Tintin i slučaj nepostojane kade

foto: ap

Svi svetski mediji su pre dve nedelje objavili vest kako je belgijskoj policiji umakao Salah Abdeslam, jedan od učesnika terorističkih napada u Parizu u kojima je poginulo 120 ljudi. Ministar pravde Koen Hens otkrio je novinarima da su organi dva dana nakon napada došli do saznanja da se Abdeslam krije u sopstvenom stanu u briselskom kvartu Molenbek. U Belgiji, međutim, važi zakon za koji se izborio policijski sindikat, a koji zabranjuje policiji da vrši upade u stanove između devet uveče i pet ujutru, osim u slučaju požara ili opasnosti da neko bude povređen. Tako se Abdeslam pred zoru išunjao iz zgrade, nekako zaobišavši dva policajca koja su dežurala pred ulazom, i do danas više nije viđen.

Ova priča mogla je da iznenadi samo one koji nikad nisu živeli u Belgiji i nisu imali posla sa njihovom policijom, koja važi za jednu od najneefikasnijih organizacija te vrste u svetu. Kada je pre tri godine jedne subote opljačkana rezidencija srpskog ambasadora u Briselu, prošla su puna dva sata dok patrola nije došla na uviđaj, a kada su sastavili zapisnik, saopštili su ambasadoru da ukradene stvari najverovatnije neće više nikada videti. „Ne vredi ni da tražimo lopove, sigurno su već napustili zemlju“, rekao je inspektor, očigledno mrzovoljan što mu je prijava pokvarila le weekend, koji je u Belgiji svetinja.

Poučen tim iskustvom, pisac ovih redova nije ni pokušao da se obrati policiji kada mu je u restoranu u centru Brisela neko smotao mobilni telefon sa stola i torbu sa laptopom sa stolice, dok ga je saučesnik zamajavao nekim bezveznim pitanjima. Koleginica kojoj su na briselskoj glavnoj železničkoj stanici pred put u domovinu za praznike smakli tašnu sa novcem, telefonom, svim dokumentima, ključevima od stana i kamerom, prošla je mnogo gore. Videvši da joj nema tašne, ona se obratila dvojici policajaca koje je videla u blizini. „Ne možemo vam pomoći, gospođo, jer nam je istekla smena“, rekao joj je jedan od njih i uputio je u pravcu stanice železničke policije, ali kada je došla tamo, ustanovila je da je stanica zatvorena. Očajna, vratila se do one dvojice policajaca da im to kaže. „Znamo“, odgovorio je policajac. „Mi smo zaključali kad nam se završila smena, a nova će doći sutra ujutru, ali krađu možete da prijavite i telefonom.“ Kada je zamolila policajca da joj pozajmi telefon kako bi to učinila, postao je sumnjičav. „Kako to da nemate ni mobilni?“, pitao je. Ne treba ni reći da slučaj nikad nije rešen.

Svoj prvi kontakt sa belgijskom policijom vaš dopisnik je imao kada se pre četiri i po godine doseljavao u Belgiju. Procedura prijave boravka predviđa da opštinska policija pogleda stan, kako bi se uverila da u njemu ne živi više ljudi nego što je prijavljeno i da ima sve što je neophodno za normalan život. Dvoje mladih uniformisanih lica pojavilo se u zakazano vreme i, kada su obišli stan, policajka je saopštila da će morati da prijavi da u stanu nema tuša niti kade. „Kako nema“, zapanjio se novinar, „videli ste kupatilo!?“ Potom su se oboje vratili u kupatilo gde se, doduše poluskrivena iza zavese, zaista nalazila povelika kada sa tušem. „Aha, tu je, sve je u redu“, rekla je policajka i štiklirala kvadrat na formularu.

Logično je da oni koji nisu u stanju da nađu kadu u kupatilu imaju problema sa hvatanjem begunaca. Kada je pre neku godinu umno poremećen čovek usred Palate pravde pištoljem ubio sutkinju koja je u građanskoj parnici presudila na njegovu štetu, uspeo je da izađe iz zgrade, koja je inače odmah uz sedište federalne policije, a da ga niko nije zaustavio. Policija je dva dana tragala za njim, a našli su ga tek nakon što je iz centralnog gradskog parka pucao u prozore kraljevske palate preko puta bulevara, a i tada im je trebalo petnaest minuta da dođu po njega. Briselsko sedište Evropskog parlamenta, uprkos detektorima, kamerama i teškom obezbeđenju je pre tri godine, u razmaku od par meseci, tri puta bilo poprište oružanih pljački: najpre je opljačkana filijala banke u Parlamentu, nekoliko nedelja kasnije filijala pošte, a ubrzo potom i blagajna skupštinskog restorana, a maskirani razbojnici naoružani po svemu sudeći plastičnim pištoljima, nikada nisu pronađeni.

Zašto je belgijska policija tako neefikasna? Razloga ima više, a jedan od glavnih je što je Belgija zaista mala, i što iz Brisela za oko sat vremena kolima ili vozom možete da stignete do francuske, holandske ili nemačke granice, a unutar Šengena nema nikakvih pograničnih kontrola. Lopovi ovo obilato koriste i, kao što je inspektor sa početka ove priče ukazao, pobegnu iz zemlje i pre nego što se zločin prijavi. Visoki funkcioner belgijske policije požalio se svojevremeno ovom novinaru da policije susednih zemalja ne vole da sarađuju sa belgijskim kolegama i ne šalju tražene informacije, ali to, s obzirom na reputaciju Belgijanaca, možda i nije iznenađujuće.

Drugi problem je što je belgijska policija, kao i država, podeljena i međusobno posvađana. Pored opštinskih i gradskih, u Belgiji postoje tri regionalne policije, jedna za Flandriju, jedna za Valoniju i jedna za briselski region. I dok je Brisel dvojezičan, valonski policajci, koji govore francuski, teško komuniciraju sa flamanskim kolegama, koji govore holandski. A zatim, tu je i federalna policija, koja uključuje sudsku i železničku policiju, a sve ove službe teško je sastaviti u funkcionalnu celinu.

U stripu Tintin belgijskog autora Eržea, u galeriji stalnih likova nalaze se dva beznadežno tupava i trapava policajca, koji se u srpskom prevodu zovu Tompson i Tomson (u originalu Dupont et Dupond). Umesto da glavnom junaku, novinaru-detektivu, pomažu u rešavanju slučajeva, oni uporno smetaju, a svako malo ga sumnjiče za zločine koje je počinio neko drugi. Vaš novinar, obožavatelj ovog stripa, dugo je bio uveren da je reč o delu iz humoristično-avanturističkog žanra. Nakon nekoliko godina među Belgijancima, vratio se ubeđen da je Erže tvrdi realista.