da „propalestinska teroristička struja prevlada nad proizraelskom strujom“.

POTPREDSEDNIK NIJE DOBRODOŠAO: Nije se dugo čekalo na odgovor Palestinaca, ali i muslimana širom sveta. Palestinski predsednik Mahmud Abas rekao je da SAD ne mogu više biti posrednik u izraelsko-palestinskom mirovnom procesu, a militantna grupa Hamas pozvala je na novi, treći po redu sveopšti palestinski ustanak (intifadu) protiv Izraela. Na Zapadnoj obali, u Pojasu Gaze i u istočnom delu Jerusalima održani su masovni protesti praćeni nasilnim incidentima, koji su zahtevali pojačano prisustvo i reakciju izraelskih bezbednosnih snaga.

Informativni portal „Tajms of Izrael“ navodi da je u sukobima Palestinaca i izraelskih vojnika najmanje jedna osoba stradala, a da je nekoliko stotina ljudi povređeno. Iz Pojasa Gaze, oblasti koju kontroliše pokret Hamas, ispaljene su i dve rakete ka izraelskim naseljima, a izraelska vojska je odgovorila podizanjem borbenih aviona i gađanjem ciljeva militanata u toj oblasti, pri čemu je bilo civilnih žrtava.

Ovi nemili događaji u zapećak su bacili predstojeću posetu bliskoistočnom regionu američkog potpredsednika Majka Pensa, koji planira da se krajem decembra sastane sa najvišim egipatskim, izraelskim i palestinskim zvaničnicima. Iako je predsednik SAD u nameri da „umanji štetu“ pozvao palestinskog predsednika da poseti Belu kuću u narednih nekoliko sedmica, Abasova vladajuća palestinska partija Fatah nije bila odobrovoljena Trampovim pozivom i najavila je da će bojkotovati američkog potpredsednika Pensa koji „nije dobrodošao u Palestinu“.

Postavlja se pitanje koji su politički motivi uticali da Donald Tramp, reklo bi se preko kolena, donese odluku koja može imati dalekosežne posledice po čitav region Bliskog istoka. Analitičari smatraju da se američki predsednik „nije toliko vodio diplomatskim proračunima“, već, kako to navodi „Njujork tajms“, „svojim obećanjem iz kampanje“. I zaista, jedno od najkontroverznijih Trampovih obećanja u trci za predsednika SAD bilo je da će priznati Jerusalim za prestonicu Izraela.

Suočavajući se sa padom popularnosti kod kuće, dobrano okrnjenog političkog ugleda zbog istrage FBI-ja o navodnom mešanju Rusije u predsedničke izbore, veruje se da je Tramp i u ovoj spoljnopolitičkoj odluci bio motivisan prevashodno unutrašnjom politikom. Takođe, među ključnim motivima navodi se i želja predsednika da udovolji sve moćnijem desnom krilu njegove Republikanske partije, američkim hrišćanskim fundamentalistima (tzv. evangelistima), baš kao i uticajnom izraelskom lobiju i finansijerima njegove predsedničke kampanje. Među njima se posebno apostrofira jevrejski tajkun Šeldon Adelson koji je, prema pisanju britanskog „Gardijana“, uložio najmanje 25 miliona dolara u Trampov izbor za šefa države.

KUŠNEROVA INICIJATIVA: Zanimljiv uvid o dešavanjima „iza paravana“ u Beloj kući, koja su neposredno prethodila najnovijoj odluci Donalda Trampa, doneo je američki „Politiko“. Ovaj uticajni info-portal navodi da je Džared Kušner, visoki savetnik i zet predsednika SAD, u najvećoj meri stajao iza objave da se Jerusalim prizna za glavni grad Izraela. Najglasnije je od svih visokih zvaničnika ohrabrivao Donalda Trampa da donese takvu odluku, uprkos tome što su se i državni sekretar Reks Tilerson i ministar odbrane Džejms Matis navodno protivili ideji da se u ovom trenutku Jerusalimu formalno prizna status glavnog grada.

Ova rizična strategija mladog Kušnera, koji je više puta boravio na Bliskom istoku u svojstvu izaslanika predsednika SAD, imala je, navodno, dvostruki cilj: prvi je da dokaže kako ima kapacitet da „postigne mirovni sporazum na Bliskom istoku, za koji mnogi skeptici sumnjaju da može biti sklopljen“. Drugi, ali ne i manje važan razlog, odnosi se na činjenicu da je Džared Kušner, posebno od kada je za šefa osoblja u Beloj kući izabran bivši general Džon Keli, navodno dosta izgubio od svog pređašnjeg statusa „prvog među jednakima“ među savetnicima predsednika. Stoga, od (ne)uspeha ove najnovije Kušnerove bliskoistočne inicijative umnogome će zavisiti i da li će ovaj ambiciozni političar jevrejskog porekla uspeti da povrati svoj donedavno neprikosnoveni autoritet u Zapadnom krilu Bele kuće.

Upućeni u bliskoistočnu igru smatraju da arapsko-izraelski sukob zapravo nikada u potpunosti neće biti rešen sve dok se ne reši pitanje statusa Jerusalima. Još 1995. godine predlog za rešenje ovog osetljivog pitanja dao je Predstavnički dom Kongresa, koji je tada usvojio „Akt o jerusalimskoj ambasadi“. Ovim aktom kongresmeni su pozvali vladu SAD da premesti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, „glavni grad države Izrael“. Iako je zakon obavezujući, u njemu je postojala klauzula koja je omogućavala predsednicima SAD da odlažu njegovu primenu na svakih šest meseci. Bil Klinton, Džordž Buš Mlađi i Barak Obama koristili su ovu mogućnost i sistematski su odlagali odluku o preseljenju. I Donald Tramp je jedanput odložio primenu ovog zakona, ali je 6. decembra stavio svoj potpis na akt kojim se Jerusalimu priznaje status prestonice.

MEĐUNARODNI GRAD: Još kada je rezolucijom UN-a krajem 1947. godine Palestina podeljena na dve države, arapsku i izraelsku, pitanje neizvesnog statusa Jerusalima planski je izostavljeno iz ovog rešenja. Grad je dobio status corpus separatum („zasebno telo“) i označen je kao „zaseban, trokonfesionalni međunarodni grad“. Međutim, svega dan nakon proglašenja nezavisnosti Izraela u maju 1948. godine, a u želji da spreče podelu Palestine, šest arapskih zemalja napale su tek proglašenu jevrejsku državu. Jedna od najmoćnijih regionalnih oružanih snaga toga doba, transjordanska Arapska legija, predvođena engleskim generalom Džonom Glabom (Glubb, poznat i kao „Glab-paša“) prodrla je u Jerusalim okupiravši njegov istočni deo i proteravši Jevreje koji su tamo živeli. Kada su borbe okončane 1949. godine granica primirja faktički je podelila grad na istočni i zapadni deo.

I dok je kontrola nad zapadnim delom Jerusalima pripala Izraelu, istočni deo, u kome se nalazi i čuveni Stari grad (unutar čijih zidina su značajna sveta mesta tri velike religije: Zid plača, Crkva Svetog groba i Kupola na steni), kontrolisao je Jordan. Od 1967. godine do danas Izrael je u istočnom Jerusalimu izgradio brojna naselja u kojima živi oko 200.000 Jevreja, a koja međunarodna zajednica smatra nelegalnim.

I danas, većina naselja u Jerusalimu potpuno su podeljena na izraelske i palestinske delove, iako je Stari grad formalno podeljen na muslimansku, hrišćansku, jevrejsku i jermensku četvrt. Uprkos tome što takav „podeljeni“ status Jerusalima opstaje već pola veka, Palestinci i nemali deo međunarodne zajednice upravo istočni Jerusalim vide kao prestonicu buduće države Palestine. To su, uostalom, nedavno zahtevali i ministri spoljnih poslova Arapske lige, koji su pozvali zemlje sveta da priznaju državu Palestinu sa istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom. Sa druge strane, izraelski zvaničnici zatražili su od međunarodne zajednice da sledi primer SAD i prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela.

Sagovornica „Vremena“, rođena Beograđanka koja u Izraelu živi i radi još od početka devedesetih, smatra da kada se u medijima govori o izraelskoj okupaciji istočnog dela Jerusalima, nakon šestodnevnog arapsko-izraelskog rata koji je vođen 1967, često se prenebregava činjenica da je taj deo Jerusalima devetnaest godina ranije vojno okupirala upravo jordanska vojska sa britanskim generalom na čelu.

Komentarišući najnoviji potez Trampove administracije i priznavanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela, naša sagovornica, koja je inače angažovana u tamošnjoj socijaldemokratskoj stranci Merec, smatra da je ova odluka „bura u čaši vode“, ali da će „naneti štetu poziciji i imidžu Izraela“. „Trampova odluka ništa ne menja u životima običnih ljudi, niti je izazvala preveliko uzbuđenje među građanima Izraela jevrejske nacionalnosti. To je samo američki blagoslov na postojeću situaciju, a koji Izraelu, u ovom osetljivom političkom trenutku, nanosi isključivo štetu.“ Ona napominje i da, uprkos tome što se ambasade stranih zemalja formalno nalaze u Tel Avivu, koji je „sigurniji grad i mesto atraktivnije za život“, Jerusalim ostaje „političko središte u kome strane zemlje, putem konzulata i osoblja ambasada, obavljaju najsloženije i najosetljivije državne poslove“.

Iako je izraelski premijer Benjamin Netanjahu pozvao građane da javno ne proslavljaju američko priznanje statusa Jerusalima, hiljade Izraelaca je ipak izašlo na ulice, ali ne da bi slavili, već da bi demonstrirali protiv Netanjahua i korupcije za koju je optužen.

NOVO ŽARIŠTE: Slučajno ili ne, tek odluka Donalda Trampa o Jerusalimu doneta je u istom danu kada je načelnik Generalštaba Oružanih snaga Rusije Valerij Gerasimov objavio da je Sirija u potpunosti oslobođena od terorista Islamske države. Slična objava čula se i iz Iraka par dana kasnije, kada je premijer te zemlje Hajder el Abadi proglasio konačnu pobedu nad militantima iz ISIS-a. Postoji zato opravdana bojazan da bi, nakon završetka jednog krvavog poglavlja na Bliskom istoku, gotovo istovremeno moglo biti otvoreno novo potencijalno krizno žarište. Ovoga puta, u samom srcu tri vodeće monoteističke religije sveta.

I mada aktuelna američka administracija očekuje da će tenzije nastale nakon odluke da se Jerusalimu dodeli status prestonice Izraela ubrzo splasnuti, zakočeni pregovarački proces između jevrejske države i Palestine teško da će biti pokrenut u skorije vreme. Uprkos najavama da će Tramp već početkom sledeće godine konačno predstaviti svoj „ultimativni“ mirovni plan za Bliski istok, nepoverenje, pojačane tenzije i potencijalni oružani sukobi između vodećih zemalja regiona, onemogućuju mirovni proces.