Svojim putem, uz Franjine putokaze

“Imamo papu”, odjeknulo je svetom kada je prikazan kadar sa rimskim galebovima što su lagano šetkali po krovu i kuljajućim belim dimom iz Sikstinske kapele. Uzbuđenje kojim je ovaj izbor praćen – osećaj da 133 kardinala donose odluku važnu za čitav svet, a ne samo za 1,4 milijarde katolika i to ne zbog geopolitičke težine Vatikana – nasleđe je pape Franje. Učinivši papsku službu toliko bliskom ljudima, stavivši suštinu ispred forme i delo ispred reči, postavio je onu granicu kojom se deli “pre” i “posle”.

A u susret konklavi gde se birao njegov naslednik, nizala su se, kao i obično, brojna pitanja. Da li će novi papa nastaviti Franjinim putem? Kako zaceliti snažne podele u Katoličkoj crkvi između liberalnih i konzervativnih struja? Kako će kardinali koji se skoro i ne poznaju doći do odluke, odnosno šta će prevagnuti? Hoće li na vatikanski tron sesti prvi papa iz Azije ili prvi crni papa ili prvi papa iz Sjedinjenih Država?

Ovoga puta iznenađenje nije bilo onoliko kao kada se na balkonu Bazilike svetog Petra pojavio Hose Mario Bergoljo, bez uobičajenog papskog ruha, održao govor improvizujući, počevši osmehnut, mirnog glasa, sa najspontanijim: “Braćo i sestre, dobro veče. Svi znate da je zadatak konklave bio da Rimu da biskupa. Izgleda da su moja braća kardinali otišli skoro na kraj sveta da ga pronađu… ali evo nas ovde”, a završivši sa “laku noć i lepo spavajte.” Napolju je već bio mrak.

Ovog puta beli dim se video ranije. Očekivano, ipak, papa Lav XIV je izabran drugog dana i došao je iz (šireg) kruga favorita.

Zanimljivosti radi, ova je konklava bila najbrojnija u istoriji, geografski najraznovrsnija, a 108 od 133 kardinala (mlađih od 80 godina, znači – onih koji biraju papu) postavio je papa Franja. Trebalo im je 24 sata da izaberu novog papu, a šuška se da je imao znatno više od potrebnih 89 glasova.

foto: ap photo

BIOGRAFIJA KARDINALA PREVOSTA

Crtice iz biografije novog pape kažu: Lav četrnaesti je rođen u Čikagu 1955. godine – što će reći, za papske standarde je mlad; roditelji su mu španskog i francusko-italijanskog porekla; završio je osnovne studije matematike, master studije teologije i doktorat iz kanonskog prava u Rimu; za sveštenika je rukopoložen 1982, a tri godine kasnije pridružuje se misiji Reda svetog Avgustina u Peruu gde, ako izuzmemo dvogodišnju pauzu, ostaje do 1999, zatim se vraća u Čikago, pa 2014. ponovo odlazi u Peru; papa Franja ga je imenovao za biskupa 2015, a za kardinala 2023; takođe, postavio ga je na čelo Dikasterija za biskupe, značajnog tela koje nadgleda imenovanja novih biskupa. Moglo bi se mirne duše reći – Franjin kadar.

Kao što je poznato, prvi je Amerikanac i prvi avgustinac koji je postao papa; ima i državljanstvo Perua, gde ga smatraju za svog, a on im uzvraća rečima – Peru je moja druga domovina. Opisuju ga mahom kao skromnog, povučenog, izuzetno inteligentnog čoveka koji ne govori mnogo, ali dobro promisli o onome što kaže.

Ime je pažljivo odabrao: njegov prethodnik po imenu, Lav XIII, napisao je važnu encikliku “Rerum novarum” o pravima radnika, koja se bavi pitanjima društvene i ekonomske pravde. I Prevosta veoma okupiraju socijalna pitanja, kao i ona ekološka. Duboko je uronjen u misionarski rad, ali ima i menadžerske sposobnosti, što je osobina trenutno preko potrebna u Vatikanu.

Ono zbog čega ga nisu videli kao jakog kandidata za papski tron upravo je njegova nacionalnost – Amerika je, u očima Svete stolice, ionako odviše uticajna na međunarodnoj sceni. Međutim, Prevost nije Amerikanac koji će sa Trampom vikati “Učinimo Ameriku ponovo velikom”, te podržati stavove nove američke administracije o migrantima. Naprotiv.

Društvenom mrežom Iks uporno kruži Prevostov tvit (iako nema zvanične potvrde, po svemu sudeći zaista se radi o nekadašnjem Iks nalogu sadašnjeg pape) u kojem on komentariše intervju sa potpredsednikom SAD Džej Di Vensom: “JD Vens nije u pravu: Isus ne traži od nas da rangiramo ljubav prema drugima”, a u drugoj objavi piše: “Katolici ne mogu podržavati retoriku koja demonizuje imigrante kao opasne kriminalce samo zato što su prešli granicu u potrazi za boljim životom za sebe i svoje porodice”.

Jedan njegov kolega sa studija upozorio je Amerikance da na njega ne gledaju kao na američkog papu, već kao na papu koji se slučajno rodio u Sjedinjenim Državama.

Drugim rečima, njegov dosadašnji život kaže da je, što je velika sličnost sa papom Franjom, i papa Lav XIV okrenut ka ljudima, onim odbačenima, siromašnima, ničijima… U medijima se nižu fotografije iz Perua na kojima, recimo, Prevost deli hrani u narodnoj kuhinji ili u plastičnim čizmama u poplavljenoj ulici nekog siromašnog kvarta priča sa radnicima. Vidi da se radi o osobi svesnoj realnosti života i sveta, a ne o otuđenom, suvoparnom velikodostojniku koji se poslednji put vozio gradskim prevozom kada je bio student.

DETEKTIVI IZ VATIKANA

foto: ap photo

Optimizam progresivnih da će se reforme koje je papa Franja započeo nastaviti susreće se sa, istina dosta blažim, optimizmom tradicionalnih, konzervativnih krugova – u kojima je papa Franja imao ogromne otpore – da će Prevost ipak biti onaj koji će papstvu vratiti “doktrinarnu strogoću.” Konačno, treći u njemu vide papu iznad podela, odnosno onog koji će podele zaceliti.

Pa se, tako, kao u nekom detektivskom romanu, love tragovi: preispituje se svaki njegov tvit prethodnih godina, njegove ranije izjave, intervjuišu se članovi porodice, u mnoštvu detalja se traži odgovor. Recimo, kako je bio obučen kada je izašao na balkon (da, nosio je crvenu mozetu, kao i oni pre pape Franje), gde će živeti (upravo stiže vest – izabrao je Apostolsku palatu, kao svi do Franje, a ne mnogo skromniji konak za goste u kojem nije moglo biti privatnosti, a gde je živeo Franja); svoj prvi govor je čitao sa papira (ne kao Franja koji je pričao iz glave), nema onu spontanost svog prethodnika, spontanost koji su mnogi konzervativci videli kao nepriličnu za jednog papu… Možemo ovako još dugo. U ovim detaljima konzervativci vide povratak tradiciji i nadu da će doktrina ponovo biti u centru.

Opet, s druge strane, ova lista bi mogla potpuno drugačije da izgleda. Recimo, u svom prvom govoru, papa Lav XIV je pola vremena proveo upravo pričajući o papi Franji, a njegov je jezik bio jednostavan i jasan, prijemčiv svima.

Dirnut, odajući utisak autentične skromnosti, kazao je: “Još uvek možemo čuti slabi, ali uvek hrabri glas pape Franje kako blagosilja Rim, pape koji je blagoslovio Rim, koji je blagoslovio svet, ceo svet, na Uskrsno jutro. Dozvolite mi da i ja uputim taj isti blagoslov: Bog nas voli, Bog voli sve vas, i zlo neće pobediti! Svi smo u Božjim rukama. Dakle, krenimo napred, bez straha, zajedno, ruku pod ruku sa Bogom i jedni s drugima! Mi smo sledbenici Hristovi (…) Pomozite nam, svi zajedno, da gradimo mostove kroz dijalog i susret, ujedinjeni kao jedan narod, uvek u miru. Hvala ti, papa Franjo!” A potom: “Ja sam Avgustinovac, sin Svetog Avgustina, koji je jednom rekao: Sa vama sam hrišćanin, a za vas sam episkop.”

Takođe, progresivni svoju nadu – osim na Prevostovom dosadašnjem impresivnom misionarskom radu – zasnivaju i na pomenutoj činjenici da je upravo papa Franja Prevosta pozvao iz udaljenih kutaka Perua i postavio ga na taku važnu poziciju u Vatikanu. Sigurno je znao koga zove.

foto: ap photo

FRANJA 1.5

Ako bi se saželi ovi prvi dani, uz prethodni put pape Lava XIV, moglo bi se reći da se ne radi o Franji 2.0, ali ni o papi koji će klatno promene u Crkvi vratiti unazad. Jedan od vatikanskih analitičara napisao je da je Prevost, u ovom smislu, Franja 1.5, te da će nastaviti njegov put, ali umerenije. Ako se radi o promeni papstva, o Crkvi koja vidi čoveka, Lav XIV je pravi naslednik svog prethodnika; ako je reč o reformi unutar Katoličke crkve, tu je već stvar složenija.

Kardinal Gerhard Miler, jedan od vodećih kardinala “tvrde struje” – kojeg je, inače, papa Franja smenio sa mesta prefekta vatikanske Kongregacije za doktrinu vere – izjavio je da je vrlo zadovoljan izborom pape Lava XIV, te da očekuje da će on izlečiti podele koje su se rasplamsale za vreme pontifikata njegovog prethodnika, dodavši da očekuje da prvi korak treba da bude povratak latinske mise po starijem obredu.

Šuška se i, iako za to nema jasnih dokaza niti potvrda, da je Prevost jedne večeri pre konklave viđen kako ulazi u zgradu u kojoj je bio smešten kardinal Rajmond Burke – još jedan konzervativac kojeg je papa Franja smenio sa važne pozicije u Vatikanu – pa se dalje gradila priča da je uticajni Burke razgovarao sa svim progresivnijim kardinalima sa nešto izvesnijim šansama, svestan da oni iz njegovog tabora te šanse nemaju, pa ga je razgovor sa Prevostom ubedio da je on najumereniji. I da je tako Prevost dobio glasove konzervativnih krugova. Glasove kardinala sa globalnog juga svakako je imao – oni ga posmatraju kao svog, više nego kao Amerikanca, kao i glasove ostalih koji slede Franjin kurs.

Naravno, sve je ovo u domenu čistog nagađanja koje, na kraju krajeva, nije uopšte ni bitno. Zašto?

UČITAVANJE OČEKIVANJA

Sve i da je tako, za početak ne treba gubiti iz vida jednu činjenicu – papa Franja i kardinal Hose Mario Bergoljo nisu iste osobe, kao što to nisu kardinal Robert Prevost, kojeg prijatelji zovu Bob, i papa Lav XIV. Dešava se da se, suočeni sa tolikom moći i odgovornošću – bilo da je reč o vođama država ili verskih zajednica – ljudi promene. Nekad nabolje, nekad nagore. Papa Franja je važio za konzervativnijeg i strožeg u Buenos Ajresu, a onda je, našavši se u Vatikanu, postao poslanik milosti i radosti. Kakav god da je Prevost bio, kakav god da je ovih dana, ne može se sa sigurnošću reći kako će voditi Katoličku crkvu, kako će odgovarati na iskušenja koja budu iskrsavala, na geopolitička kretanja i vatikanska strujanja.

A ni ovo ne treba prenebregnuti: kako je jedna njujorška novinarka napisala, Katolička crkva postoji gotovo 2000 godina, dok levo/desni politički spektar potiče tek od vremena Francuske revolucije, znači nešto više od 200 godina. Drugim rečima: ljudi se ne dele kao brojevi, pa da je ta podela na levicu i desnicu potpuno precizna, svakome svoj paket vrednosti i gotovo. Ne radi se o jednostavnoj binarnoj podeli, već o složenim pitanjima i kretanjem pojedinca po toj osi. Tako je, kao što je “Vreme” već pisalo, Franja za jedne bio previše progresivan, za druge konzervativan. Na primer, feministkinje su ga kritikovale zbog protivljenja rukopoloženju žena – sličnog je stava bio i sadašnji papa kao kardinal – kao i zbog stava prema rodno osetljivom jeziku. S druge strane, papa Franja je postavio žene na neka od vodećih mesta u Vatikanu, snažno se zalagao za prava migranata, oštro kritikovao kapitalizam (pa su zbog toga njegovi kritičari govorili da zvuči kao marksista), brinuo se aktivno za životnu sredinu i radio na tim pitanjima.

Takođe, neprestano se piše o podelama unutar Katoličke crkve. Nije to novost – prvo, svaki pokušaj promene sa sobom nosi i podele između onih koji su spremni na promenu, u ovom slučaju veću otvorenost prema svetu, i onih koji u tome vide skretanje sa pravog puta. Drugo, Katolička crkva je za vreme Drugog vatikanskog koncila prolazila i kroz burnije rasprave nego što su one danas. Sama činjenica da ima različitih stavova govori o nečem veoma dobrom – ljudi u toj Crkvi smeju da kažu šta misle, pa i da, kao što je to bio slučaj za pontifikata pape Franje, kritikuju svog vođu.

Konačno, ono u čemu je Franja bio revolucionaran nije promena doktrine već otvaranje Crkve prema svetu i stavljanja malog čoveka u središte, a deluje da će ga papa Lav XIV u ovome verno slediti. Poznavaoci vatikanskih prilika umeli su da kritikuju papu Franju da nije izgradio jasan sistem koji bi i nakon njega očuvao postignuto u pastirskom smislu. Međutim, ulagao je u ljude koji će njegov moto da pastiri treba da mirišu na ovce vrlo verno živeti. Ako je jedan od njih i budući papa, a jeste, to nije mala stvar. Sve drugo je, za sad, učitavanje svojih očekivanja u papu Lava XIV.