Sumrak Zlatne zore

Za „Vreme“ iz Soluna

Posle pet i po godina koliko je trajao „grčki Nirnberški proces“, tročlani krivični apelacioni sud u Atini je 7. oktobra doneo presudu da je Zlatna zora „kriminalna organizacija obučena u plašt političke stranke“. Ovo je prvi put posle Drugog svetskog rata da jedna evropska politička partija pravosnažno osuđena kao kriminalna organizacija. Zlatna zora je proglašena odgovornom za barem dva ubistva: dvadesetsedmogodišnjeg migranta iz Pakistana Sahzata Lukmana i tridesetčetvorogodišnjeg antifašiste i repera Pavla Fisasa.

Bila je umešana i u 32 druge kriminalne akcije u koje je, prema sudskim istraživanjima, indirektno bilo uključeno i samo vođstvo Zlatne zore jer je izdavalo naredbe za te akcije. Kazne su izrečene 13. oktobra. Dvojica optuženih za ubistvo osuđena su na doživotnu robiju; „firer“ Zlatne zore Nikos Mihaloljakos i ostali članovi njenog rukovodstva, koji su bili optuženi za upravljanje ovom kriminalnom organizacijom, na po trinaest godina zatvora. Ostali optuženi su osuđeni na pet do sedam godina zatvora.

foto: tanjug ap photo

NASILJE SVUDA

Zlatna zora je rođena u fašističkom okruženju ekstremno desne vojne diktature koja je vladala Grčkom od 1967. do 1974. godine. Pravi uspon je doživela tek za vreme Svetske ekonomske krize 2008, kada su Grčku pritiskali dužnička kriza i Memorandum stroge štednje, koje su kreditori nametnuli Grcima. Dok se grčko društvo borilo sa dubokom recesijom, ova neonacistička partija privukla je stotine hiljada razočaranih glasača. Na parlamentarnim izborima 12. juna 2012. osvojila je 425.990 glasova (6,92 odsto) i osmnaest mesta u parlamentu i tako postala treća stranka po snazi posle konzervativne Nove demokratije i leve Sirize. O ovakvom izbornom rezultatu sin grčkog policajca koji je za vreme Drugog svetskog rata sarađivao sa nacistima, generalni sekretar Zlatne zore Nikos Mihaloljakos nije mogao ni da sanja.

Mihaloljakos je 1976. bio optužen za učestvovanje u jednoj ekstremno desnoj terorističkoj organizaciji; nakon toga se proglasio sledbenikom nacional-socijalizma, ideje o „superiornosti arijevske rase“ i Hitlera. U svojim tekstovima je branio naciste govoreći da su njihova masovna pogubljenja za vreme okupacije bila samo odmazda zbog narodnog otpora okupatoru. U decembru 1980. počeo je da izdaje časopis „Zlatna zora“ neprikrivene neonacističke ideologije, a 1981. optužen je za saradnju sa Državnom informativnom službom od koje je primao platu kao tajni agent sa pseudonimom Astianaks (Αστυάναξ – Kralj grada). Godine 1985. osnovao je“Nacionalni narodni pokret – Zlatna zora“.

Početkom devedesetih godina Mihaloljakos se aktivirao na masovnim demonstracijama protiv imena države severnih suseda Grčke „Makedonija“ i učestvovao u fizičkim napadima na političke protivnike. Valja pomenuti i da su mnogi članovi Zlatne zore bili dobrovoljci na strani Srba u Bosni, kao deo „Drinskog korpusa“. Učestvovali su i u okupaciji i pokolju u Srebrenici i optuženi kasnije kao „ratni zločinci“. („Uspon Zlatne zore“, „Vreme“ br. 1142)

Posle 2000. neonacistička Zlatna zora uglavnom je usmerila pažnju na antimigrantsku retoriku. Na izborima 2009. sakupila je 30.000 glasova. Posle 2010, kako su kriza i stroga štednja uzimali danak i grčko društvo sve više tonulo u očaj, a prisustvo Trojke potkopavalo nacionalnu nezavisnost grčkog naroda, dobili su svoju „zlatnu priliku“. Zahvaljujući toksičnoj kombinaciji masovne nezaposlenosti i ksenofobije (zbog ogromnog protoka izbeglica kroz Grčku), nedostatku perspektive i prekomerne paranoje u društvu, mala neonacistička partija počela je da osvaja tlo, da privlači „ogorčene“ glasače i postaje sve održivija politička snaga.

Na izborima 2012. Zlatna zora je prvi put ušla u parlament. „Firer“ Mihaloljakos je slavio hvaleći se kako iza sebe ima „500.000 vojnika“, misleći na svoje glasače. Istovremeno su i mnogi mediji, mada pritajeno, sve više promovisali Zlatnu zoru kao protivtežu levoj Sirizi, koja je u to vreme takođe dinamično rasla. Nacistička partija je otvoreno sprovodila svoj „aktivizam“, što u prevodu znači „nasilje svuda“. Njeni „jurišni odredi“, koje je kreirala i vojnički obučavala po nacističkom prototipu, gonili su, tukli i noževima boli migrante, članove LGBT zajednica, sindikalce, komuniste i ostale političke neistomišljenike. Grčko društvo, iako je većina osuđivala ovakve postupke, bilo je u velikoj meri otupelo od opšte krize i nije se u dovoljnoj meri suprotstavilo galopirajućem fašizmu.

UBISTVO PAVLA FISASA

Međutim, hladnokrvno ubistvo tridesetčetvorogodišnjeg repera Pavla Fisasa, poznatog pod imenom Killah-P, koji je pao izboden nožem u pirejskoj radničkoj četvrti, bio je okidač koji je označio početak kraja Zlatne zore: ubio ga je njen član Jorgos Rupakjas. Komentarišući ovaj tragični događaj, jedan britanski novinar je napisao da je „mnogo lakše da izbodeš nožem nekog repera, antifašistu nego da se suprotstaviš ajkulama kapitalizma koje ponižavaju tvoj narod“. Reakcije na to političko ubistvo su bile burne, praćene masovnim antifašističkim demonstracijama u celoj Grčkoj.

Oštra je bila i međunarodna reakcija. Na pritisak Evropske unije, tadašnja grčka koaliciona vlada konzervativne ND i levog Pasoka odlučno je reagovala, pa je 28. septembra 2013. grčka antiteroristička jedinica uhapsila Nikosa Mihaloljakosa, njegovog zamenika Nikosa Papasa i još nekolicinu partijskih funkcionera. Izdate su 32 poternice, uhapšene su 22 osobe među kojima i tri žene; među privedenima bilo je i policijskih službenika. Svi su optuženi za organizaciju i učešće u kriminalnoj bandi, za organizovanje ubistava, premlaćivanja, rasističke napade, ucene, ilegalno nošenje oružja, pranje novca itd. Optuženima je određen pritvor, ali su posle osamnaest meseci pušteni da se brane sa slobode.

U međuvremenu, Zlatna zora je sasvim normalno učestvovala na izborima. Iako je bilo očigledno da se radi o neonacističkoj organizaciji, bilo je mnogo Grka, uglavnom žrtava ekonomske krize, pristalica rasizma i teorija zavere koji su je podržavali. Za vreme vladavine Sirize, kako se Grčka ekonomski oporavljala i polako izlazila iz dugogodišnje dužničke krize, snaga Zlatne zore je slabila; kako je suđenje odmicalo, mnogi njeni članovi i rukovodioci su je napuštali. Na izborima 2019. Zlatna zora je izgubila 60 odsto gasova i ostala izvan skupštine sa 2,9 odsto osvojenih glasova.

PROSLAVA PRESUDE

Ispred atinskog apelacionog suda vest o presudi sačekalo je i proslavilo više od 20.000 ljudi. Majka ubijenog repera Magda Fisa, koja je posle ubistva sina postala simbol antifašističke borbe u Grčkoj, digla je ruke ka nebu vičući „Pavlos je uspeo! Sine moj!“ Slavljeničku atmosferu poremetilo je oko dve hiljade policajaca koji su obezbeđivali skup: bez ikakvog povoda počeli su da vodenim topovima i suzavcem rasteruju okupljeni narod, podsećajući tako na činjenicu da je Zlatna zora na izbornim mestima na kojima su glasali policajci osvajala i do pedeset odsto glasova. Veza između ekstremne desnice i policije je problem koji još uvek nije rešen.

Čim se pročula presuda, engleska verzija Vikipedije promenila je svoj unos o Zlatnoj zori, pa sada tamo stoji da je „Zlatna zora kriminalna organizacija koja se predstavljala kao ekstremno desna neonacistička politička stranka“. Tviter je odmah poništio naloge celokupnog osuđenog rukovodstva Zlatne zore, a u britanskom „Gardijanu“ je tim povodom novinar i pisac Danijel Triling napisao: „Bez aktivista za ljudska prava, bez novinara koji su dokumentovali rasističko nasilje, bez antifašističkih aktivista koji su organizovali masovne proteste, bez volonterskih grupa pravnika i bez dokaznog materijala žrtava i svedoka, nikada ne bi došlo do ovakve presude! Rasizam, diskriminacija i ultradesničarski nacionalizam nisu nestali iz Grčke. Nestao je samo jedan pokret koji je pokušao da sve to organizovano sprovodi uz pomoć najužasnijeg nasilja!“

BITKA JE DOBIJENA, RAT TRAJE

Ministar inostranih poslova Nikos Dendias, koji je 2013. bio ministar pravosuđa i koji je poslao dosije Zlatne zore državnom tužiocu, nazvao je 7. oktobar „datumom za obeležavanje odluke koja postaje pravni presedan na evropskom nivou, jer od sada pa nadalje neće biti moguće da funkcioniše kriminalna organizacija ogrnuta mantijom političke stranke.“

Grčki premijer Kirijakos Micotakis je izjavio da je „nacistička formacija, posle osude na biračkim mestima, sada osuđena i na sudu. To je dokaz moći koju imaju parlamentarni sistem i nezavisno sudstvo. Jedinstvo, istina i regularnost. Ali suđenje nacizmu, netoleranciji i nasilju u društvu i dalje traje“. Bivši premijer Aleksis Cipras i predsednik opozicione Sirize, okarakterisao je ovu odluku „istorijskom“, ali je dodao: „Znamo da smo završili sa Zlatnom zorom, ali nismo završili sa fašizmom koji je stalno prisutan tamo gde se napadaju migranti i izbeglice, nezaštićeni ljudi, gde god se zastrašuju i zlostavljaju slabiji i različiti, a to se dešava u našem komšiluku, u našim školama. Protiv toga se moramo svakodnevno boriti.“

Ovom presudom Grčka slavi još jednu pobedu demokratije i zatvara jedno bolno poglavlje svoje novije istorije. Ali ekstremna desnica i nacističke organizacije se i dalje gnezde svuda po Evropi, a nasilje koje sprovode je simptom problema, a ne njegov uzrok. Uslovi pod kojima su nastali u Grčkoj, danas postoje i u mnogim drugim zemljama.