Svoj među tuđima, tuđ među svojima

U selu Privoljnoje, u Krasnogvardejskom rejonu u Stavropljskom kraju, majka Mihaila Gorbačova Marija Pantelejevna (rođena Gopkalo), koja je ceo vek provela radeći na kolhozu, gleda prenos sahrane generalnog sekretara KP SSSR-a Konstantina Černjenka na kojoj je govorio njen sin, što prisutni tumače kao znak da će on sigurno biti izabran za novog generalnog sekretara, na šta ona jadikujući kaže: “To mu nije trebalo, imao je lep posao, sada će svi samo njega da grde!”

Bivši prvi sekretar Krasnogvardejskog okružnog komiteta KPSS-a Stavropoljske oblasti, Grigorij Gorlov, pričao je reporteru lista “Argumenti i fakti” kako je u 78. godini Marija Pantelejevna jednom krenula na daleki put, kada ju je njen sin pozvao u Moskvu na mesec dana, i jednog jutra se pojavila u Kremlju sa tri sveže zaklana pileta u torbi i torbicom svežeg voća. Deset dana kasnije se vratila. Na pitanje zašto se tako brzo vratila odgovorila je: “Zato što me niko ne poznaje u Moskvi!”

Zenkovič Nikolaj Aleksandrovič, publicista koji je napisao više biografija politički istaknutih ljudi, piše kako ju je komšija Grigorij Gorlov ponekad zadirkivao: “Ti si careva majka!” A ona se pretvarala da je izgubila živce: “Kakav car!? Mi smo jednostavni ljudi. Miša je dobro učio, to je sve. A naročito je slušao očeve savete.”

Оtac Mihaila Gorbačova Sergej Аndrejevič, ratni invalid s gelerom u nozi, nosilac Medalje za hrabrost sa dva ordena Crvene zvezde, radio je posle rata kao mašinski operater u traktorskoj stanici kolhoza i preneo na sina veštinu koja je odigrala važnu ulogu u njegovom životu. Mihail Gorbačov se prisećao uz izraz posebnog ponosa: “Po sluhu mogu odmah da utvrdim šta nije u redu u radu kombajna.” Zbog nekog rekorda u žetvi pšenice, osamnaestogodišnji Mihail Sergejevič Gorbačov je 1949. odlikovan Оrdenom Crvene zastave rada. Kao odlikovani komsomolac bez prijemnog ispita se upisao na Pravni fakultet Univerziteta Lomonosov i postao kandidat za člana KP SSSR-a.

STARA PISMA: Za Gorbačova, sa njegovim ratom ometenim seoskim školskim obrazovanjem, studije prava u gradu u kome nikada nije bile su u početku iscrpljujuće. Ali, ubrzo je upoznao ambicioznu studentkinju sa sela, samouverenu, rečitu Raisu. Venčali su se u toku studija, ali bez bileta nisu mogli da posećuju jedno drugo u sobama studenskog doma. Raisa je svom suprugu pomogla da se istakne prirodna ambicija odlučnog, ali povremeno studioznog i ozbiljnog, pa i teatralnog Gorbačova.

Dok je on bio na partijskim dužnostima u Stavropoljskom kraju, ona je bila profesor na tamošnjem univerzitetu. Ali, prava slava Raise došla je kada je Gorbačov zauzeo mesto sovjetskog lidera.

Russia today u opširnom biografskom tekstu o Gorbačovu na svom sajtu piše da novi komunistički vođa nije bio oženjen matronom skrivenom kod kuće, već urbanom, elegantno obučenom ženom, koju su mnogi smatrali intelektualno jednakom, ako ne i superiornom u odnosu na njega.

Konsultovao svoju ženu o svakoj odluci, što je izazvalo mnogo loših poruka, ali on nikada nije pokušao da je izbaci iz centra zbivanja. Tokom dalekosežnih pregovora sa zapadnjacima, ona je sklopila prijateljstva sa Margaret Tačer, Nensi Regan i Barbarom Buš.

Raisa se tamo, u krimskoj vili na Forosu, tokom pokušaja puča u avgustu 1991. godine, suočila sa muškarcima koji su lično izdali njenog muža i pretrpela moždani udar. Umrla je osam godina kasnije od raka, u jednoj nemačkoj bolnici. Za desetu godišnjicu Raisine smrti, Mihail Gorbačov je 2009. godine sa poznatim ruskim muzičarem Andrejem Makarevičem snimio dobrotvorni album “Pesme o Raisi”, na kome u stilu melanholične balade iz 1940-ih peva pesmu “Stara pisma”, za koju je bio inspirisan tokom izolacije za vreme neuspelog puča 1991. kada je video Raisu kako spaljuje njihovu studentsku prepisku i plače, nakon što je saznala da su njihova ljubavna pisma prelistavali agenti tajne službe.

ДЯДЯ МИША: Po diplomiranju 1955. godine, Gorbačov je izdržao samo deset dana u stavropoljskom tužilaštvu (pokazujući gadljivost u odnosu na manje idealističku stranu sovjetskog aparata), pre nego što je naleteo na lokalnog komsomolskog zvaničnika. U narednih 15 godina, njegova biografija se sastoji iz serije partijskih unapređenja.

Hronike kažu da je, izbegavajući naviku sovjetskih zvaničnika da se zabarikadiraju unutar mebliranih kabineta, provodio veći deo svog vremena “na terenu”, u razgovorima s ljudima o žetvi, pokvarenim projektorima u lokalnim filmskim salama ili o nestašici namirnica. Dobro, zemljaci kažu da su mu formacijski pripadali automobil “čajka” i mali avion, i da je on u nekoj prilici lupio po krilu tog aviona i rekao: “Raisa, moj avion!”

U to vreme, rok grupa Nežni maj je izvodila pesmu koju su mnogi rado slušali:

“Дядя Миша, дядя Миша,
Ты мой дядя дорогой,
Неужели ты не слышишь,
Как ругают нас с тобой!”
(“Čika Mišo, dragi čika Mišo, zar ne čuješ kako nas grde zbog tebe…”)

Дядя Миша Gorbačov, tada oblasni sekretar KP je molio majku da utiče na tog klinca da ne peva tu pesmu svuda okolo. Taj klinac, Andrej Razin, je odrastao u kući njegovih roditelja. Dovela ga je Valentina Mihajlovna Gosteva, koja je rano ostala bez roditelja, a potom i bez usvojitelja, pa je od svoje 15. godine bila kućna pomoćnica u porodici Gorbačov sa kojom je živela. Kada je izgubila sina, otišla je u Svetlogradsko sirotište da pokloni njegove stvari, videla je siroče na ogradi, tog Andreja, koji ju je molio da ga povede sa sobom. Sa njom je došao u selo Privoljnoje i, ušavši u solidnu petosobnu kuću, iznenadio se kada je video portret prvog sekretara oblasnog komiteta partije, isti onakav kakav je visio u kancelariji direktora sirotišta. Začuđeno je pitao je ko je to, a ona je rekla: “Ovo je moj sin.” Od tada, porodica Gorbačov se starala o njemu.

KOMSOMOLAC: Njen sin je bio glavni u Stavropoljskom kraju u kome je živelo 2,5 miliona ljudi. Tamo je ne samo žitnica, nego i letovalište u koje su redovno dolazili najviši partijski lideri SSSR-a: generalni sekretar Brežnjev, koji je Gorbačova upoznao prilikom jedne posete; ideolog partije Mihail Suslov, koji je Stavropolj smatrao svojom bazom moći; premijer Aleksej Kosigin; šef KGB-a, kasniji generalni sekretar Jurij Аndropov, koji ga je nazvao “moj stavropoljski neobrađeni dijamant”. To je bila njegova karta za Moskvu. Uz, u karakteristici, neke dobre rezultate u organizaciji žetve, naravno.

Bez Staljinovih redovnih čistki i ikakvih demokratskih mehanizama zamene, između sredine 1960-ih i 1980-ih skoro ceo aparat sovjetskog rukovodstva ostao je nepromenjen. Svi osim jednog od desetak članova imali su preko šezdeset godina, a većina je bila u sedamdesetim godinama, mnogi opterećeni hroničnim stanjima. Onda se umešao Bog: Brežnjev je patio od mnoštva bolesti cirkulacije, umro je od srčanog udara 1982. godine. Andropov je umro zbog otkaza bubrega 1984. Od ranije bolesni Konstantin Černjenko umro je 1985. od ciroze. Gorbačov je bio sedmi šef te partije, posle Lenjina, Staljina, Maljenkova, Hruščova, Brežnjeva, Andropova i Černjenka. I sa svoje 54 godine najmlađi.

U prve dve godine svoje vladavine, taj “komsomolac” smenio je dve trećine Politbiroa, više od polovine regionalnih šefova i četrdeset odsto članstva Centralnog komiteta Komunističke partije. “Svi dolazimo do istog zaključka – potrebna nam je glasnost, potrebna nam je kritika i samokritika. Kod nas se sve tiče naroda, jer je to njihova država”, govorio je Gorbačov.

Pušteni su iz zatvora mnogi disidenti, iz egzila je u decembru 1986. vraćen akademik Saharov, koji je tamo štrajkovao glađu. Otvorene su arhive koje dokumentuju represije iz Staljinovog doba, koja je zakačila i Gorbačovljevu porodicu. Njegov deda po majci, Pantelej Еfimovič, je 1937. četrnaest meseci bio u istražnom zatvoru zbog sumnje da je pripadnik trockističke organizacije, a deda po ocu, Аndrej Mojsejevič, individualni seljak koji nije hteo u kolhoz, je 1934. kao “diverzant” poslat na prinudni rad, na seču šume u Irkutsku oblast, zbog neispunjavanja plana setve žitarica, jer se nije imalo šta da se poseje u godini gladi u kojoj je umrlo troje od šestoro Andrejeve dece.

PRAZNA KASA: Upravo u vreme kada je u martu 1985. Gorbačov došao na čelo partije i države, Saudijska Arabija je odlučila da poveća proizvodnju nafte, što joj je oborilo cenu sa 27 dolara za galon u 1985. godini na manje od 10 dolara u 1986. To je za SSSR rezultiralo drastičnim smanjenjem budžetskih prihoda.

Stanje u kasi je pogoršavao bumerang Perestrojke, koja je od maja 1986. bila simbol Gorbačovljeve vladavine. Zakon o kooperaciji, usvojen u maju 1988. godine, nije za rezultat imao investiranje u proizvodnju, već su osnivači kooperacija s državnim preduzećima i njihovi direktori mogli da se obogate špekulacijama – preprodajom jeftinih državnih resursa. Budžetski efekat Gorbačovljeve borbe protiv alkoholizma, kao simptoma sovjetskog opadanja, je bio smanjenje budžetskog prihoda od poreza na promet 1987. za osam milijardi rubalja u odnosu na 1984. godinu, jer je četvrtinu ukupnog poreza dolazila od maloprodaje alkohola. Kanali prometa robe su prekidani, republike su počele da sprečavaju isporuke roba drugima, u nekim delovima zemlje više nije mogao da se naplati porez.

Zlatne rezerve SSSR-a su potrošene i svedene samo na 80 tona plemenitog metala. U avgustu 1991, Sovjetski Savez je od bankrota delilo samo mesec dana.

KRAJ HLADNOG RATA – I “KOMPLEKS POBEDNIKA”: Gorbačov je u takvim okolnostima, uz koncesije ubeđenog pacifiste (i šefa države u rasulu!), okončao strateške pregovore sa zapadnjacima koje je još za svog mandata inicirao Andropov. Istorijski samit Regana i Gorbačova u Rejkjaviku 1986. godine je formalno završen neuspehom, ali je tada pokrenut procesa koji će okončati Hladni rat.

Postignut je 1987. značajan sporazum INF, o zabrani intermedijarnih balističkih projektila; zatim CFE, koji je smanjio nagomilavanje vojske u Evropi 1990. i sledeće godine; potom sporazum START, koji je smanjio ukupne nuklearne zalihe. Usledio je i niz praktičnih poteza – povlačenje vojske iz Istočne Evrope, ujedinjenje Nemačke, povlačenje iz Avganistana. Gorbačov je dobio Nobelovu nagradu za mir i u zapadnoj javnosti je bio slavljen kao čovek koji je promenio tok istorije.

U Rusiji ne dele to mišljenje. Istoričar Roj Medvedev, na primer, ocenjuje: “Gorbačov nije znao kako da vodi spoljnu politiku zemlje i verovao je stranim liderima na reč. Dali su mu reč i predložili: ‘Možda da se dogovorimo?’, a on je odgovorio: ‘Ne, ne, dovoljna nam je tvoja reč.’ Ali predsednici se menjaju: sada jedan, za četiri godine drugi. A usmena obećanja ove vrste u Americi i Engleskoj ne smatraju se obavezujućim, jer ih je lako odbiti. Za vreme Gorbačova, ogroman broj međunarodnih događaja direktno vezanih za SSSR bio je uokviren samo govorima i pregovorima, bez fiksiranja u dokumentima… Brzoplet, ali ne i izdajnik”, sažima Roj Medvedev.

I sam Gorbačov će razočarano konstatovati: “Na Zapadu su se razboleli od teške bolesti – kompleksa pobednika u Hladnom ratu. Kada se Rusija našla u teškom položaju posle raspada SSSR-a, počela je jednostavno da bude gurana u stranu sa političke i istorijske arene. Razvijeni Zapad je iskoristio poziciju zemlje koja nije bila spremna da živi u tržišnim uslovima. Čim je Rusija počela da se diže sa kolena, pokazalo se da za Zapad nije prikladna.” To je Gorbačov u intervju opozicionom listu “Nezavisimaja gazeta” rekao 15. avgusta 2006, dakle godinu dana pre Putinovog Minhenskog govora, koji je predstavljao crvenu maramu za zapadne političare.

PERESTROJKA I PERESTRELJKA: Dok se nekada čvrsta struktura sovjetske države raspadala, a međunarodna situacija intenzivirala, tinjajući etnički sukobi na periferiji SSSR-a su se rasplamsavali. Komunisti i nacionalisti su u novim okolnostima često izgledali kao jedno te isto.

Perestrojka je prerastala u perestreljku. U to vreme se verovalo (vaš hroničar takođe) da je jedna od nesumnjivih zasluga Gorbačova to što je sprečio “jugoslovenski scenario” i građanski rat između bivših republika etnički složenog SSSR-a. To nije bilo sasvim tačno. Mnogi delovi SSSR-a su već tada bili zahvaćeni građanskim ratovima zasnovani na etničkoj osnovi: u Tadžikistanu, Moldaviji (u kojoj još tinja), Jermeniji, Kirgistanu, Uzbekistanu, u Nagorno-Karabahu u zakavkaskoj republici Azerbejdžan, u Gruziji, Litvaniji.

Intervencija sovjetskih vojnika i jedinice za posebne namene KGB-a Alfa u Litvaniji su pacifistu Gorbačova, koji se zalagao za rešavanje konflikta dijalogom, a ne ratom, dovela u neprijatnu situaciju – ako zaista ništa nije znao o tome, kako je tvrdio, onda je bio neefikasan vođa koji nema kontrolu nad udaljenim teritorijama i nad sopstvenim specijalnim snagama; a ako je znao o borbama u Vilnjusu, onda je ispadao bezosjećajni lažov. Tvrdolinijaši su bili razočarani zbog toga što je brzo prekinuta intervencija, a demokratski reformatori su bili užasnuti scenama iz Vilnjusa.

Posle nereda i vojne intervencije u Gruziji, stvari su se dugoročno komplikovale. Abhazija, Adžarija i Južna Osetija su proglasile nezavisnost. U nekom trenutku Gruzija je uspela da vrati Adžariju, ali kada je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili, podržan i naoružan od strane zapadnih zemalja, pokušao da zauzme Južnu Osetiju 2008. godine, Rusija je intervenisala i jedina priznala Južnu Osetiju i Abhaziju kao nezavisne nacije. U samoj Rusiji nije bilo građanskog rata 1990, ali su bila dva krvava rata u Čečeniji kasnije. I sukob u Ukrajini izbio je kasnije, 2014. godine, a nakon osam godina izgleda prerasta u svetski sukob…

KRALJ BEZ SVITE: Taj period politikolozi i istoričari opisuju izrazom “parada suvereniteta”. U nameri da bar predupredi totalni raspad države, ili da bar obezbedi njegov miran tok, Gorbačov u martu 1991. raspisuje referendum na kome se 74 odsto građana izjašnjava za opstanak zajednice.

Na taj rezultat baca senku činjenica da u šest od petnaest republika referendum nije održan i da je referendumsko pitanje bilo dvosmisleno, jer se u njemu prvo pominje opstanak zajednice, a onda i suverenitet republika. Gorbačov nakon toga organizuje ustavne pregovore predstavnika republičkih vođa. Postiže se sporazum o nekoj vrsti labave konfederacije suverenih republika s međunarodnim subjektivitetom, koja ima zajedničku vojsku i nekakvu centralnu vladu i predsednika, a učesnici se jedan za drugim javno izjašnjavaju da smatraju da je ta konfederacija ipak država.

To pokušavaju da spreče osmorica tvrdokornih funkcionera saveznog vrha nazvana Državni komitet za vanredno stanje, koji proglašavaju da je predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov zbog zdravstvenog stanja privremeno nesposoban da obavlja dužnost, i slanjem tenkova na moskovske ulice pokušavaju da sprovedu takozvani Avgustovski puč 1991. godine.

Mnoge knjige su napisane o tome kako se Boris Jeljcin popeo na tenk, kako je taj puč propao, kako su pučisti pohapšeni i kasnije suđeni i amnestirani, a neki su se ubili, i kako su Gorbačova Jeljcinovi lojalisti avionom vratili u Moskvu kao nekog kralja bez svite, koga je Jeljcin narednih dana javno ponižavao pred delegatima i TV kamerama.

Gorbačovljeva moć je bila toliko smanjena da nije mogao, a valjda više ni hteo da spreči Beloveški sporazum – pakt o Zajednici nezavisnih država između Rusije, Belorusije i Ukrajine, kojim je 22. decembra proglašeno da Sovjetski Savez prestaje da postoji, i on je 25. decembra 1991, posle petosatnog razgovora, predao Jeljcinu “atomski jaščik” i u obraćanju javnosti saopštio da podnosi ostavku. Sa kremaljske kule je skinuta crvena zastava SSSR-a.

Gorbačov je raspad SSSR-a do kraja života, po sopstvenim rečima, doživljavao kao ličnu dramu. U javnosti, krivica za to je više pripisivana njemu koji je pokušavao da održi i reformiše tu državu na čijem je čelu bio, nego onima koji su radili na njenoj demontaži, uključujući tu i Jeljcina, sa kojim, kažu, do kraja života razgovarao nije.

Istoričar Roj Medvedev odražava to mnjenje kada ga tendenciozno poredi s poslednjim Romanovim. Kaže, naime, da je na isti način uloga Nikolaja II u Oktobarskoj revoluciji 1917. veća od uloge Lenjina: jer poslednji ruski car je doveo zemlju do državnog udara, a Lenjin je samo uzeo u svoje ruke ono što je Nikolaj II ispustio…

POSLE KREMLJA: Gorbačov je posle silaska sa vlasti pokušao da nastavi političku delatnost. Osnovao je Socijaldemokratsku partiju i 2003. se kandidovao na predsedničkim izborima. Dobio je samo 0,51 odsto glasova. Bio je osnivač opozicionog lista “Nezavisimaja gazeta”, u koji je uložio novac od Nobelove nagrade. Napisao je desetine knjiga, među njima i “Sam sa sobom” (2012), “Posle Kremlja” (2014), “Оstajem optimista” (2017)…

Godine 1997. pojavio se u reklami za lanac picerija Pizza Hut, i proizvođača kožne galanterije Louis Vuitton (2007), što su neki Rusi kritikovali kao poniženje bivšeg predsednika. Prihod je namenio svojoj humanitarnoj agenciji.

Zidana kuća koju je 1973. kolhoz izgradio za roditelje prvog sekretara Oblasnog komiteta je ostala prazna. Gorbačovljeva majka Marija Pantelejevna je posle smrti muža tamo živela sama i gajila u bašti sve što joj treba, krastavce, kupus, šargarepu. Njen brat, koji je živeo u susednoj kući, njena sestra i prijatelji su se smenjivali da joj noću prave društvo, jer se plašila da ostane noću sama. Dok je Gorbačov bio na vlasti kuća je bila pod obezbeđenjem, na čije su pripadnici žalili jer su im zalazili u bašte. Kad je podneo ostavku, lokalne vlasti su prestale da obraćaju pažnju na nju.

Od svojih ništa nije tražila ni kada je počela da poboljeva. Kako piše list “Argumenti i fakti”, prodala je kuću onom muzičkom producentu rok grupe Nežni maj Andreju Razinu. Kad se posle prodaje kuće požalila da bez papira o stanovanju ne može da prima penziju, taj muzičar je napravio ugovor sa njom o doživotnoj renti, pa razglasio po lokalnim novinama, i izbio je skandal oko toga kako to se da majka Mihajla Gorbačova može da se nađe u takvom položaju. Gorbačov je tada bio u Italiji radi razgovora s Papom, kada se vratio zvao je Razina i psovao ga, a zatim zatražio da tužilaštvo pokrene postupak zbog prevare, ali je tužilac odgovorio da je sve po zakonu. Dve godine se sudio s Razinom i na kraju u procesu pomirenja od njega otkupio porodičnu kuću svojih roditelja s namerom da tamo napravi muzej, ali to nije išlo.

Posle pomirenja, Gorbačov je došao čak i na premijeru igranog filma Nežni maj. Na pitanje da li je tačno ono što je Razin u filmu pokazao, odgovorio je jetko, kako govore žrtve Perestrojke: “Talentovani nitkov. Ostap Bender”. ¶