Senka Atlantide nad Izraelom

Za analizu najnovijeg ratnog sukoba na Bliskom istoku, a naročito za razumevanje jednog od njegovih ključnih aktera – Izraela, kao analitičku matricu možemo iskoristiti upravo metaforu potonulog ostrva, Atlantide, i tri ključna motiva na kojima je Borislav Pekić gradi: pogubnu veru u tehnološku superiornost, cikličnost istorijskih dešavanja i pitanje odnosa suprotstavljenih krajnosti – originala i imitacije. Savremeni Izrael, koji pod vođstvom Benjamina Netanjahua, ovih dana ulazi u drugi mesec rata sa Iranom, može se najbolje razumeti upravo na ovaj način. Kroz analizu slepe vere u sopstvenu vojno-tehnološku nepovredivost, kroz kulturu perpetuiranog ratovanja ugrađenu u sam temelj izraelskog društva i države i, naposletku, kroz njegov odnos sa sopstvenim neprijateljima – istovremeno antipodan i paradoksalno sklon zamenama uloga.

MIT O NEPOVREDIVOSTI IZRAELA

Krenimo od motiva vojno-tehnološkog hubrisa, na kome u velikoj meri počiva mit o vojno nepovredivom Izraelu. Nema sumnje da Izrael predstavlja vrhunac bezbednosne države u svakom smislu te reči. Njegova odbrana je tehnološki sofisticirana – naročito PVO sistemi i nadzor nad granicama. Doktrinarno i taktički, Izraelske odbrambene snage (IDF) predstavljaju svojevrsni crčme de la crčme modernog ratovanja. Njegova obaveštajna mreža uživa ugled jedne od najpenetrativnijih u svetu, što njegove bezbednosne strukture čini operativno preciznim do granice hirurške intervencije. Na sve to treba dodati i činjenicu da vojnu kulturu nalik njegovoj svet nije video još od vremena antičke Sparte.

Kultura odbrane i vođenja rata – koju bi vojnim žargonom mogli okarakterisati i kao koncept “totalne odbrane”, čini kamen temeljac izraelske države. Za razliku od većine zapadnih država, gde su vojni izdaci često predmet političkih sporova i fiskalnih ograničenja, u Izraelu je visoka potrošnja za odbranu strukturna konstanta državne politike. Razlog za takvu militarizaciju državništva leži u kombinaciji više faktora: stalnoj percepciji egzistencijalne ugroženosti, obaveznom vojnom roku, širokoj bazi vojne rezerve, čestim mobilizacijama i razvijenoj domaćoj namenskoj industriji. Drugim rečima, vojna potrošnja nije samo reakcija na krize i ratove, ona je integralni deo državnog identiteta i institucionalne kulture koja proizlazi iz geopolitičkog položaja, istorijskog iskustva i modela društva zasnovanog na permanentnoj vojnoj mobilizaciji.

Treba istaći da Izrael već decenijama spada među države sa najvišim udelom vojnih izdataka u BDP na svetu. Dugoročni podaci pokazuju da je izraelska vojna potrošnja u proseku iznosila oko 11,8 odsto BDP od 1960. do danas, uz istorijske vrhunce tokom ratova, što je višestruko više od proseka zapadnih država. Takav obrazac potvrđuje i aktuelna struktura budžeta: vojni izdaci su 2024. činili oko 20 odsto ukupne državne potrošnje, što dodatno ilustruje koliko je bezbednost duboko ukorenjena u fiskalnoj i političkoj logici izraelske države. Nakon terorističkog napada 7. oktobra 2023. godine, izraelska vojna potrošnja naglo je sa 27,5 milijardi dolara u 2023. skočila na 46,5 milijardi dolara u 2024. godini. Prema podacima Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI) – međunarodno priznate istraživačke institucije iz Švedske koja se bavi prikupljanjem i analizom globalnih podataka o vojnoj potrošnji i naoružanju, to predstavlja realni rast od 65 odsto i najveći godišnji skok izraelske vojne potrošnje još od 1967. godine. U trenutku pisanja ovog teksta, izraelski parlament izglasao je povećanje planiranog vojnog budžeta za oko 20 odsto u odnosu na prethodnu godinu, čime je on dostigao približno 45 milijardi dolara. Međutim, ukoliko se sukob sa Iranom produži, realno je očekivati dodatne rebalanse i vanredna izdvajanja, zbog čega bi stvarni vojni izdaci u tekućoj godini mogli biti znatno viši od planiranih.

foto: ap

Kuda odlazi ovaj novac? Značajan deo izraelskih vojnih izdataka odlazi na protivvazdušnu i protivraketnu odbranu, što je razumljivo imajući u vidu prirodu pretnji sa kojima se Izrael suočava. Posebno važan element izraelske bezbednosne strategije predstavlja razvoj višeslojne protivvazdušne i protivraketne odbrane, koja obuhvata sisteme Gvozdena kupola (Iron Dome), namenjen zaštiti od raketa kratkog dometa, Davidova praćka (David’s Sling), koja presreće rakete srednjeg dometa, i Strela 2 i 3 (Arrow-2 i Arrow-3), usmerene na obaranje balističkih projektila dugog dometa. Ova višeslojna PVO, gotovo jedinstvena u svetu, omogućava Izraelu da se brani od širokog spektra pretnji – od improvizovanih raketa Hamasa i Hezbolaha do balističkih projektila koji dolaze iz Irana. Međutim, reč je o izuzetno skupom sistemu: jedna raketa Arrow košta oko 3,5 miliona dolara, dok presretači sistema Davidova praćka koštaju Izrael oko milion dolara. Presretanje samo jednog masovnijeg raketnog napada – kakvih je na nebu iznad izraelskih gradova ovih dana mnogo, može koštati stotine miliona dolara. Tu u priču ulaze Sjedinjene Američke Države – izraelski zaštitnik i mecena. Vašington godišnje izdvaja oko 500 miliona dolara za zajedničke programe izraelske protivraketne odbrane. Tako je paket američke pomoći iz 2024. godine – vredan 8,7 milijardi dolara, uključivao čak 5,2 milijarde namenjene upravo ovim sistemima.

Izraelska protivraketna odbrana nema samo vojni značaj. Ona je ključan psihološki faktor, koji značajno utiče na donošenje političkih odluka. Visoka stopa presretanja i percepcija gotovo neprobojnog “raketnog štita” doprinose osećaju relativne nepovredivosti izraelskog društva i političkog establišmenta, stvarajući utisak da država može da izdrži i masovne napade bez ozbiljnijih posledica. Na taj način protivraketna odbrana presudno utiče na kreiranje pomenutog vojno-tehnološkog hubrisa, ratničke arogancije zasnovane na veri u tehnološku nepobedivost. Upravo ta vera je ovih dana na ozbiljnoj probi. Kako se rat sa Teheranom prolongira, tako nepropusnost izraelske protivvazdušne odbrane postaje sve krhkija u sudaru sa – i dalje neiscrpljenim, salvama iranskih balističkih raketa.

USUD CIKLIČNOG SUKOBLJAVANJA

Drugi pekićevski motiv koji nam pomaže da razumemo Izrael jeste cikličnost. Od samog osnivanja 1948. godine, Izrael ulazi u gotovo kontinuirani ciklus ratova sa susednim arapskim državama, pri čemu svaki sukob ne samo da potvrđuje obrazac periodične eskalacije već po pravilu rađa i nove pretnje po njegovu bezbednost. Prvi arapsko-izraelski rat (1948–1949), koji je izbio neposredno nakon proglašenja nezavisnosti, završen je izraelskom pobedom, ali je istovremeno proizveo dugoročni palestinski problem, uključujući pitanje izbeglica i teritorija koje će postati izvor svih budućih nestabilnosti. Suecka kriza 1956. godine dodatno je militarizovala region i učvrstila logiku preventivnog delovanja, dok je Šestodnevni rat 1967. godine, i pored spektakularne izraelske pobede i teritorijalnih dobitaka, stvorio nove dugoročne izazove: okupaciju Zapadne obale, Gaze i Golanske visoravni, čime je palestinsko pitanje postalo centralno bezbednosno pitanje Izraela.

Nakon Jomkipurskog rata 1973. usledio je proces transformacije izraelsko-arapskih konflikta iz međudržavnih u sve izraženije asimetrične sukobe, sa rastućom ulogom nedržavnih aktera. Naime, Izrael je u Libanu 1982. godine pokrenuo veliku vojnu intervenciju sa ciljem eliminacije Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) i stvaranja zaštitnog tampon pojasa na jugu ove zemlje. Iako je PLO potisnut iz Libana, intervencija je proizvela novu i dugoročniju pretnju. Iz libanske “pobede” rođen je Hezbolah – šiitska paravojna milicija koja će ubrzo, uz podršku Irana, postati jedan od najvažnijih bezbednosnih izazova za Izrael. Obrazac cikličnog porađanja novih pretnji potvrđen je i tokom Drugog libanskog rata 2006. godine, kada Izrael, uprkos tehnološkoj nadmoći, nije uspeo da neutrališe Hezbolah, već je postigao upravo suprotno – načinio je od njega ključnog aktera regionalne ravnoteže snaga.

Isti šablon pretvaranja vojnih pobeda u bezbednosni i politički poraz Izrael je ponovio i sa Palestincima. Krajem osamdesetih, kao islamistička alternativa ratovima iscrpljenom PLO, nastaje Hamas, koji će vremenom postati centralni akter konflikata u Gazi. Tokom Prve i Druge intifade (1987–1993 i 2000–2005), ovaj pokret preuzima štafetnu palicu otpora i nastavlja borbu za palestinsku nezavisnost znatno radikalnijim sredstvima. Uslediće čitav niz periodičnih sukoba (2008–2009, 2012, 2014, 2021) i tokom svakog od njih biće potvrđen obrazac u kome izraelska vojna dominacija ne donosi trajno rešenje. Poslednja u nizu potvrda bio je krvavi teroristički napad koji je Hamas počinio 7. oktobra 2023. godine, kada je – tokom upada njegovih gerilaca na izraelsku teritoriju, ubijeno oko1200 ljudi, dok je 251 izraelski državljanin uzet za taoca i odveden u Gazu. Ostaje da se vidi kakve će nove plodove gneva izroditi potonji rat u Gazi i više od 73.000 palestinskih žrtva stradalih u izraelskim vojnim operacijama koje i dalje traju i još uvek im se ne vidi kraj.

U tom kontekstu, aktuelni sukob sa Iranom predstavlja logičan nastavak svih opisanih ratnih ciklusa. Kao što su nekada primarni protivnici Izraela bile arapske države, a zatim PLO, Hezbolah i Hamas, danas se kao centralna pretnja Izraelu pojavljuju Iran i njegova regionalna mreža saveznika, takozvana “osovina otpora”, koja uključuje Hezbolah u Libanu, Hamas i druge palestinske grupe, šiitske milicije u Iraku i Hute u Jemenu. Drugim rečima, menjaju se akteri, ali matrica događaja ostaje ista: vojna pobeda rađa novu pretnju, a svaka nova pretnja generiše sledeći sukob.

PRIBLIŽAVANJE SUPROTNOSTI

Treći motiv Pekićeve Atlantide – odnos suprotstavljenih krajnosti i njihova postepena zamena mesta – posebno je vidljiv u odnosu Izraela sa sopstvenim neprijateljima. Iako se Izrael i njegovi takmaci – naročito Iran – predstavljaju kao antipodi, istorijsko iskustvo pokazuje da i jedni i drugi vremenom počinju da preuzimaju slične obrasce delovanja pa čak i da zamenjuju uloge.

U prvim godinama postojanja Izrael je bio slaba, u okruženju nepriznata država, opkoljena brojčano i vojno moćnijim neprijateljima. Opstao je oslanjajući se na ratnu mobilizaciju čitavog društva, preventivne udare i razvijanje kulture stalne borbene pripravnosti. Danas, kao regionalna vojna sila, Izrael se suočava sa protivnicima koji primenjuju istovetne asimetrične strategije. Nekadašnji autsajder sada je snažna vojna sila, dok njegovi protivnici imitiraju metode kojima se on nekada služio.

Ova zamena uloga očigledna je kada se posmatra istorijsko iskustvo jevrejskih paravojnih organizacija pre osnivanja države Izrael. Hagana, Irgun i Lehi koristili su gerilske metode, diverzije i političko nasilje u borbi protiv britanske mandatne uprave i arapskih protivnika. Napadi na infrastrukturu, atentati i asimetrične operacije bili su deo strategije kojom je utiran put za stvaranje buduće jevrejske države na prostoru Palestine. No, nakon 1948. dolazi do obrta: Izrael postaje država koja se suočava sa protivnicima koji koriste njegovu nekadašnju gerilsku taktiku. Hezbolah u Libanu i Hamas u Gazi razvijaju identičnu logiku asimetričnog sukoba – raketne napade, mrežnu organizaciju i dugotrajno iscrpljivanje protivnika. I ne samo to – ovi islamistički pokreti, baš kao i pomenute jevrejske paravojne organizacije, nastali su u kontekstu okupacije, političke frustracije i neravnoteže snaga, čime se istorijski obrazac ponavlja, samo sa zamenjenim ulogama.

Zamena uloga postaje još uočljivija na ideološkom planu. Izrael sebe decenijama predstavlja kao jedinu stabilnu demokratiju na Bliskom istoku, dok Iran sebe definiše kao teokratsku republiku zasnovana na verskom autoritetu. Međutim, aktuelni sukob izneo je na videlo i neke paradoksalne sličnosti. U Izraelu su ovih dana sve češći protesti protiv politike permanentnog ratovanja, kao i intervencije policije u cilju ograničavanja javnih okupljanja. Istovremeno, politička retorika vladinog kabineta sve više se oslanja na religijske narative i biblijske metafore. Netanjahu sve češće opisuje izraelsko-iranski sukob kroz mesijanski intonirane starozavetne reference. Paralelno, Iran – u ime vere i revolucije – nastavlja nasilno da guši proteste protiv Islamske republike. Tako dva formalno suprotstavljena politička modela – demokratija i teokratija – u uslovima međusobnog konflikta počinju sve više da liče jedan na drugi.

Upravo u toj paradoksalnoj konvergenciji antipoda ogleda se završna logika Pekićeve Atlantide. Nekadašnji gerilski pokret postaje država koja se brani od gerilskih pokreta, dok sekularna demokratija u ratnim okolnostima sve češće poseže za religijskim narativima i starozavetnim legitimacijama sile. Neprijatelji ostaju neprijatelji, ali počinju da liče jedni na druge. Tako se sukob ne samo nastavlja već se i reprodukuje kroz stalnu zamenu uloga – kao još jedan izraz cikličnosti koja, baš kao u Pekićevoj Atlantidi, istoriju pretvara u ukleti niz ponavljanja.

Naposletku, Pekić nas podseća da propast nikada nije iznenadni događaj. Ona je proces – dug i gotovo neprimetan za one koji su u njega najdublje uronjeni. To nas (ciklično) vraća na početak ovog teksta i prvi ključ za razumevanje Izraela – hubris. Atlantida ne tone zato što je slaba, već zato što veruje da je nepobediva. Njena tehnologija, njena organizacija i kultura – sve ono što je čini civilizacijski nadmoćnom, ujedno postaje i instrument njenog kraja.

Jer ako postoji jedna lekcija Atlantide, onda je to sledeća: civilizacije ne nestaju kada izgube rat. One nestaju kada poveruju da ga ne mogu izgubiti. A kada se to desi, more dolazi po njih.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!