Sport je imao važnu ulogu kod nacista, ali oni nisu govorili o sportu, već o telesnom vaspitanju. Njihov glavni cilj je bio unapređenje zdravlja i produktivnosti ljudi – za privredu i rat. Individualni sport je bio u drugom planu.
Radilo se o kolektivu, masi, tzv. „narodnom telu“, kojem je svaki Nemac kao pojedinac trebalo da doprinese na najbolji mogući način. U skladu sa nacističkom ideologijom, uvek se radilo o snazi i borbenosti.
„Slabo mora biti uklonjeno“, počinje citat koji se pripisuje Adolfu Hitleru. „U mojim redovima će rasti omladina pred kojom će se svet plašiti. Želim nasilnu, gospodarsku, neustrašivu, okrutnu omladinu. (…) Obučavaćemo ih u svim telesnim vežbama.“
Ove telesne vežbe su bile obavezne u mnogim nacističkim masovnim organizacijama kao što su Nemačka omladina (DJ), Hitlerova omladina (HJ), Savez nemačkih devojčica i devojaka (BdM) ili Snaga kroz radost (KdF). Takođe, preporučivalo se članstvo u sportskom klubu.
U Hitlerovoj omladini, ali i u školskom sportu, telesne vežbe su kod dečaka služile za prenošenje vojničkog ponašanja i za izdvajanje onih koji bi kasnije mogli da zauzmu vodeće pozicije u vojsci, odnosno Vermahtu.
Nacisti su gledali kritički na takmičarski sport – posebno u ranoj fazi, još tokom Vajmarske republike.
Zašto su nacisti 1936. ipak organizovali Olimpijadu?
Međunarodni olimpijski komitet (IOC) je 1931. Olimpijske igre dodelio Berlinu – još u vreme Vajmarske republike od strane. Nacisti, koji su došli na vlast 1933, otvoreno su pokazivali da su protivnici olimpijskog pokreta.
Kosmopolitska ideja Olimpijskih igara bila je nespojiva sa njihovim pogledom na svet, sportska takmičenja sa pripadnicima „neprijateljskih naroda“ iz Prvog svetskog rata su bila protiv njihovog osećaja časti, a IOC pravilo, prema kojem su Jevreji i „crnci“ bili ravnopravni sa drugim rasama, odbacivali su iz rasnih razloga.
Međutim, nacisti su brzo shvatili – pre svega Hitler – kakvu priliku Igre pružaju da se svetu predstave kao miroljubiva, otvorena, mlada država.
„Napravili su zapanjujući zaokret“, kaže istoričar Ansgar Molcberger sa Nemačke sportske visoke škole u Kelnu za DW.
„Isto kao što su do kraja Vajmarske republike strogo odbacivali olimpijski pokret sa njegovim idealima međusobnog razumevanja naroda i internacionalnosti, sada su se predstavljali kao njegovi veliki podržavaoci.“
Pored toga, želeli su da iskoriste Igre za demonstraciju sopstvene snage – kako u pogledu dobre organizacije, tako i sportskih uspeha.
„Jedan sport koji se može posebno istaći je boks. Svi stariji dečaci su morali da uče boks u školi“, kaže Molcberger.
Ekipni sportovi kao što su fudbal i rukomet su i dalje postojali, ali je uvek bio naglašen borbeni duh.
Kako su izgledale telesne vežbe za žene i devojke?
Sportske aktivnosti za žene su takođe bile snažno oblikovane ideologijom. Žene su pre svega bile svedene na ulogu majke i domaćice. Da bi tu ulogu dobro ispunile, trebalo je da treniraju svoje telo, poboljšaju zdravlje i kondiciju i ojačaju disciplinu.
U Savezu nemačkih devojaka (BDM), gde su bile organizovane devojčice uzrasta od deset do osamnaest godina, postojale su telesne vežbe koje su devojke ne samo fizički, već i ideološki obučavale i pripremale za njihovu buduću ulogu u društvu.
Da li su Jevreji i Jevrejke mogli i dalje da se bave sportom?
Ubrzo nakon preuzimanja vlasti, 7. aprila 1933. donet je zakon prema kojem su državni službenici i javni radnici morali biti arijskog porekla.
Ovaj tzv. „arijevski paragraf“ je postepeno proširen kako bi se Jevreji i Jevrejke potpuno isključili iz profesionalnog i društvenog života: na lekare, studente, radio stanice, štampu, pozorišta, druge kulturne ustanove i udruženja.
Za sportske klubove je paragraf takođe važio, ali, zbog predstojećih Olimpijskih igara – sprovođenje nije bilo dosledno zahtevano. Nacisti nisu želeli negativne naslove i razloge za moguće oduzimanje Olimpijskih igara ili bojkote.
Ipak, bilo je kritike i poziva na bojkot. Oni su se pojačali nakon donošenja Nirnberških zakona 1935. koji su kasnije postali pravna osnova za progon i uništenje Jevreja.
Ipak, mnogi sportski klubovi i savezi, čije je rukovodstvo bilo posebno ubeđeno u ideje nacizma, primenili su arijevski paragraf na sopstvenu inicijativu.
Tako je Nemački gimnastički savez, tada najveći nemački sportski savez sa 1,5 miliona članova, isključio Jevreje i Jevrejke već dan nakon donošenja zakona. Drugi savezi, poput plivačkog, veslačkog ili skijaškog saveza, sledili su njihov primer.
Nemački fudbalski savez (DFB) reagovao je manje radikalno i dozvolio Jevrejima da i dalje igraju. Međutim, nisu smeli da obavljaju vodeće pozicije u fudbalskim klubovima.
Kao posledica isključenja, čisto jevrejski sportski klubovi su od 1933. do 1936. doživeli pravi procvat sa velikim porastom članstva. Međutim, nakon Olimpijskih igara 1936. situacija za Jevreje i Jevrejke u Nemačkoj se pogoršala.
„Posle Olimpijade, mogli su da skinu masku“, kaže istoričar Ansgar Molcberger. „Sa početkom sveobuhvatnog progona Jevreja, od 1938. sistematski je uništen i jevrejski sport u Nemačkoj.“
