Kako je u Kijevu najavio nemački kancelar Fridrih Merc, na spisku pomoći koja će iz njegove zemlje krenuti put Ukrajine nalaze se borbeni dronovi, savremena satelitska tehnologija i čak 350 miliona evra za pomoć u energetskom sektoru – za popravke trafostanica i agregata – kako bi stanovništvo što spremnije dočekalo predstojeću zimu. Pedantni statističari izračunali su da je Nemačka od početka ukrajinskog rata toj zemlji isporučila više od 48,8 milijardi dolara pomoći u novcu i naoružanju, pa niko nije bio iznenađen najavom novog paketa.
BITKA ZA NEBO
Svega tu ima. I para i dronova za napad na ciljeve u Rusiji i energenata i moralne pomoći. Samo jednog nema – dodatnih raketa za PVO sisteme koji će bar donekle suzbiti ruske napade na velike ukrajinske gradove, u kojima svakodnevno ginu civili. A baš to je ono što Ukrajini očajnički treba da ponovo aktivira svoje baterije PVO i obuzda rusku inicijativu u bici za nebo iznad Istočnog fronta.
Rat koji traje više od četiri i po godine nemilosrdno satire vojne potencijale obe strane, što se najviše vidi po minimalnom broju raketa kojima Ukrajina trenutno raspolaže za dejstvo sistemima PVO. Reč je, pre svega, o američkom sistemu velikog dometa “Patriot”, kao i o francusko-italijanskom SAMP/T, ali i o sistemima malog dometa tipa “Krotale”. Milioni dronova raznih dimenzija koji su do sada korišćeni u tom ratu dramatično su istanjili zalihe raketa za PVO sisteme obe strane, ali Ukrajina to oseća mnogo više. Ukrajincima je prvo nestalo raketa za sovjetske sisteme koje su koristili u prve dve godine rata. Zalihe raketa za te sisteme koje su stigle od NATO zemalja iz nekadašnjeg istočnog bloka bile su samo obični flaster na otvoreni prelom i nisu dugoročno rešile problem. U međuvremenu su stigli savremeni raketni sistemi PVO zapadne proizvodnje, ali ni to nije rešilo problem jer su uz njih stigle nedovoljne količine raketa. Ako ćemo da budemo pošteni prema zapadnim darodavcima, to nije bilo posledica njihovog tvrdičluka već ratne realnosti. Naime, ti sistemi nastajali su u vreme kada se nije računalo na borbu protiv rojeva bespilotnih letelica ili dronova samoubica, već se kao pretnja iz vazdušnog prostora percipirao dobri stari punokrvni borbeni avion sa pilotom u kabini. Sistemi koji su bili pravljeni da se suprotstave tim avionima bili su savremeni, ali veoma složeni i skupi, pa su i rakete kojima su bili opremani bile u skladu sa tom tehnologijom. Vrednost jedne rakete za savremene PVO sisteme može da iznosi i po nekoliko miliona dolara, dok zahtevi savremenog ratovanja predviđaju da se one ispaljuje na dron vredan nekoliko desetina hiljada dolara. Ne treba biti finansijski stručnjak pa zaključiti da će ona strana koja kupuje rakete iscrpeti svoje mogućnosti mnogo pre nego ona strana koja na nju šalje rojeve drnova. Utoliko pre što ni proizvodni kapaciteti zapadnih proizvođača nisu formatirani za masovni sukob u rangu svetskog rata, već pre za sukobe sa neprijateljem koji raspolaže ograničenim potencijalima da vas ugrozi iz vazdušnog prostora. Tako su promene koje su usledile na savremenom bojištu uhvatile proizvođače na pogrešnoj nozi, a tromost i inercija vojnog sistema samo je dodatno uticala na to da problem postane nerešiv na kraće staze, nezavisno od količine novca koji je neko spreman da izdvoji.
Konkretno, Amerika ima kapaciteta da na mesečnom nivou proizvede između 60 i 65 raketa za raketni sistem “Patriot”. Matematika kaže da se tim tempom može očekivati proizvodnja između 700 i 800 raketa na godišnjem nivou. A samo prvog dana sukoba sa Iranom američke PVO baterije ispalile su 803 rakete u odbrani svojih položaja i položaja saveznika na Bliskom istoku. Ako se ima na umu da će SAD raketama snabdevati najpre svoje jedinice, potom Izrael i druge saveznike, kao i ključne zemlje Natoa, postaje jasno da Ukrajina sve više postaje žrtva sukoba sa Iranom. I sam ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski požalio se na činjenicu da je njegova zemlja u prvom delu 2026. godine dobila tri puta manje raketa za PVO sisteme u poređenju sa istim periodom prethodne godine.
PROMENA TAKTIKE NA OBE STRANE
Nedostatak raketa za PVO sisteme Ukrajina pokušava da nadoknadi većim angažovanjem lovačke avijacije i upotrebom raketa vazduh-vazduh, koje su stigli uz donirane avione F-16 i “miraž” 2000, kao i uz “migove-29” koji su stigli iz Poljske i Slovačke. Ti avioni su svojevremeno bili najavljivani kao čudesno oružje koje će preokrenuti tok rata, ali je od početka sukoba potvrđeno najverovatnije samo jedno obaranje ruskog aviona “su-35” u vazdušnom boju, iako Rusi tvrde da je ta letelica pala usled dejstva sa zemlje, nakon dobro osmišljene PVO zamke. Bilo je naivno verovati da će ukrajinski piloti tako brzo prihvatiti novu tehniku i da će njome potpuno oterati rusku avijaciju u zahvatu linije fronta, ali se čini da su njihovi avijatičari dovoljno dobro obučeni za dejstvo po drugim ciljevima u vazduhu, poput raznih projektila i mlaznih dronova. Nesreća je u tome što je Ukrajina izuzetno velika zemlja, a ruski balistički projektili su veoma brzi, pa je vrlo teško blagovremeno otkriti rusku raketu, podići lovački avion, presresti i oboriti cilj pre nego se zakuca u neki most, aerodrom, skladište ili pak obični stambeni objekat. Iako je ukrajinska državna propaganda puna informacija o uspešnosti lovačke avijacije, statistika govori da je procenat oborenih raketa i dronova u najboljem slučaju oko 25 odsto, što znači da najmanje tri četvrtine lansiranih oruđa doleti do svojih ciljeva.
Dirljivo izgledaju pokušaji rešavanja tih problema, pokušaji kojima u očaju pribagava ukrajinska strana, poput onog kada organizuju PVO baterije od “maksima”, mitraljeza sa vodenim hlađenjem dizajniranim u vreme Prvog svetskog rata. Ipak, takvi pokušaji u savremenom ratu imaju veću propagandnu nego borbenu vrednost jer većina ruskih raketa uspeva da probije ukrajinsku odbranu. Upravo zbog toga se Rusija okrenula intenzivnijoj proizvodnji te vrste oruđa. Reč je o raketama “iskander-M”, “kinžal” (balistička raketa koja se ispaljuje sa aviona “mig-31K”), raketa H-101 i “cirkon”, koja se može koristiti sa brodova i podmornica. Svoju paletu ubojnih sredstava Rusija ponekad dopunjava lansiranjem raketa za PVO sistem S-400 na ciljeve na zemlji. Te rakete su manje precizne i ubojite od raketa koje su izvorno namenjene za te potrebe, ali mogu da posluže u nuždi.
INDUSTRIJSKI KAPACITETI
Ostaje pitanje kako Rusija, koja je pod sankcijama i u ratnom stanju, i dalje može da proizvede veći broj balističkih raketa nego što zapadna vojna industrija može da za Ukrajinu obezbedi PVO raketa za odbranu od tih napada? Reč je o staroj dobroj planskoj privredi iz vremena Sovjetskog Saveza i državnoj kontroli koja u jednom centru odlučuje šta se proizvodi, u kojem roku, kojoj količini i po kojoj ceni. Tu se na profit ne obraća pažnja, a kazna za neizvršeno ne mora nužno da se ograniči samo na otkaz. Tako je, nakon 2022. godine, u fabriku za proizvodnju raketa u Votkinsku, industrijskom gradu u Republici Udmurtiji, primljeno čak 2500 novih radnika, a izgrađena su i dva nova pogona. Mašine su stigle iz Kine, sa Tajvana i iz Belorusije, a centralizovano planiranje omogućilo je nabavku potrebnih komponenti i drugih materijala za proizvodnju.
Proizvodnja oružja i oruđa u vreme rata smatra se poslom od opšteg, nacionalnog značaja, pa je i cena rada adekvatna tome, što smanjuje ukupnu cenu proizvoda. Troškove upotrebljene energije preuzima država, dok su komponente uglavnom domaće ili iz prijateljskih zemalja. Sve su to elementi koji su omogućili da se, od početka proizvodnje borbenih dronova “šahed” (izvorno iranski dron), kapacitet poveća sedam puta. S druge strane, vojna industrija na Zapadu nije dominantno u vlasništvu države, već se radi o privatnim fabrikama koje proizvode robu zarad profita. Kvalitetne tehnologije, viši troškovi radne snage, kontrola kvaliteta i neophodne dozvole poskupljuju konačni proizvod, pa se jedna raketa za PVO sistem “patriot” prodaje po ceni od oko četiri miliona dolara. Zapadni proizvođači su skloni i tome da, ako zatreba, povećaju kapacitete, ali očekuju da te narudžbine budu dugoročne. Naglo povećanje proizvodnje nosi troškove koji se mogu isplatiti tek ako i narudžbine budu adekvatno veće u periodu od najmanje nekoliko godina.
U nedostatku stranih raketa, Ukrajina je posegnula za domaćim kapacitetima i proizvela sopstvenu taktičku balističku raketu FP-7, dometa oko 250 kilometara. Reč je o raketi sa bojevom glavom od 150 kilograma, brzinom od 1200 metara u sekundi i kružnom greškom na cilju od 14 metara, što je čini vrlo ozbiljnim oružjem. Ukrajina tako nastavlja sa primenom taktike koja se zasniva ne na tome da rusku vojsku dovede do poraza već da ruskom stanovništvu stavi do znanja da rat nije nešto što se dešava daleko od njih. Time se želi postići politička tenzija i nestabilnost u Rusiji, što treba da ima za cilj prestanak rata. Za sada takva taktika daje samo ograničene rezultate.
S druge strane, Rusija nastavlja svoje višenedeljne napade balističkim raketama, računajući na to da i dalje ima više resursa od protivnika i da će Ukrajina, kad-tad, uprkos odlučnoj borbi i ogromnoj pomoći iz Evrope i SAD dostići tačku pucanja i predati se. Ni ta taktika ne prolazi ispit životne realnosti pa se rat nastavlja nesmanjenom žestinom.
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
