U Nemačkoj je preko šezdeset uglednih javnih ličnosti potpisalo apel u kome upozoravaju na opasnost od rata sa Rusijom, pozivaju na dijalog sa Moskvom i traže veće razumevanje za ruske strahove. Apel je izazvao lavinu kritika, negodovanja i podrugivanja. Ipak, nametnulo se pitanje: dokle je Evropa spremna da ide zarad principijelnog kažnjavanja Rusije zbog njene ekspanzionističke politike i da li su se aveti hladnog rata već otrgle kontroli
Kako li su se osećali ljudi koji su pred Prvi svetski rat apelovali na ljudski razum, nemoćni da spreče katastrofu u koju svet srlja? Ili oni koji su upozoravali na opasnost koja preti od uzdizanja nacionalsocijalizma u Nemačkoj, koje jedva da je neko slušao dok nije bilo kasno? Stariji se sećaju Kubanske krize, kako su napeto iščekivali da li će početi treći svetski, ovoga puta nuklearni rat. Tada je prevladao strah od opšteg uništenja. Slično osećanje nemoći morilo je i one koji su pred početak rata u Jugoslaviji uzalud upozoravali na iskopavanje nacionalnih ratnih sekira i čakija i na idiotizam trtljanja lokalnih poglavica koji su prigrabili medije i huškali na rat.
Sa sličnim osećanjem nemoći, danas pojedinci posmatraju kako dvadeset pet godina posle pada Berlinskog zida svet ponovo upada u hladni rat. Na Zapadu dominira crno-bela medijska slika ukrajinske krize na koju se oslanjaju principijelno-moralističke osude Rusije i ekonomske i političke sankcije usmerene protiv „odgovorne ruske elite“. Ugroženi spolja, Rusi zbijaju redove oko Vladimira Putina, a Putin u strahu od doglednih izliva socijalnog nezadovoljstva projektuje sve mračnije slike zapadnog neprijatelja koji osporava Rusiji ulogu velesile. Izolacija nametnuta spolja polako se pretvara u prkosnu samoizolaciju od Zapada i potragu za saveznicima na drugim stranama sveta.
Kada se slični scenariji odigravaju u slučaju Jugoslavije, Iraka, Libije, Irana ili Sirije, u Vašingtonu, Londonu i Parizu se uvek razmatra i mogućnost vojnog „rešenje problema“. U slučaju ma koliko posrnule, ali ipak nuklearne sile Rusije, vojna opcija je isključena. Ali, ukoliko se konfrontacija Zapada i Rusije nastavi i stvari se otrgnu kontroli, da li će se čovečanstvo u dogledno vreme suočiti sa nekom novom Kubanskom krizom i ponovo bez daha čekati na ishod svog postojanja? Na primer, ako bi u Srbiji, koja bi u igri potezanja konopca između Rusije i Zapada mogla da izigrava konopac, u nekom trenutku prevagnula ruska opcija, te Rusija odlučila da u srpsko-ruskom Regionalnom humanitarnom centru za reagovanje u vanrednim situacijama u Nišu postavi nuklearne rakete srednjeg dometa, a Zapad adekvatno reagovao upućivanjem podmornica sa nuklearnim raketama u Jadran? Ili sve to negde drugde, recimo u Siriji? Nezamislivo?
Za pojedince u Evropi neki sličan horor-scenario jeste zamisliv. Iz straha da su se hladnoratovske aveti već otrgle kontroli, da se kratkoročno unipolaran svet ponovo pretvara u bipolaran, preko šezdeset poznatih ličnosti iz oblasti politike, privrede, pravosuđa, kulture i medija u Nemačkoj potpisalo je apel „Ponovo rat u Evropi? Ne u naše ime!“ (vidi okvir), u kome upozoravaju na mogućnost rata sa Rusijom i zahtevaju politiku koja bi smanjila tenzije u Evropi.
SAMO DA RATA NE BUDE: Apel koji su inicirali bivši savetnik kancelara Horst Telčik (CDU), bivši državni sekretar u ministarstvu odbrane Valter Šticle (SPD) i bivša potpredsednica Savezne skupštine Antje Folmar (Zeleni) upućen je Saveznoj vladi, Bundestagu i medijima. Telčik objašnjava da je to „politički signal“, upozorenje da „opravdana kritika ruske ukrajinske politike ne dovede do toga, da padne u vodu napredak u odnosima sa Rusijom koji je građen poslednjih dvadeset i pet godina“. Apel su, između ostalih, potpisali bivši kancelar Gerhard Šreder, bivši predsednik Nemačke Roman Hercog, bivši ministar unutrašnjih poslova Oto Šili, bivši ministar pravosuđa Hans-Johen Fogel, bivši predsednici vlada saveznih pokrajina Hamburg, Berlin i Brandenburg Klaus fon Donaji, Eberhard Dipgen i Manfred Štolpe, reditelj Vim Venders, glumica Hana Šigula, glumac i reditelj Klaus Marija Brandauer, glumac Mario Adorf, teolozi, doktori nauka, privrednici.
U apelu piše da „niko ne želi rat“, ali da Severna Amerika, Evropska unija i Rusija srljaju u njega, jer ne zaustavljaju spiralu pretnji i kontrapretnji. Konflikt u Ukrajini je pokazao da težnja za premoć nije prevaziđena 1990. godine, kako su se na kraju hladnog rata svi nadali. Uspesi politike otopljavanja odnosa i miroljubive revolucije uspavali su i Istok i Zapad, stoji u apelu, obe strane su postale neoprezne. Ideja vodilja, da se ratna opcija trajno ukloni iz međusobnih odnosa, izgubila se i kod Amerikanaca i kod Evropljana i kod Rusa. „Drugačije ne može da se objasni širenje Zapada na istok bez prethodnog produbljivanja saradnje sa Moskvom, koje Rusiji deluje ugrožavajuće, kao ni Putinova aneksija Krima koja se kosi sa međunarodnim pravom“, piše u apelu.
U apelu se ističe u „ovom trenutku velike opasnosti po kontinent“ posebna odgovornost Nemačke za očuvanje mira, čije je mirno ujedinjenje bilo „veliki, razumom vođen gest“ sila pobednica, odluka „istorijskih dimenzija“. Iz prevaziđene podele trebalo je da izraste poredak mira i stabilnosti od Vankuvera do Vladivostoka, „Zajednička evropska kuća“, kako stoji u Pariskoj povelji za Evropu oko koje se 1990. usaglasilo svih 35 šefova vlada i država članica Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS). „Taj cilj posleratne politike se do danas nije ostvario. Ljudi u Evropi ponovo moraju da strahuju.“
Potpisnici peticije pozivaju nemačku vladu da „opravda svoju odgovornost“ i založi se za razum i dijalog sa Rusijom, jer potreba za bezbednošću Rusa je jednako legitimna kao potreba za osećanjem bezbednosti Ukrajinaca, Poljaka i baltičkih naroda.
„Ne smemo Rusiju da izbacimo iz Evrope“, stoji u apelu. „To bi bilo neistorijski, nerazumno i opasno za mir.“ Navodi se i da je od Bečkog kongresa 1814. Rusija priznata kao evropska sila koja utiče na naličje Evrope, a svi koji su pokušali da to promene silom, krvavo su propali – poslednji put Hitlerova Nemačka.
Potpisnici apeluju na nemačke političare da ne projektuju slike neprijatelja i ne prebacuju jednostrano krivicu, da „uključuju“ Rusiju umesto da je „isključuju“. Upozoravaju medije da komentatori „demonizuju čitave narode“, a da pritom ne uzimaju dovoljno u obzir istoriju. „Svaki novinar koji poznaje spoljnu politiku morao bi da shvati strah Rusije otkako je NATO 2008. pozvao Gruziju i Ukrajinu da postanu njegove članice“, stoji u apelu. Mediji bi trebalo da doprinesu tome, da ljudi više ne strahuju od rata.
TAJ BRUTALNI PUTIN: Ovaj apel je u Nemačkoj izazvao javnu debatu i oštre kritike. Mnogi komentatori se rugaju peticiji, kao spisku opštih mesta i lepih želja, kao kada neka kandidatkinja za mis sveta kaže da joj je najveća želja da u svetu bude mir. Drugi pak tvrde da je antiratni apel besmislen, jer rat uveliko traje, a izazvao ga je upravo Vladimir Putin. Treći, opet, jednog od najprominentnijih među prominentnim potpisnicima apela, bivšeg kancelara Gerharda Šredera, koji je u upravnom odboru Severnog toka, identifikuju kao ruskog lobistu i u čitavom apelu vide njegovo maslo.
U nemačkim medijima apel je uglavnom naišao na osudu. Većina kritičara upozorava da je Putin odgovoran za rat u Ukrajini, da je bespravna aneksija Krima odraz njegove ekspanzionističke politike, da se ruska vojska mota na istoku Ukrajine, da Moskva naoružava proruske pobunjenike. U komentaru „Zidojče cajtunga“ piše tako da „Vladimir Putin želi rat u Ukrajini“ i da „mi to ne možemo da ignorišemo“. Komentar upozorava da se u spornom apelu Ukrajina, „ta ponosna nacija, pominje samo kao subjekat geopolitičke konkurencije“, da nema ni reči o budućnosti Ukrajine, kojoj je nasilno oduzet deo teritorije i gde Moskva direktno kontroliše Donjeck i Lugansku oblast.
Ukazuje se na „brutalnu, imperijalističku“ politiku ruskog predsednika i postavlja se pitanje: Da li Zapad, kao što potpisnici apela zahtevaju, treba nemo da posmatra sve to, samo da slučajno ne isprovocira i ne naljuti Rusiju? „Zidojče cajtung“ u apelu prepoznaje poziv da se Evropa povinuje pred pravom vojno jačeg. Piše i da je upravo Putin taj koji odbija svaki kompromis, podseća se na njegova „prazna“ obećanja i „laži“, te da su se, izgleda, potpisnici apela, koji se igraju sa strahom Nemaca od rata, sami uplašili od Putina.
DOKLE JE EVROPA SPREMNA DA IDE: Ova debata koju je apel rasplamsao u Nemačkoj provlači se kroz čitavu Evropu. Na Zapadu je nesporno da je aneksija Krima suprotna međunarodnom pravu i čista demonstracija sile Vladimira Putina, baš kao i da Moskva direktno podržava i naoružava pobunjenike na istoku Ukrajine težeći konfederalnom rešenju koje bi trajno destabilizovalo vladu u Kijevu.
Pitanje je, međutim, dokle je Evropa spremna da ide zarad sopstvenih principa i američkih interesa, bez ikakvog upuštanja u pitanje dvostrukih standarda koje se tiče sukoba u Jugoslaviji i Kosova? Kojim sredstvima je konformistička Evropa spremna da principijelno brani teritorijalni integritet Ukrajine i ko sve to treba da plati? Na stranu ratne opcije, već sada se glasno javljaju za reč svi oni koji trpe gubitke zbog kontrasankcija koje je Rusija uvela Zapadu.
Nemačka je zemlja sa posebnom istorijskom odgovornošću i balastom koji vuče iz dva svetska rata. Ne treba sumnjati u to da su desetine potpisnika apela iskreno zabrinute za mir u Evropi, zbog mogućnosti nekog većeg oružanog sukoba koji možda vreba iza nekog ćoška. Ali, više od samog apela upravo njegovo apriori i sveobuhvatno odbacivanje, iz ovih ili onih razloga, ukazuje na to da bi sukob između Zapada i Rusije mogao da dosegne tačku posle koje u dogledno vreme nema povratka. Kao što neko reče, zupčanici koji pokreću svetske tokove sporo uzimaju zamah, ali kada jednom krenu u određenom pravcu, teško ih je zaustaviti i vratiti natrag.
NEŽELJENI SCENARIO: Poznati nemački pisac Eugen Ruge, koji je rođen u Rusiji, nezavisno od apela o kome je reč piše u kontekstu jednostranog medijskog izveštavanja o ukrajinskoj krizi: „Gde su pitanja? Gde je sumnja? Kamo su se denula merila za ocenu političkog delovanja?“ Ruge kaže: „Zamislite da je ruski ministar spoljnih poslova Lavrov otišao, recimo, u Los Anđeles tokom nemira 1992. i tražio ostavku guvernera Kalifornije. Zar to ne bi bilo čudno?“ A niko ništa sporno nije video u tome što su nemački i američki ministar spoljnih poslova u Kijevu javno podržavali demonstracije protiv aktuelnog predsednika Ukrajine.
Ruge postavlja niz pitanja, između ostalog: „Ako stanovništvo neke autonomne republike hoće da se otcepi od Rusije – kao u slučaju Čečenije – to nailazi na nepodeljenu podršku zapadne politike. Ali kada većina stanovništva neke autonomne republike želi da se ujedini sa Rusijom, to se posmatra kao katastrofa?(…) SAD su često branile svoje ‘vitalne interese’ – na Kubi, u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku (…), sa visokotehnološkim bombama, dronovima – i to rade i danas. Zašto nikome ne pada na pamet da isključi SAD iz G8?(…) Čovečanstvo brzo zaboravlja“, piše Ruge. „Mi smo nuklearnu katastrofu nekoliko puta izbegli za dlaku. Nova postavka hladnog rata, u kojoj glavnu ulogu igra jedna u defanzivu dospela velesila, koja je još uvek u stanju da uništi planetu, jeste scenario koji – to je moj savet – ne bi trebalo da razradimo. To ne znači da Rusi smeju da rade šta hoće. Ali to ne znači ni da Zapad sme da radi šta hoće.“
Ponovo rat u Evropi? Ne u naše ime!
Niko ne želi rat. Ali Severna Amerika, Evropska unija i Rusija neizbežno će ići ka njemu ako konačno ne zaustave strašnu spiralu pretnji i kontrapretnji. Svi Evropljani, uključujući Ruse, nose zajedničku odgovornost za mir i bezbednost. Stranputice se mogu izbeći samo ako se ovaj cilj stalno ima pred očima.
Konflikt u Ukrajini pokazuje: težnja za moći i dominacijom nije prevaziđena. Na kraju hladnog rata, 1990, svi smo se nadali da jeste. Ali uspesi politike popuštanja odnosa i mirnih revolucija doneli su pospanost i neopreznost. Jednako, na Istoku i Zapadu. Kod Amerikanaca, Evropljana i Rusa izgubila se misao-vodilja da se rat mora trajno prognati iz njihovog odnosa. Drugačije se ne može objasniti širenje Zapada na istok – preteće, iz ugla Rusije – niti Putinova aneksija Krima protivna međunarodnom pravu.
Nemačka ima posebnu ulogu u očuvanju mira u ovom trenutku velike opasnosti za kontinent. Podeljenost Evrope nikada ne bi ni bila prevaziđena bez spremnosti ljudi Rusije na pomirenje, dalekovidosti Mihaila Gorbačova, podrške naših zapadnih saveznika i mudrog postupanja tadašnje Savezne vlade. Omogućavanje nemačkog ujedinjenja je bio veliki i razumom vođen gest sila pobednica. Odluka istorijskih dimenzija. Nakon podele treba da nikne održivi evropski mirovni poredak, bezbednosni red od Vankuvera do Vladivostoka, kao što su svih 35 šefova država i vlada na Konferenciji o bezbednosti i saradnji u Evropi dogovorili u Helsinškoj povelji 1990. godine. Na temelju zajednički dogovorenih principa i prvih konkretnih mera trebalo je da se izgradi „zajednička evropska kuća“, u kojoj bi sve države iskusile istu bezbednost. Taj cilj posleratne politike do danas nije sproveden. Ljudi u Evropi ponovo moraju da strahuju.
Mi, potpisnici, apelujemo na Saveznu vladu da se ponaša kao dorasla svojoj odgovornosti za mir u Evropi. Potrebna nam je nova politika popuštanja za Evropu. Ona može funkcionisati samo na osnovima iste bezbednosti za sve, i sa jednakim, međusobno uvaženim partnerima. Nemačka vlada ne ide nekim posebnim putem ako u ovoj konfuznoj situaciji i dalje poziva na smirenost i dijalog sa Rusijom. Bezbednosne potrebe Rusa su jednako legitimne i izražene kao i one Nemaca, Poljaka, baltičkih naroda i Ukrajinaca.
Ne smemo da proterujemo Rusiju iz Evrope. To bi bilo neistorijski, nerazumno i opasno za mir. Od Bečkog kongresa 1814. Rusija pripada priznatim silama koje oblikuju Evropu. Svi koji su to pokušali da promene su krvavo propali – poslednja je bila megalomanska Hitlerova Nemačka, koja je 1941. ubilački krenula da potlači i Rusiju.
Apelujemo na poslanike nemačkog Bundestaga, kao na političare sa mandatom naroda, da pokažu da su dorasli ozbiljnosti situacije i da pažljivo bdiju nad obavezom Savezne vlade da očuva mir. Onaj ko samo stvara predstave o neprijateljima i barata jednostranim optužbama, zapravo dodatno pooštrava napetosti u vremenu u kojem treba slati signale deeskalacije. Uključivanje, a ne isključivanje mora da bude vodilja nemačkih političara.
Apelujemo na medije da ispune svoju dužnost da izveštavaju bez predrasuda bolje nego što su to činili do sada. Autori uvodnika i komentara demonizuju čitave narode, bez odgovarajućeg vrednovanja njihove istorije. Svaki novinar, verziran u spoljnoj politici, razumeće strah Rusa od kada su članice NATO-a 2008. pozvale Gruziju i Ukrajinu da postanu članice Alijanse. Ne radi se o Putinu. Oni koji upravljaju državama dolaze i odlaze. Radi se o Evropi. Radi se o tome da se kod ljudi ponovo smanji strah od rata. Tome prilično može da doprinese odgovorno izveštavanje, bazirano na solidnom istraživanju.
Na Dan nemačkog ujedinjenja, 3. oktobra 1990, savezni predsednik Rihard fon Vajczeker je rekao: „Hladni rat je prevaziđen. Sloboda i demokratija će uskoro zavladati u svim državama. (…) Sada one mogu tako da umnože i institucionalno osiguraju svoje odnose, da iz toga nastane zajednički životni i mirovni poredak. Za narode Evrope time počinje temeljno novo poglavlje istorije. Njegov cilj je sveevropsko ujedinjenje. To je ogroman cilj. Možemo da ga dostignemo, ali možemo i da omanemo. Stojimo pred jasnim alternativama – da ujedinimo Evropu ili da opet, u kontinuitetu sa bolnim istorijskim primerima, padnemo u nacionalističke protivrečnosti.“
Do konflikta u Ukrajini mislili smo da smo na pravom putu. Upozorenje Riharda fon Vajczekera je danas, četvrt veka kasnije, aktuelnije nego ikad.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
