Sto godina lepote

Na farmi leptira u engleskom gradiću Stratfordu na reci Ejvon, 8. maja, na 100. rođendan i u čast Dejvida Atenboroa, biće pušteno 100 plavih morfo leptira. Ovu farmu leptira Atenboro je posetio davne 1982. godine da bi snimio jednu epizodu serijala Wildlife on One (Divlji svet na Prvom). Kako to obično biva kada Atenboro nešto osvetli, nakon emitovanja epizode o leptirima ljudi su ispred kapije farme formirali duge redove kako bi uživo videli sva čudesa prirode koja im je Atenboro otkrio. Događaj je za mnoge ostao nezaboravan, a farma mesto hodočašća zaljubljenika u prirodu.

Epizoda Wildlife on One o leptirima iz Stratforda samo je jedna od 253 koje su snimljene u periodu od 1977. do 2005. godine. Sve su emitovane na Prvom kanalu BBC (kasnije reprizirane na BBC 2) i u svakoj je narator bio Dejvid Atenboro. Dosledno, decenijama, kroz ovaj i brojne druge serijale, on je pomagao gledaocima da otkriju ne samo divlji svet i prirodu, već i sopstveni uticaj na planetu. Oči u oči sa gledaocem, njegov pogled je blag, glava malo iskošena, glas melodičan i neobičan, a ono što priča i što ga okružuje je fascinantno i za pamćenje.

GODINE LOVA NA SALAMANDER

Gotovo tri decenije ovog serijala nisu bile ni početak ni kraj njegovog prirodnjačkog rada. Od rođenja okružen naukom, a i specifičnom kulturom i vaspitanjem, Dejvid je odrastao u Koledž Hausu, u kampusu Univerzitetskog koledža u Lesteru. Zgrada i predivno zeleno okruženje Koledž Hausa nekada su pripadali psihijatrijskoj ustanovi koja se tada zvala Ludnica u Lesterširu i okrugu Ratland. Krajem 19. veka to je bila oaza sa cvetnim lejama i travnjacima, da bi posle Prvog svetskog rata objekat klinike, zajedno sa 37 hektara zemlje, lokalni proizvođač tekstila Tomas Filding Džonson otkupio i poklonio opštini za potrebe novog univerziteta. Dejvidov otac Frederik Atenboro je bio drugi po redu direktor koledža, postavljen 1931, i na toj funkciji je ostao čitavih 20 godina. U njegovu čast zgrada umetnosti i društvenih nauka koledža i danas nosi ime Atenboro Tauer.

Dejvid se zajedno sa roditeljima i dva brata – starijim Ričardom, koji je postao glumac i reditelj, i mlađim Džonom koji je bio rukovodilac u italijanskom proizvođaču automobila Alfa Romeo – u Koledž Haus doselio kada mu je bilo pet godina. Tokom Drugog svetskog rata, kada je već postao tinejdžer, porodica se proširila: u Britaniju je stizalo mnoštvo dece nemačkih Jevreja, pa su Frederik i Meri Atenboro prihvatili da se staraju o nekoliko njih. Irena i Helga bile su tu isprva samo privremeno, ali kako su roditelji devojčica stradali u logoru, Frederik i Meri su ih usvojili i ostali vezani za njih ceo život.

Detinjstvo u Koledž Hausu bilo je divlje i maštovito. Dejvid je dane provodio tumarajući po prirodi i ogromnom univerzitetskom imanju sakupljajući fosile, životinjice, kamenje i praveći razne prirodnjačke kolekcije. Svoj poziv verovatno je odabrao još kao desetogodišnjak kada je slušao predavanje pisca i zaštitnika divljeg sveta iz Kanade Arčibalda Belanija, poznatijeg pod indijanskim imenom Siva Sova. Predavanje koje je Dejvida impresioniralo bilo je o uticaju čoveka na prirodu, o eksploataciji i potrebi da se divljina zaštiti. Dejvidov brat Ričard, koji je takođe bio na predavanju, kasnije se prisećao kako je Dejvid bio zadivljen Sivom Sovom i njegovom željom da spase kanadske dabrove, kao i poznavanjem živog sveta. Kasnije se ispostavilo da je Siva Sova neka vrsta prevaranta – bio je Englez koji se predstavljao kao polu Indijanac tvrdeći da mu je majka bila Apači, i trudio se da svojim izgledom, ponašanjem i odevanjem ubedi okolinu u to.

Sledeće godine Dejvid je čuo da univerzitetsko Odeljenje za zoologiju potražuje veći broj vodozemaca iz porodice salamandera, pa je preko oca ponudio da ih on nabavi – prodao ih je Univerzitetu po ceni od tri penija po komadu. Mnogo kasnije je priznao da ih je sve uhvatio u jezercetu tik pored zgrade Odeljenja za zoologiju…

VREMENSKA MAŠINA

Iz tog perioda Dejvid se sećao još jedne devojčice kojoj je njegova porodica pomogla – Marijane. Marijana mu je poklonila komad ćilibara u kom je bilo savršeno očuvano praistorijsko stvorenje, insekt. Parče ćilibara je Dejvida toliko opčinilo da je 60 godina kasnije snimio emisiju “Vremenska mašina od ćilibara” u kojoj se u prepoznatljivom maniru prisetio ovog događaja: “Postoji supstanca toliko čudna i toliko lepa da su ljudi, kad god bi je našli, mislili da su otkrili nešto magično. A njena magija je stvarna, jer je ovaj materijal putovao kroz vreme noseći sa sobom putnike iz daleke prošlosti koji mogu da ispričaju divne priče. Ova izvanredna supstanca me je fascinirala otkako sam prvi put držao komad, ovaj komad, kada sam imao 12 godina”, objasnio je Atenboro u emisiji.

“Moj prvi komad ćilibara stigao je na veoma neočekivan način. Godine 1938, tokom priprema za Drugi svetski rat, moji roditelji su pomogli nekoj od brojne dece koja su bežala iz Nemačke. Ostavili su svoje porodice i nije im bilo dozvoljeno da ponesu skoro ništa sa sobom. Posebno se sećam jedne devojčice. Zvala se Marijana. Imala je 12 godina, otprilike kao i ja, i došla je iz grada na baltičkoj obali gde je njen otac bio lekar. Dao joj je jednu malu, ali dragocenu stvar kao znak zahvalnosti onome ko će se brinuti o njegovoj ćerki. I to je to. U ruci je bio iznenađujuće topao i lagan, ali ono što me je navelo da se zaljubim u ćilibar je ono što sam otkrio u njemu. Pronašao sam nešto čudesno. Bili su tu insekti sa zapanjujuće dobro očuvanim detaljima. Goreo sam od pitanja. Iz kakvog su sveta bili? Morali su živeti davno, ali koliko davno”, pitao se sir Atenboro gledajući u kameru, sa pomalo nagnutom glavom.

“Kada je ova mala pčela dotakla ovu kap smole, bila je privučena njenom lepljivošću. Trenutno je savršeno sačuvana u tri dimenzije. Ove oči su videle svet koji je postojao mnogo pre nego što se čovečanstvo razvilo. Mirisala je cveće pre nego što ga je prvi čovek ikada osetio. Čak mogu da kažem da je vredno radila kada je umrla, sudeći po velikom teretu koji je nosila na zadnjim nogama. Teško je zamisliti savršeniju vremensku kapsulu od ove. Ova mala pčela je zarobljena bukvalno milionima godina”, dodao je Atenboro.

Posle dečačke gimnazije u Lesteru, završio je studije geologije i zoologije na Koledžu Kler u Kembridžu, a zatim proveo dve godine u mornarici. Počeo je da radi – ne tako entuzijastično – u izdavačkoj kući kao urednik dečjih naučnih udžbenika. Kada je 1950. godine konkurisao za rad na BBC-u, još nije posedovao televizor u kući. Iako je ubrzo primljen, dugo nije mogao da dobije ulogu pred kamerama zato što su smatrali da ima prevelike zube. Radio je kao producent maleckih i manje važnih projekata i bio nevidljiv za gledaoce sve dok se jedan od njegovih voditelja nije razboleo. Dejvid je iskoristio priliku: prvi put se našao pred kamerama 1954. godine u emisiji “Potraga za životinjama” (Zoo Quest). U svakoj od 42 snimljene epizode Atenboro je putovao sa osobljem londonskog zoološkog vrta kako bi negde u prirodi pronašao i uhvatio primerak određene vrste za kolekciju. Tada je počela i njegova prava karijera.

ODELA I UPRAVNI ODBORI

Tri godine kasnije uspeo je da formira sopstveno odeljenje na BBC-u koje je proizvodilo mnoštvo emisija o prirodi, putovanjima i avanturama, da bi tu poziciju napustio kako bi se na kratko posvetio nastavku obrazovanja u oblasti socijalne antropologije.

Kada se vratio, preuzeo je ulogu kontrolora BBC 2 – osobe koja praktično vodi kanal, stara se o programu, uređivanju i razvoju. Njegov uslov da prihvati tu funkciju bio je da mu dopuste da povremeno pravi sopstveni dokumentarni program. Rukovođenje Drugim kanalom BBC-ija išlo mu je od ruke. Uprava je bila zadovoljna kreativnošću i raznovrsnošću programa. Istovremeno je u tim godinama uspeo da snimi slonove u Tanzaniji, obišao je Bali, a na Novoj Gvineji tragao je za izgubljenim plemenom. Do 1969. godine njegova karijera u BBC-ju je toliko napredovala da je prešao na poziciju direktora programa oba kanala – sada se bavio i planiranjem budžeta, otpuštanjem zaposlenih, sastančenjem sa članovima upravnog odbora i drugim stvarima koje jednom prirodnjaku baš i nisu mile niti bliske. Zato je, umesto da 1972. prihvati poziciju generalnog direktora BBC-ja, jednostavno napustio menadžerske poslove i vratio se prirodnjačkim emisijama.

Njegov rad nije prolazio bez kritika. Zamerano mu je svašta – od toga da previše ulepšava stvarnost i idealizuje stanje planete, do toga da je previše ogolio jezivo stanje u koje smo planetu doveli i da su emisije negledljive. On je odgovarao nekad surovo, nekad diplomatski, ali uvek razumno. Najoštriji je bio kada se borio protiv laži i pseudonauke: “Kada kreacionisti govore o tome kako je Bog stvorio svaku pojedinačnu vrstu kao zaseban čin, oni uvek navode kolibrije ili orhideje, suncokrete i lepe stvari. Ali ja sam skloniji da mislim na parazitskog crva koji buši oko dečaku koji sedi na obali reke u Zapadnoj Africi i koga će taj crv oslepeti. I onda ih pitam: ‘Da li mi govorite da je Bog u koga verujete, za koga takođe kažete da je svemilostivi Bog, koji brine o svakom od nas pojedinačno, da li kažete da je Bog stvorio ovog crva koji ne može da živi ni na koji drugi način osim u oku nevinog deteta? Čini mi se da se to ne poklapa sa Bogom koji je pun milosrđa’.”

Kada se vratio snimanju emisija, fokusirao se na pisanje scenarija za izrazito ambiciozan i finansijski zahtevan serijal “Život na Zemlji”. Serijal je bio toliko skup i kompleksan da je odlučeno da ga BBC proizvede u saradnji sa američkom kompanijom Vorner Bros. i nemačkom produkcijom Reinera Morica. U snimanju “Života na Zemlji”, koji se smatra prekretnicom u istoriji televizije i modernih dokumentarnih formata, tokom tri godine učestvovalo je 30 članova ekipe i skoro 500 naučnika, a prikazano je oko 100 lokacija širom planete i evolucija života na njima. Serijal je Atenboroa vinuo u zvezde, ovog puta ne kao sposobnog i kreativnog urednika i menadžera, već kao TV lice, prirodnjaka i naratora, koji je omađijao publiku i skrenuo ogromnu pažnju na živi svet divljine. Uz Atenboroa gledaoci na novi način posmatraju živi svet u prirodnom okruženju ali i saznaju o čovekovom uticaju na njega. Kroz ovaj, ali i razne druge serijale kao što su “Svet prirode”, “Plava planeta”, “Planeta Zemlja”, “Dinastije”… postavio je nove standarde za kvalitet snimanja i način pripovedanja.

foto: ap photo

FOKUS NA ZELENOM

U okviru kolekcije o životu snimio je mnoštvo serijala – o pticama, o sisarima, o životu ispod zemlje, o životu “hladnokrvnih” bića, o ponašanju životinja, o živom svetu u izrazito hladnim predelima… No, Atenboro se nije bavio samo životinjama. “Ulogu Dejvida Atenboroa u približavanju biljaka, ali i ukupne biološke raznovrsnosti najširoj javnosti gotovo je nemoguće preceniti. Jasnom i sugestivnom naracijom, uz primenu najsavremenijih tehnologija, uspeo je da složene procese poput oprašivanja, oplođenja, rasejavanja, fotosinteze, rastenja i odgovora na stres predstavi bez banalnog pojednostavljivanja, a ipak prijemčivo, gotovo kustoski, kao pažljivo osmišljenu izložbu prirode”, objašnjava za “Vreme” dr Tomica Mišljenović, docent na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i pomoćnik upravnika Botaničke bašte “Jevremovac”, koja će se takođe pridružiti obeležavanju rođendana ser Dejvida Atenboroa.

On dodaje kako su kroz serijale poput “Tajni život biljaka”, biljke iz “zelene pozadine” prešle u fokus, kao dinamični i aktivni organizmi. “Njegova dugogodišnja povezanost sa Kraljevskom botaničkom baštom Kju dodatno naglašava važnost botaničkih bašti kao mesta gde se nauka, edukacija i očuvanje susreću. U tom smislu, njegov rad ima snažan odjek upravo u prostoru botaničkih bašti: kao što one ‘kuriraju’ biljni svet za posetioce, tako je Atenboro uspeo da ga približi globalnoj publici – menjajući zauvek način na koji posmatramo biljke”, zaključuje dr Mišljenović.

SVEDOK STRAŠNOG PADA SA NADOM U BOLJE SUTRA

S vremenom su dokumentarci koje Atenboro pravi postajali aktivistički – sve je češće prikazivao i govorio o prenaseljenosti planete, o uništavanju životne sredine, krčenju šuma, izlovljavanju i izumiranju vrsta, uništavanju biodiverziteta, zagađenju, doprinosu klimatskim promenama… Kada je 2021. godine, otvarajući najuticajniju svetsku konferenciju o klimatskim promenama (COP26), svoj govor završio rečima: “U svom životu sam bio svedok strašnog pada. U vašem, mogli biste i trebalo bi da budete svedok divnog oporavka”, mnoge knedle bile su progutane – ne zbog planete, pada ili oporavka, već zbog pomisli da o njima neće svedočiti Dejvid Atenboro. Svet – i onaj iz divljine, i ovaj ispred ekrana – već je krajem 2025. godine ostao bez jedne prirodnjačke zvezde sličnog kova, Džejn Gudal. Slavna primatološkinja i antropološkinja, koja je na neki način decenijama bila pandan Atenboru, pomogla je da upoznamo i bolje razumemo druge primate. To što Atenboro puni 100 godina istovremeno je i spoznaja da ćemo ostati bez njega, ali i povod za slavlje života, borbe, ljubavi i prirode.

Čitav vek izuzetnog života i više od 70 godina stalnog, marljivog i doslednog rada teško je prepričati na par strana. Za sada je možda najvažnije da ni jedan ceo vek nije kraj. “Da novac zarađujem kopanjem uglja, bio bih veoma srećan da se penzionišem. Ali ne radim to. Letim oko sveta i tražim najfantastičnije zanimljive stvari. To je velika sreća!”. Tako, od ovog aprila gledaoci (i iz Srbije) mogu da prate novi očaravajući dokumentarni serijal “Tajna bašta” (Secret Garden) u kojoj nam sir Atenboro prikazuje divlji svet koji je istovremeno skriven i sasvim blizu nas.