Teški pregovori sa NATO-om

Velika su bila očekivanja svetske javnosti da se na aktuelnom samitu NATO-a, u Bukureštu, direktno oči u oči raspravi o temama bezbednosti koje poslednjih meseci opterećuju odnose između Zapada i Rusije. Reč je, pre svega, o širenju NATO-a na Istok, u konkretnom slučaju, na Ukrajinu i Gruziju, i jačanju misije alijanse u Avganistanu. Samit u Bukureštu trebalo je da se dotakne i problema u vezi razmeštanja američkog protivraketnog štita u Češkoj i Poljskoj, kao i o „energetskoj bezbednosti“ koja je poslednjih godina postala glavno oruđe geopolitičkih odmeravanja između, s jedne strane Vašingtona i Brisela, i druge strane Rusije i njenih, za sada, ad hok saveznika Kine i Irana.

Moskva se otvoreno i oštro protivi širenju NATO-a do, kako kaže novoizabrani predsednik Medvedev, direktnih granica Ruske Federacije. Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer zamolio je odlazećeg predsednika Rusije Vladimira Putina, koji učestvuje na samitu u Bukureštu, da „ne preti raketama“, jer to ugrožava evropsku bezbednost i navodno stvara raskol između članica NATO-a.

UKRAJINA: Najavljeno je da na samit NATO-a u Bukurešt dolaze predstavnici više od pedeset država, kao i generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun. U Bukureštu se sa nestrpljenjem očekuje da predsednici Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije – Džordž Buš i Vladimir Putin – javno iznesu stavove povodom komplikovane bezbednosne situacije u Evroaziji. Koliko je poznato, najosetljivija tema koja dominira susretom na vrhu jeste moguće proširenje alijanse na Ukrajinu i Gruziju.

Članice NATO-a podeljene su u vezi sa mogućim proširenjem alijanse na Ukrajinu i Gruziju. Dok Sjedinjene Američke Države svim snagama ubeđuju svoje saveznike da se već u Bukureštu naprave prvi koraci ka usvajanju mera za članstvo te dve bivše sovjetske republike, kancelarka Nemačke Angela Merkel nekoliko nedelja pre samita zauzela je suzdržan stav povodom integracije Kijeva i Tbilisija u NATO, izjavom da treba sačekati da integraciju u transatlantsku alijansu treba prvenstveno da podrže narodi te dve zemlje: to posebno, imajući u vidu Ukrajinu gde ne postoji politički konsenzus oko ulaska u vojni savez, a ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da samo polovina birača podržava integraciju Ukrajine u NATO.

Mnogi u ovoj izjavi Angele Merkel vide oprez u vođenju evropske bezbednosne politike, ali i stavljanje ispred svega vlastite „energetske bezbednosti“ koju je Nemačka, bilateralno i mimo neusklađene energetske politike EU, rešila direktno sa Rusijom.

U ukrajinskom društvu još su prisutni stereotipi o NATO-u iz perioda propagande hladnog rata. Premijer Ukrajine Julija Timošenko nedavno je u Briselu izjavila da „ulazak te zemlje u alijansu neće biti lak, te da će to pitanje morati da se rešava na referendumu“. Ukrajina je jedina zemlja ne-članica NATO-a koja učestvuje u svim misijama alijanse, uključujući Irak i Avganistan. Ipak, značajan deo ukrajinske elite smatra da Ukrajina ne bi trebala priključiti severnoatlantskoj alijansi. U Ukrajini su poslednjih godina učestale demonstracije protiv integracije u NATO, koje predvode Komunistička partija i konzervativne snage predvođene bivšim premijerom Viktorom Janukovičem.

Rusija je više puta naglasila da ulazak Ukrajine u NATO ugrožava pitanje njene bezbednosti, a Putin je najavio da ukoliko Ukrajina pristupi NATO-u, prema bivšem bliskom savezniku okrenuće nuklearne rakete. Zvanični Kijev odgovara da Rusija nema razloga za brigu, da ukrajinski ustav ne predviđa mogućnost razmeštanja vojnika i baza stranih vojnih sila i blokova na njenoj teritoriji. Kijev podseća da u Ukrajini postoje dva ruska vojna centra, istina još iz perioda SSSR, luka u Sevastopolju i radar na Zakarpatju, te da Kijev nikad zbog toga nije pravio ozbiljnije probleme.

GRUZIJA: Gruzija je održala plebiscit povodom integracije u severnoatlantsku alijansu, na kom se čak 77 odsto građana izjasnilo „za“ pristupanje NATO-u. Tbilisi nema ozbiljnijih političkih problema ili podela u društvu, poput onih u Ukrajini, oko budućeg spoljnopolitičkog kursa zemlje koji je okrenut prema Zapadu.

S druge strane, Gruzija ima problem teritorijalne celovitosti, koji može biti ozbiljna prepreka za njenu integraciju u NATO. Postoje dve separatističke republike na teritoriji Gruzije – Abhazija i Južna Osetija – u kojima je značajni deo građana stekao državljanstvo Ruske Federacije i pokušaj Tbilisija da uz pomoć sile uspostavi suverenitet u te dve otcepljene republike mogao bi da se završi ozbiljnim političko-vojnim posledicama.

Predsednik Gruzije Mihail Sakašvili, koji je početkom godine stekao drugi predsednički mandat, izjavio je da je pitanje integracije Gruzije u NATO prvenstveno izbor demokratskih vrednosti te kavkaske republike, jer je Tbilisi geografski isuviše udaljen od EU. U Sjedinjenim Američkim Državama nalaze se najveći saveznici Gruzije, ali i najveći kritičari politike navodno prozapadnog lidera Sakašvilija, jer je krajem prošle godine nasilno ugušio mirne demonstracije opozicije i izvršio ogroman pritisak na gruzijske nezavisne i opozicione medije.

TRAMPA: Da ni Rusija u potpunosti ne zastupa tezu o tome da će Kosovo biti presedan za osamostaljenje svih zamrznutih konflikata na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, svedoče nove izjave na račun višegodišnjih pregovora o budućem statusu separatističkog kraja u Moldaviji – Transdnjestarske Republike.

Naime, predsednik Moldavije Vladimir Voronjin početkom marta izjavio je da je njegova država spremna da se odrekne integracije u NATO, za račun uspostavljanja teritorijalne celovitosti što im garantuje Rusija. Pre tri godine, Rusija je za vreme pregovora sa Moldavijom, u takozvanom Memorandumu ruskog pregovarača Kozaka, predložila Kišinjevu da se reši status Transdnjestarske Republike kao autonomije koja bi imala svoju lokalnu vladu, finansijsku samostalnost, zastavu i grb, u zamenu za vojnu neutralnost Moldavije. Dogovorom se garantuje da neće biti revizija privatizacije jakih transdnjestarskih preduzeća koja su sada u vlasništvu ruskih biznismena, da će zvaničan jezik ostati ruski i ukrajinski, ali da će ruski mirotvorci i ruska baza morati da napuste region. Tada, 2005. godine, moldavski predsednik, koji je inače jedini visoki državnik i lider Komunističke partije u Evropi, još je projavljivao evroatlantske ambicije.

Prema rečima predsednika Voronjina, ključ rešenja gotovo dvodecenijske krize između Moldavije i separatističke Transdnjestarske Republike jeste potpisivanje Deklaracije o stalnoj neutralnosti Moldavije, koji bi bio potpisan u formatu pregovora u kome učestvuje šest strana: Moldavija, Rusija, Ukrajina, EU, SAD i OEBS. Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin tokođe je dodao da je njegova zemlja spremna da izađe iz prozapadnog energetsko-političkog saveza GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moladvija), jer je „perspektiva te organizacije maglovita“.

Kada je reč o Gruziji i nepriznatim republikama – Abhaziji i Južnoj Osetiji – do sada su i one, kao i Transdnjestarska Republika, imale podršku Moskve. Pre samita NATO-a u Bukureštu, gde se očekuje da će biti predložene konkretne mere i za Gruziju, kako bi se integrisala u severnoatlantsku alijansu, ruski ambasador u NATO-u Dimitri Rogozin izjavio je da će, ukoliko alijansa da pozitivan signal za integraciju Tbilisja, u nepriznatim republikama odmah početi proces osamostaljivanja.

Međutim, predsednik Gruzije Mihail Sakašvili tokom nedavne posete Vašingtonu, izjavio je da je Rusija spremna da „pomogne Tbilisju u rešavanju problema sa Abhazijom i Južnom Osetijom u zamenu za ulazak u NATO“, tj. navodno uspostavljanje teritorijalne celovitosti Gruzije u zamenu za njenu neutralnost.

BUŠ I RUSIJA: Da bi ohrabrio „nesiguran“ Kijev po pitanju integracije u NATO, predsednik Buš je pre samita u Bukureštu posetio Ukrajinu, a nakon samita i Rusiju, gde će se u turističkom gradu Sočiju sresti najverovatnije sa jednim ili oba predsednika – starim Putinom i novim Medvedevim.

U Sočiju će Buš verovatno tražiti saglasnost i bolje razumevanje Rusije za razmeštanje američkog protivraketnog štita u Češkoj i Poljskoj. Prethodno je Putin izjavio, da ukoliko nove članice EU budu prihvatile američki protivraketni štit, a Kijev integraciju u NATO, prema njima će biti okrenute ruske nuklearne rakete.

Međutim, neposredno pre samita u Bukureštu Rusija je ponudila pomoć misiji NATO-a u Avganistanu, u zamenu za neširenje severnoatlantske alijanse na Ukrajinu i Gruziju. Krajem aprila u Briselu iz Ministarstva inostranih poslova Rusije čula se ponuda NATO-u da bi Moskva pomogla misiji u Avganistanu s ciljem uključivanja njenih interesa, među kojima je uticaj Rusije na pitanja oko proširenja severnoatlantske alijanse na Istok.

Ovo je druga ozbiljna ponuda Rusije za saradnju sa uticajnom zapadnom vojnom silom za poslednjih godinu dana, kada je Moskva u zamenu za razmeštanje protivraketnog štita u Istočnoj Evropi Sjedinjenim Američkim Državama ponudila korišćenje vojne baze u Azerbejdžanu, za koju su oni bili prethodno zainteresovani, ali odgovor iz Vašingtona još nije stigao.

S druge strane, za vreme posete Sočiju planirano je da Buš ubedi ruske kolege da potpišu dugoročni ugovor SAD–Rusija, kojim bi trebalo da se prevaziđe većina političko-bezbednosnih nesuglasica između Vašingtona i Moskve. Analitičari smatraju da je američka ponuda za taj ugovor sada prava prilika, jer se bez nje odnosi između dveju zemalja nakon predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama ove godine mogu još više pogoršati. Konkretno, senator Mekejn već sada izjavljuje da će, ukoliko bude izabran za predsednika, raditi na tome da se Rusija isključi iz G8.

Ipak, samit NATO-a i svi „teški pregovori“ o bezbednosti neće bitnije uticati na dugogodišnju strategiju spoljnje politike kako Sjedinjenih Američkih Država tako i Rusije. Vašington će i dalje preko svojih evropskih saveznika nastaviti da širi svoj vojno-politički uticaj sve do Kavkaza i Centralne Azije, a nova strategija Moskve je da, za sada, kao samostalna sila nastupa protekcionistički, a kasnije verovatno geopolitički ekspanzivno. Nakon samita u Bukureštu svakako će se više znati o taktici realizacije najavljenih planova Vašingtona i Moskve.

Očigledna je i nova politička metoda Rusije da zaustavi širenje NATO-a na Istok, preko iniciranja vojnog neutraliteta kod „bivših saveznika“. Rezultati širenja ruske politike vojne neutralnosti vidljiv je u Moldaviji i Gruziji, a najverovatnije će imati uticaja u Srbiji, Ukrajini i drugim postkomunističkim državama.

Dve trećine Varšavskog pakta u NATO-u

Pred proslavu 60. godišnjice NATO-a 2009. godine, među članicama severnoatlantske alijanse vodi se polemika: da li NATO treba da ostane u svojim tradicionalnim okvirima čuvara transatlantskih vrednosti, na čemu su insistirale članice „stare Evrope“, ili treba da proširi svoje geografske i bezbednosne granice prema Kavkazu, Jugoistočnoj Aziji i Pacifiku. Postavlja se pitanje i da li će NATO preuzeti odgovornost za „energetsku bezbednost“ svojih članica i proširiti se na skoro dve trećine bivših komunističkih republika.

Pojava novih vojno-ekonomskih saveza u Evroaziji, poput Šangajske organizacije za saradnju predvođene Rusijom i Kinom, već sada svojim dinamičnim delovanjem daje ozbiljan izazov za mogućom promenom geografskih okvira i prioriteta NATO-a. Severnoatlantska alijansa već sada je politički aktivna na Kvakazu i vojno angažovana u Avganistanu.

Najveći izazov za NATO jesu budući prioriteti bezbednosti, a posebno „energetske bezbednosti“, koja je poslednjih godina postala glavno oruđe geopolitičkih odmeravanja. „Energetska bezbednost“ takođe ozbiljno preti da podeli članice EU, ugrozi političku stabilnost i privredni razvoj Evropske unije.

Na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, kada je u pitanju „energetska bezbednost“, prioritet za ulazak u NATO imaju Gruzija i Azerbejdžan, po čijim teritorijama prolazi naftovod Baku–Džejhan – jedini kaspijski naftovod nad kojim kontrolu imaju države iz NATO-a.

Za skoro dve decenije od pada komunizma, u NATO savez ušlo je više od jedne trećine bivših evropskih komunističkih republika, deset od 28 (Litvanija, Letonija, Estonija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Mađarska, Rumunija, Bugarska). Još tri zemlje Jadranske inicijative (Hrvatska, Albanija i Makedonija) očekuju na samitu NATO-a u Bukureštu poziv da se pridruže severnoatlantskom vojno-političkom savezu. Realno je da se NATO-u sledećih godina priključe još dve bivše jugoslovenske republike Bosna i Hercegovina i Crna Gora, a postoji realna mogućnost da se u sledećoj deceniji severnoatlantskoj alijansi približe dve bivše sovjetske republike Gruzija i Azerbejdžan. Moldavija povremeno projavljuje evroatlantske ambicije, ali je sputana zbog pitanja budućeg statusa separatističke Transdnjestarske Republike.

Znači, očekuje se da bi se u sledećoj deceniji NATO-u moglo pridružiti 20 od 28 bivših komunističkih država, što je skoro dve trećine bivših vojnih saveznika Moskve iz perioda hladnog rata.

Na Balkanu najneizvesniji je ulazak Srbije u severnoatlantsku alijansu. Pristupanje Srbije NATO savezu prilično je osetljivo pitanje zbog bombardovanja 1999. godine, a integraciju dodatno otežava Rezolucija o Kosovu, usvojena u Narodnoj skupštini u decembru prošle godine, kojom se utvrđuje „da će Srbija biti vojno neutralna do suprotne odluke na referendumu“.