Surovo buđenje iz američkog sna

Detroitu, Harlemu i Los Anđelesu, toponimima koji su u američkoj istoriji upisani masnim slovima kao poprišta nereda izazvanih revoltom zbog maltretiranja Afroamerikanaca od strane policije, pridružilo se i predgrađe Sent Luisa – Ferguson.

Prošlog ponedeljka, nakon što je velika porota odlučila da beli policajac Daren Vilson nije kriv za ubistvo crnog tinejdžera Majkla Brauna koje se dogodilo 9. avgusta ove godine, hiljade nezadovoljnih je izašlo na ulice i svoje nezadovoljstvo demonstriralo nasiljem, paljevinom zgrada i (policijskih) automobila. Protesti su se ubrzo proširili na Boston, Njujork, Los Anđeles, Dalas, Atlantu i mnoge druge gradove u, doduše, mirnijem tonu. Demonstrantima koji su ustali protiv epidemije policijske brutalnosti nisu smetale ni niske temperature ni to što su verovatno mnogi od njih preskočili ćuretinu za Dan zahvalnosti.

Dan pre nego što su počeli neredi u Fergusonu, umro je i dvanaestogodišnji Tamir Rajs iz Klivlenda. Policija je u njega pucala dok je u ruci držao pištolj igračku. Od tada do danas dogodilo se sledeće: pohapšeno je nekoliko stotina demonstranata; čovek koji je sve izazvao, Daren Vilson, dao je otkaz u policiji sa obrazloženjem da „iako ima čistu savest, jednostavno ne može da se vrati na radno mesto s obzirom na ogorčenost koju je izazvao čitav slučaj“; gradonačelnik Fergusona Džejms Nouls je izjavio da su okrug Sent Luis u Fergusonu i Vilson prekinuli sve odnose i da ovaj neće dobiti nikakva novčana sredstva nakon što je dao otkaz, a (prvi crni) predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama je prošlog ponedeljka zaključio da je policiji potrebna bolja obuka kako bi se slični slučajevi sprečili u budućnosti i zatražio da se u to ime odvoji 263 miliona dolara.

Ispostavilo se, dakle, da uprkos zapanjujućem progresu u rasnim odnosima – izbor i reizbor Baraka Obame za predsednika SAD najbolje govori u prilog tome – Sjedinjene Države i dalje gaje duboko ukorenjen rasizam koji povremeno uznemiri kompletnu javnost, ponekad sa dramatičnim posledicama, kao što je sada slučaj. Ono što se dogodilo pre desetak dana u Fergusonu zakuvano je još letos.

EPIDEMIJA BRUTALNOSTI: Pre nego što je Vilson upucao Majkla Brauna, koji je prema izjavama očevidaca u trenutku dok je ovaj u njega ispaljivao šest hitaca, držao ruke uvis, desila su se dva slična događaja. Prvi, 17. jula u Njujorku, kada je čak šestoro policajaca odlučilo da se pozabavi čovekom po imenu Erik Garner, pošto je navodno bez dozvole prodavao cigarete na ulici. Jedan od prolaznika je svojim telefonom zabeležio trenutak u kome policajac Daniel Pantaleo tamnoputom Garneru „stavlja kragnu“, usled čega čovek pada na zemlju i nekoliko puta izgovara rečenicu: „Ne mogu da dišem.“ Garner, inače astmatičar i otac šestoro dece, umire ubrzo nakon tog okršaja.

Par nedelja kasnije, 5. avgusta u Biverkriku, Ohajo, u Volmartu je ubijen Džon Kraford. Policija je na mesto događaja došla nakon dojave da crni muškarac vitla oružjem. Ispostavilo se da je Kraford u ruci držao vazdušnu pušku koju je podigao sa police te iste radnje, jer se u dotičnoj prodaje oružje. Njegova krivica je bila u tome što je uzeo pušku koja je bila otpakovana. Sud je odlučio da policajac koji je pucao u Kraforda nije kriv.

Samo dva dana nakon ubistva Majkla Brauna u Fergusonu, u Los Anđelesu je ubijen dvadesetpetogodišnji Ezel Ford. Policija je tvrdila da je Ford napao jednog od njih nakon što su mu zaustavili auto. Ostali svedoci kažu da se nije opirao hapšenju i da je ubijen dok je ležao na zemlji, nasred ulice.

Iako ne postoje dokazi da policajci po automatizmu ispoljavaju brutalnost prema crnim sugrađanima, organizacije za zaštitu ljudskih prava se dugo unazad žale na postojanje rasnog profilisanja koje pretpostavlja da je rasna pripadnost manjinama glavni razlog za surovo postupanje prema njima. „Rasno profilisanje je sve učestaliji i sve teži oblik diskriminacije u SAD“, kažu iz Američke građanske unije slobode. „Takva praksa stavlja mrlju na američku demokratiju i predstavlja uvredu za obećanu rasnu jednakost.“

KLASNO–RASNE RAZLIKE: Amerika je vodila dugu bitku kako bi osigurala jednake mogućnosti i pravni tretman za potomke afričkih robova. Ipak, svakodnevica neumoljivo pokazuje da crni i beli Amerikanac ni u XXI veku nisu jednaki (vidi okvir „Crno-bela Amerika“), naročito kada se gledaju njihov imovinski i obrazovni status. Studije iz 2009. godine pokazuju da je domaćinstvo belaca tada vredelo u proseku 113.149 dolara dok je domaćinstvo prosečnog crnog građanina SAD procenjeno na tek 5.677 dolara. Kada je o obrazovanju reč, ustanovljeno je (bez mnogo iznenađenja) da postoji kontinuirani jaz između rezultata belih i crnih učenika nakon polaganja standardizovanih testova iz matematike i engleskog jezika.

Ove pedantno brušene razlike postoje decenijama, ali tek ponekad rezultiraju uličnim demonstracijama i protestima kao što je onaj nakon ubistva u Fergusonu.

Sa druge strane, rasno profilisanje i policijsko nasilje predstavljaju oblik nepravde koji je nemoguće ignorisati. To najbolje ilustruju slučajevi koji su se nizali poslednjih 80 godina.

Prva pobuna dogodila se u Harlemu 1935. godine. Sve je počelo glasinom da je policija ubila šesnaestogodišnjeg dečaka zbog krađe u prodavnici. Neredi su trajali dva dana.

Šezdesetih godina, u vreme kada su širom Amerike trajali građanski protesti, policajci nisu propuštali priliku da brutalno kažnjavaju Afroamerikance. Famozna serija protesta u Birmingemu, Alabama, 1963. koje je poveo Martin Luter King, dovela je do masovnih hapšenja i brutalnih napada demonstranata od strane policije. Identična surovost prema demonstrantima ispoljena je i u Selmu 1965. godine.

Dve godine kasnije, nakon nereda koji su izbili u Detroitu (pet dana haosa i 41 žrtva) predsednička komisija je zaključila da je krivac policijska agresija koja ide ruku podruku sa rasizmom i diskriminacijom.

Duhovi su se na izvesno vreme naizgled smirili, ali smrt Artura Mekdafija 1980. u pritvoru u Majamiju gde je završio zbog saobraćajnog prekršaja nije se mogla oprostiti. Pošto je jedan od policajaca svedočio da su Mekdafija ubile njegove kolege baterijskim lampama, a oni oslobođeni optužbi, ljudi su izašli na ulice i Liberti Siti je završio u plamenu.

Majami je ponovo goreo 1989, nakon što je policajac ubio motociklistu, a oslobađajuća presuda policajcima koji su snimljeni da tuku motoristu Rodnija Kinga dovela je 1992. godine u Los Anđelesu do skandaloznih nemira u kojima je bilo čak 50 mrtvih.

I tada i sada društveni nemiri podsećaju mnoge crne Amerikance na vreme kada je nasilje (uključujući i nasilje od strane policije) korišćeno kao alat socijalnog i političkog zastrašivanja.

Crni politički lideri povezuju politički motivisano policijsko nasilje u prošlosti sa aktuelnim slučajevima potencijalnog rasnog profilisanja. Najveća razlika između nasilja u prošlosti i sadašnjih slučajeva je to što Afroamerikanci sada imaju mnogo veći politički uticaj nego tada, ako ništa drugo, imaju crnog predsednika. Mada, koliko im je to od koristi?

Ispostavilo se da čak i sa crnim predsednikom letnji slučajevi u Americi podgrevaju sumnju da je rasno profilisanje i dalje živo, da postoji od obale do obale i da će rasti sve dok policajci ispoljavaju nivo sile koji retko, gotovo nikada, ne primenjuju na predstavnike van crne zajednice.

KO JE OVDE RASISTA: Od trenutka kada su sudije u Fergusonu odlučile da ne okrive Darena Vilsona za ubistvo Majkla Brauna, rasizam je, očekivano, postao goruće pitanje u američkim medijima.

Posebno je zanimljiva diskusija koja se vodi na temu „rasizam bez rasista“. Citirajući sociologa sa Univerziteta Djuk, Eduarda Bonila-Silvu, bloger CNN-a Džon Blejk je napisao: „Glavni problem danas nisu ljudi sa kukuljicama, već ljudi u odelima.“ Drugim rečima, ističe Blejk, što više građana veruje da se problem rasizma vrti oko Kju Kluks klana, manje njih je svesno činjenice da je rasna dominacija kolektivan proces i da su, hteli – ne hteli, svi uvučeni u tu igru. Blejk u svom tekstu razlikuje „tradicionalne rasiste“ koji svoju mržnju i stavove otvoreno iskazuju na načine koje smo svi imali prilike da vidimo, što u filmovima, što na vestima, ali upozorava na kategoriju savremenih rasista koji nisu ni svesni predrasuda kojima se rukovode.

Upravo ova druga grupa, smatra on, omogućava rasizmu da diše punim plućima.

Bloger CNN-a dalje tvrdi da debata o rasizmu treba da ide u pravcu demistifikovanja tri fraze koje beli ljudi koji tvrde da nisu rasisti najčešće koriste kada se dotaknu rasne tematike. Te tri rečenice su: „Ja ne vidim boju“, „Ja imam crne prijatelje“ i „Ti to mene zoveš rasistom?“

Kao prvo, nauka, ističe Blejk, ima loše vesti za sve one koji tvrde da ne vide rasne razlike – istraživanja sprovedena u poslednjih 50 godina pokazuju da ljudi kod drugih i te kako vide ne samo boju kože, već i pol, status, čak i težinu i na osnovu toga (svesno ili ne) formiraju stavove.

Moć rasnih predrasuda potvrđuju brojne studije. Tako su, na primer, profesori sa Univerziteta u Čikagu svojevremeno napravili zanimljiv eksperiment. Na 1300 oglasa poslali su 5000 fiktivnih biografija. Svaka biografija je imala identične kvalifikacije, izuzev jedne stavke – imena „kandidata“. Jednima su dodeljena „bela“ imena (Brendon, na primer), a drugi su se zvali kao većina crnih građana Amerike (na primer, Džamal). Ispostavilo se da je na razgovor pozvano duplo više Brendona nego Džamala.

Slično je i u sportu. Hauvard J. Ros, autor knjige Svakodnevne pristrasnosti, naveo je primer studije sprovedene na Univerzitetu Brigam Jang koja je pokazala da bele sudije u košarci više faula izreknu crnim igračima, i obrnuto – da crne sudije više kažnjavaju belce. „Ljudska bića su konzistentno, rutinski i duboko pristrasna, a mnogi toga uopšte nisu ni svesni“, smatra Ros.

Što se tiče pozivanja na prijateljstvo sa ljudima druge boje kože, Blejk insistira na tome da je reč o klasičnom samoobmanjivanju jer, kako tvrdi, većina (belih) ljudi rasizam smatra ličnim stavom, u smislu nečeg ružnog što jedna osoba kaže ili uradi drugoj. Međutim, rasizam i te kako može biti bezličan, proračunat i lišen zlobe. Dakle, nije stvar u tome što će neki policajac zaustaviti crnog tinejdžera jer mu ovaj izgleda sumnjivo, već je problem u sistemu koji je i druge naučio da imaju zazor prema crnoj zajednici. To se najbolje vidi u pozornosti i oprezu koji kod prodavaca izazivaju crne mušterije. Svi se sećamo kako je prošla Opra Vinfri u kupovini, i to u Švajcarskoj.

Blejk zapravo sve vreme konstatuje da mnogi ili odbijaju da priznaju da imaju predrasude ili toga jednostavno nisu svesni, a pomenuti Hauard Ros primećuje da „predrasude ne čine ljude nužno lošim, čine ih jednostavno – ljudima“.

Oni koji su izašli na ulice u Fergusonu i drugim gradovima širom Amerike pokazali su da jesu ljudi, i to ljudi koje boli nepravda. Oni ne protestuju ni protiv belih sugrađana niti isključivo protiv tog jednog belog policajca. Oni protestuju protiv nepravde i nejednakosti koje zakamuflirane u sistemu omogućavaju belim ljudima da povređuju crne ljude. „Privilegija je kao kiseonik. Nisi je svestan dok ne nestane. Belci u Americi privilegije stiču rođenjem, a da li će ih braniti po cenu tuđe nejednakosti, zavisi samo od njih“, piše „Vašington post“, uz zaključak da to što je neko beo ne znači nužno i da će automatski da podrži ili da skoči u odbranu sistema nejednakosti. Izbor je, dakle, na pojedincu.

Od te slobode izbora, kako stvari stoje, zavisi i cena koju će Amerika zbog sve većeg jaza između američkog sna i veoma stvarne noćne more izazvane siromaštvom i rasizmom neizbežno morati da plati, jer očigledno pravda nije niti slepa niti daltonista. Naprotiv, u ovom trenutku i te kako razlikuje boje.