Budžet Evropske unije se zvanično naziva „višegodišnji finansijski okvir“ i donosi se za vremenski period od sedam godina. Na osnovu tog „okvira“ se usvajaju posebni budžeti za svaku godinu.
Do sada je svaki evropski budžet bio veći od prethodnog. EU se širila, prihodi su rasli usled rasta društvenog proizvoda i kontribucija novih članica. To za budžet 2021–2027. godine više nije slučaj – izlaskom Velike Britanije nastala je rupa od 75 milijardi evra (Britanija je bila druga po visini uplata u budžet).
Postupak usvajanja budžeta je složen: Evropska komisija predlaže nacrt budžeta članicama i o njemu se raspravlja u Evropskom savetu pri čemu svaka država ima pravo veta. Tu se, u skladu sa političkim dogovorima, modifikuje predloženi nacrt. Kada prođe ES, o budžetu odlučuje Evropski parlament koji takođe može da ga izmeni, ali te izmene mora ponovo jednoglasno da odobri Evropski savet. Nezahvalan posao usaglašavanja članica EU pripada predsedavajućem ES Šarlu Mišelu.
BITKA OKO VISINE BUDŽETA
Predlog sedmogodišnjeg budžeta EU je počeo da se razmatra još u maju 2018. godine, ali je usvajanje odloženo zbog velikih razlika među državama članicama i Bregzita. Budžet treba da brani EK koja ga nije pripremila a mora da ga usvoji novi saziv EP, u kome više ne postoji većina koju su činile dve velike grupacije narodnjaka i socijalista, već je potrebno pozitivno izjašnjavanje bar tri poslaničke grupe. Uprkos toj dodatnoj komplikaciji, pojedini evropski funkcioneri smatraju da parlament neće moći da odbije budžet usaglašen u ES zbog rizika od blokade i prestanka brojnih programa EU.
Prvobitni predlog EK polazio je od davanja država članica u visini od 1,114 odsto BNP-a (bruto nacionalnog prihoda), što je povećanje od skoro 10 odsto u odnosu na sadašnji budžet koji je na nivou od jedan odsto BNP-a. Na pritisak pet država neto donora na čelu sa Nemačkom, predlog EK smanjen je za 47 milijardi evra na 1,07 odsto BNP-a, ali te države i dalje traže da budžet ostane u visini jedan odsto BNP-a. U apsolutnim iznosima po predlogu EK godišnji budžet bi iznosio 162,1 milijardu evra, po predlogu Šarla Mišela 156,4 milijarde, a po zahtevu petorke 146 milijardi godišnje.
STRUKTURA RASHODA
Smanjivanje prihoda budžeta povlači i manje rashode u istom iznosu, pošto budžet EU (za razliku od državnih) ne može da se deficitarno finansira.
Tradicionalno se iz budžeta EU najviše izdvaja za poljoprivredu – nekada se davalo čak 70 odsto, dok se u tekućem budžetu izdvaja 36 odsto. Od toga se subvencionišu poljoprivrednici, pa države EU prednjače po davanjima po hektaru u celom svetu (tu leži i deo odgovora na pitanje zašto je čitav niz prehrambenih proizvoda jeftiniji u EU nego u Srbiji).
Druga velika stavka su „strukturni fondovi“ kojima se finansiraju projekti u manje razvijenim državama na istoku i jugu Evrope. U okviru stavke „kompetitivnost“ najviše para izdvaja se u razvojne programe „Horizont“ i „Erazmus“. Administracija EU „pojede“ oko 6 odsto, bezbednost 3,8 odsto, „Globalna Evropa“ (spoljni poslovi, podrška siromašnim državama u svetu i posebno na istoku i jugu od EU) 6,8 odsto.
MANJA EU, MANJI BUDŽET
Izlaskom Britanije EU se smanjila, a u budžetu je nastala rupa od 75 milijardi evra. Pored toga, nova EK je u programu rada, koji je odobrio EP, navela da namerava da finansira više novih programa kao što su „Digitalna Evropa“, poveća izdvajanja za razvojne programe Horizont i Erazmus, migracije, odbranu i klimatske promene. To podrazumeva da će dva najveća budžetska programa, poljoprivreda i kohezija, morati da se smanje, i to poljoprivreda za 14 odsto a kohezija za oko 12 odsto. To neće biti dovoljno, pošto se zbog otpora „štedljivih“ država teško može očekivati da i sadašnji predlog prođe.
Smanjenje strukturnih fondova će značajno pogoditi razvijenije države na istoku Evrope kojima bi se smanjila sredstva čak za 22 odsto (Poljska, Mađarska, Češka…), dok bi nešto bolje prošle Bugarska i Hrvatska. U najvećem broju siromašnijih država iz tih fondova se finansira preko 50 odsto javnih investicija, pa će smanjenje EU fondova dovesti do drastičnih rezova.
Drugi gubitnik budžeta trebalo bi da bude poljoprivreda. Subvencionisanje poljoprivrede kod članica EU ide samo iz zajedničkog budžeta. Tu je posebno osetljiva Francuska – njihovi poljoprivrednici dobijaju čak 17 odsto tog dela budžeta.
INTERESNE GRUPE
U takvoj situaciji došlo je do grupisanja država u „interesne grupe“. Najveću grupu čine „prijatelji kohezije“, odnosno 15 država koje pretežno koriste strukturne fondove a predvodi ih Portugal. Te države iz zajedničkog budžeta dobijaju više sredstava nego što uplaćuju.
Drugu grupu čine države koje uplaćuju u budžet više nego što dobijaju, tzv. „štedljiva četvorka“ (Holandija, Švedska, Austrija i Danska). Neformalni vođa te grupe je holandski premijer Mark Rute koji čvrsto stoji na stavu da nema govora o izdvajanjima većim od 1 odsto BNP-a (čak se hvalio novinarima da je na samit EU poneo Betovenovu biografiju, uz prikrivenu poruku ostalim liderima da ne želi beskonačne pregovore).
Posebnu grupu čine tri omanje baltičke države koje imaju niz zajedničkih zahteva.
Na kraju tu su Poljska i Mađarska, koje imaju poseban interes da u budžet ne uđe „batina“, odnosno mogućnost da EU zbog nepoštovanja vladavine prava prostom većinom može da suspenduje isplate iz zajedničkog budžeta na čemu insistiraju pojedine zapadne članice neto donori.
KRAH SAMITA
Na samitu EU održanom 20. i 21. februara u Briselu trebalo je da dođe do usaglašavanja budžeta ili barem do određenog približavanja stavova. Međutim, razlike su se samo produbile.
Pre sastanka ES „misteriju“ je predstavljao stav Francuske (predsednik Emanuel Makron je inače poznat po tome da poslednji iznosi predloge na skupovima). Ispostavilo se da Francuska odbija da prihvati bilo kakvo smanjenje poljoprivrednog budžeta – to ne treba da čudi, pošto bi to najviše pogodilo „razmažene“ francuske poljoprivrednike. Makrona čekaju izbori 2022. godine i on ne želi da rizikuje bes seljaka zbog drastičnog smanjenja subvencija, i to u vreme velikih štrajkova i protesta zbog penzijske reforme. Makron se još nije izjasnio ni o visini izdvajanja Francuske za budžet.
PRITISAK ROKOVA
Generalni direktor direktorata za budžet EK Gert Jan Kopman objasnio je da za postojeću pat poziciju postoji „ne tako dobro rešenje, loše rešenje i veoma loše rešenje“, te da nema ni dovoljno vremena za duge rasprave, jer će kasno usvajanje budžeta dovesti do kašnjenja u implementaciji programa.
Ako se budžet ne usvoji do kraja godine, sledi veoma neprivlačan scenario za EU. Unija bi nastavila da finansira samo poljoprivredu, administraciju, humanitarnu pomoć i spoljnu politiku, a prestala bi plaćanja za strukturne fondove, za programe „Horizont“ i „Erazmus“ i razne druge budžetske linije.
Takav scenario bi najviše pogodio siromašnije države i zato su bogate države u neuporedivo lagodnijoj poziciji. To objašnjava tvrd i nonšalantan stav Rutea, pošto „štedljiva četvorka“ jednostavno može da čeka da ostale države popuste u strahu od prestanka finansiranja iz strukturnih fondova.
MALE RAZLIKE, VELIKI SUKOBI
Odlučivanje u EU najviše zavisi od osovine Pariza i Berlina, koja već neko vreme ne funkcioniše najbolje. Problem ne predstavljaju samo Makronovo nekooperativno ponašanje i preambiciozni planovi da reformiše EU, već i neizvesna politička situacija u Nemačkoj.
Anegret Kramp-Karenbauer, koja je slovila za naslednicu kancelarke Angele Merkel, najavila je svoje povlačenje sa čela Demohrišćanske unije, pa se unutar CDU-a vodi oštra borba za poziciju predsedavajućeg. Šef partije je ujedno i kandidat za kancelarsku funkciju.
Nemačka, koja i inače nije preterano voljna da odreši kesu, u takvoj situaciji ne može ozbiljnije da posreduje u budžetskoj krizi Unije.
Koliko je cela rasprava o budžetu EU veliko sitničarenje, najbolje pokazuje podatak da po predlogu EK budžet treba da iznosi 1,11 odsto BNP-a Unije, dok, recimo, budžet Švedske iznosi 49,1 odsto BNP-a (prosek u EU je 47,3 odsto). Odnosno, bogati Šveđani bi po predlogu EK za EU trebalo da izdvoje 2,25 odsto nacionalnog budžeta a njihova vlada ne želi da plati više od 2,02 odsto. U suštini, u pitanju je velika igra sa malim brojevima, pošto se u suštini vodi oko razlike od 0,1 odsto BNP-a, što je oko 0,23 odsto budžeta država članica.
Ta razlika jeste simbolična za bogate zapadne države, međutim, suštinska bitka se vodi oko pitanja kakva EU treba da bude u budućnosti: da li je prioritet budžeta EU solidarnost među članicama kako bi se smanjivale razlike, ili će se finansirati oni programi koji odgovaraju najbogatijim državama.
