Iranski politički magični realizam

Trenutak pre nego što će izgubiti život u izraelskom raketnom udaru, ajatolah Ali Hamnei nije mogao a da se ne seti onog davnog dana kada je otpočela Velika islamska revolucija. Svet koji su tada stvarali bio je tako nov da neke stvari još uvek nisu imale imena i da bi se imenovale moralo se pokazati prstom na njih. Književno verziraniji čitaoci prepoznaće u ovim redovima parafrazu uvoda u roman Sto godina samoće nobelovca Gabrijela Garsije Markesa. Čuveni Gabo je svoj izmaštani Makondo – magično mesto u kome se odvija epska saga o jednom veku porodice Buendija – zamislio kao metaforu za društveni i politički razvoj latinoameričkih država. No, ako bismo danas tragali za najmarkesovskijim mestom na planeti Zemlji, ipak ga ne bismo pronašli među gudurama i prašumama Latinske Amerike, već na kamenitim obalama Persijskog zaliva. Jer ako igde u svetu postoji mesto koje – svojim neverovatnim društvenim sklopom, istorijskim kontradikcijama i političkom izolovanošću – zaslužuje da ponese titulu novog Makonda, to je sasvim izvesno Islamska Republika Iran.

Ako po strani ostavimo granicu između fikcije i realnosti, Makondo i Iran razdvaja jedino geografija, sve drugo je identično. Do te mere da nam upravo imaginacija postaje nužan alat za razumevanje najnovijih dešavanja na Bliskom istoku. Tri ključna motiva pomenutog romana ujedno su i ključ za “čitanje” Irana i pravilno razumevanje njegove uloge u aktuelnim geopolitičkim previranjima. Prvi je (politički) magični realizam, odnosno brisanje jasne granice između mogućeg i nemogućeg, što je ujedno i najadekvatniji opis iranskog političkog uređenja nastalog nakon revolucije ‘79. Drugi je kružno kretanje vremena i ciklično ponavljanje istovetnih grešaka. Treći je pogubna vera u sopstvene mitove. Zajednički imenitelj sva tri motiva je, naravno, samoća, odnosno – u slučaju Irana, (samo)izolacija.

POLITIČKI MAGIČNI REALIZAM

foto: wikipedia.org

Država koju je ajatolah Ruhola Homeini stvorio nakon iranske revolucije ‘79. do današnjeg dana ostala je politička zemlja čuda. Reč je o jedinstvenom političkom sistemu koji je u sebi sjedinio više nespojivih suprotnosti – demokratiju i autokratiju, volju građana i vlast islamskog sveštenstva, revoluciju i društveno-politički status kvo. Vlast je raspoređena između tri nejednako moćna pola – sveštenstva (uleme), revolucionarnih bezbednosnih struktura i građana. Državom upravlja Vrhovni vođa revolucije (rahbar) – versko-politički autoritet iz redova ajatolaha (visoko šiitsko sveštenstvo). Nakon osnivanja republike na ovo mesto izabran je Homeini. Posle smrti, nasledio ga je Ali Hamnei, a nakon što je ovaj ubijen u nedavnom američko-izraelskom napadu, vrhovna vlast je prešla u ruke njegovog sina Modžtabe Hamneija. Pored rahbara izvršnu vlast ima i predsednik države, no on je u ključnim državničkim pitanjima podređen vrhovnom vođi. Proteklih decenija bilo je slučajeva kada je predsednik uspevao da parira vođi kao relativno ravnopravan nosilac izvršne vlasti. Tako je, recimo, Akbar Rafsandžani, koji je i sam bio cenjeni ajatolah, uspeo da sa Hamneijem obrazuje svojevrsno dvovlašće i postane gotovo podjednako uticajna politička figura. No, za 47 godina islamske republike ovakvi slučajevi bili su retkost. Predsednička uloga se u realnosti – što je upravo slučaj i sa aktuelnim predsednikom Masudom Pezeškijanom – svodi na ulogu rahbarovog glasnogovornika.

Vazalna priroda funkcije predsednika očigledna je već iz samog načina na koji se on bira. Dok rahbara bira sveštenstvo među sobom, predsednika biraju građani neposredno, ali na strogo kontrolisanim izborima. Kandidature za izbore, kako predsedničke tako i parlamentarne, odobrava posebno cenzorsko telo – Veće čuvara. Radi se o teokratskoj instituciji zaduženoj za proveru verske i revolucionarne podobnosti svakog kandidata. Isto telo kontroliše i rad zakonodavne vlasti. Parlament donosi zakone, ali to ne čini autonomno. Veće čuvara ima pravo veta i odlučuje da li je doneti zakon u skladu sa ustavom i islamskim pravom. Tako nastaje sistem u kome su izbori istovremeno i realnost i fikcija, jer oni postoje i proizvode vlast, ali je ta vlast podređena višem, versko-političkom autoritetu.

Istovremeno, da paradoks bude veći, teokratska komponenta vlasti takođe ne isključuje demokratske procedure, već ih inkorporira i koristi kao izvor dodatnog legitimiteta. Ulema na izborima bira rahbara, dok postavljenja u Veće čuvara aminuje parlament. Tako nastaje specifična “teokratska demokratija” – poredak u kome se Božiji suverenitet formalno potvrđuje kroz narodnu volju, a narodna volja se praktično ograničava Božijim zakonom.

Institucionalni paralelizam posebno je naglašen u sferi bezbednosti. Uporedo sa regularnom vojskom i policijom, u Iranu postoje i omnipotentna Revolucionarna garda i Basidži milicija – bezbednosne strukture zadužene za zaštitu teokratskog režima, tekovina revolucije i ideološkog poretka. I vojska i Revolucionarna garda odgovorne su direktno vrhovnom vođi i nisu podložne kontroli predsednika, niti parlamenta. Ipak, između vojske i garde ne postoji stvarna ekvivalencija. Revolucionarna garda u raspodeli budžeta na godišnjem nivou u proseku dobija dva do tri puta više sredstava od regularne vojske i u praksi je bolje opremljena, kvalitetnije obučena i jače naoružana od nje. Štaviše, garda je tu da obezbedi da monopol sile ostane čvrsto u rukama rahbara i teokratsko-revolucionarne elite.

Zbog svega rečenog nije nimalo preterano ustvrditi kako Iran zaista funkcioniše kao politički varijetet Markesovog magičnog realizma. Jer u latinoameričkom Makondu, rame uz rame koračaju ovozemaljski revolucionari i biblijski mudraci; podjednako se umire od kuršuma i od ljubavnih jada, dok kiša pada godinama, a ribe plivaju kroz vazduh. U iranskom Makondu postoji republika u kojoj ključne odluke donosi sveštenstvo, demokratija u kojoj suverena vlast ne pripada građanima, i vojska koja ima svog čuvara, zaduženog da nadzire njenu lojalnost. Ni u jednom od ova dva prostora spoj nespojivog ne proizvodi paradoks, već on, naprotiv, čini samu suštinu poretka i okosnicu svakodnevice.

foto: wikipedia.org

ZAČARANI KRUG REVOLUCIJA

Iran je od početka XX veka zarobljen u vrzinom kolu permanentne revolucije. Ono se sastoji u cikličnom ponavljanju istovetnog obrasca neuspelih pokušaja liberalizacije, koji se po pravilu završavaju obnovom starih ili uspostavljanjem novih oblika autoritarne vlasti. Pomenimo samo one najvažnije. Konstitucionalna revolucija 1905–1906 izbila je kao reakcija na političku samovolju i rastući uticaj stranih sila, sa ciljem ograničavanja apsolutne vlasti i uvođenja parlamenta. Iako je dovela do donošenja prvog iranskog ustava i formiranja parlamenta, već 1908. usledila je kontrarevolucija, uz podršku Rusije, kojom je medžlis (parlament) raspušten, a reforme su poništene. Sličan obrazac ponovljen je početkom pedesetih godina: vlada Muhameda Mosadeka pokrenula je proces demokratizacije i nacionalizacije naftne industrije, čime je direktno ugrozila britanske i američke interese. Državni udar 1953. godine – izveden u režiji Cije – okončao je i ovaj pokušaj reformi, obnovio autoritarnu vlast šaha i učvrstio oslonac režima na represivni aparat. Islamska revolucija 1978–1979 predstavlja treći i najvažniji iranski reformski lom: masovni protesti izazvani ekonomskom krizom, socijalnim nezadovoljstvom i političkom represijom konačno su doveli do pada monarhije. No, umesto pluralističkog poretka koji je priželjkivao veliki broj Iranaca, ajatolah Homeini uspostavio je teokratski sistem, u kome su na demokratske institucije iznova stavljene autoritarne dizgine. Umesto šaha, bič vlasti ovoga puta je prešao u ruke šiitskog sveštenstva.

foto: ap

Začarani krug nije prekinut ni nakon ‘79. godine. Tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih godina, predsednici Akbar Hašemi Rafsandžani i Muhamed Katami pokušali su – kroz ekonomsku liberalizaciju i ograničeno političko otvaranje – da ublaže rigidnost teokratskog sistema i reformišu islamsku republiku iznutra. Otpor verskog establišmenta, pravosuđa i Revolucionarne garde bio je nesalomiv. Nakon neuspeha ove tihe revolucije, usledile su godine sve glasnijeg građanskog nezadovoljstva. Prvi veliki protestni talas u novijoj istoriji Irana, takozvana Zelena revolucija 2009. godine, izbio je posle spornih predsedničkih izbora i sumnji u izbornu krađu. Protesti su bili politički artikulisani, sa jasnim liderima i zahtevima za većom političkom slobodom, ali su ugušeni žestokom represijom; simbol tog talasa postala je ubijena studentkinja Neda Aga Soltan. Drugi talas protesta 2017–2019, poznat kao “benzinska revolucija”, imao je dominantno socioekonomski karakter i bio je izazvan inflacijom, nezaposlenošću i naglim povećanjem cena goriva. Za razliku od 2009, protesti su bili decentralizovani i bez jasnog vođstva, što je olakšalo njihovo nasilno suzbijanje. Treći talas, pokret “Žena, život, sloboda” iz 2022. godine, otvorio je pitanje društvenih sloboda i odnosa države prema privatnom životu građana. Povod je bila smrt Maše Amini, uhapšene zbog navodnog kršenja pravila o nošenju hidžaba, što je izazvalo proteste širom zemlje i mobilisalo širok spektar društvenih grupa. Uprkos dugotrajnosti i intenzitetu, i ovaj talas je okončan represijom, uz veliki broj žrtava i uhapšenih. Posmatrani zajedno, ovi periodični talasi revolucija i revolta ukazuju na postojanje istrajnog političkog obrasca prema kome različiti oblici građanskog nezadovoljstva generišu ciklične pokušaje promene, ali se svaki od njih završava konsolidacijom postojećeg poretka. Time se iznova potvrđuje logika kružne istorije u kojoj inicijalni impulsi liberalizacije bivaju neutralisani i integrisani u sistem koji ostaje suštinski nepromenjen.

U tom smislu, iranski revolucionarni circulus vitiosus podseća na sudbinu porodice Buendija iz Markesovog romana. Svaka generacija Buendija iskreno veruje da započinje nešto novo, dok zapravo nesvesno ponavlja obrasce i greške svojih prethodnika. Tako i iranske revolucije, koje bi trebalo da prekinu kontinuitet autoritarizma, postaju njegov najvažniji instrument. Umesto linearne istorije, Iran – baš kao i Makondo – živi u vremenu koje kruži i u kojem prošlost nikada nije završena, već se neprestano vraća u novim iteracijama. Implikacija takvog obrasca nije samo politička stagnacija, već i duboka društvena iscrpljenost. Kada se promene stalno iniciraju a nikada ne ostvaruju, one gube transformativni potencijal i postaju ritual održavanja statusa kvo. Revolucija na taj način prestaje da bude sredstvo oslobađanja i postaje mehanizam reprodukcije i očuvanja represivnog poretka.

foto: ap

MIT KAO OKVIR (GEO)POLITIKE

U Markesovom romanu likovi su zarobljeni u sopstvenim mitovima – pričama koje sami sebi pričaju, sve dok te priče ne počnu da određuju ne samo njihov pogled na svet već i njihove postupke. Sličan obrazac vidljiv je i u Iranu, u kojem politički sistem počiva i održava se na snažnoj mitološkoj strukturi: revolucija kao trajni izvor legitimiteta, otpor spoljašnjem svetu kao identitetska osnova, iščekivanje mesije kao opravdanje teokratskog ustrojstva države i izvoz revolucije kao istorijska misija.

Najvažniji iranski mit je onaj da 1979. godina nije zatvoreno istorijsko poglavlje. Ta ideja služi kao referentna tačka iz koje islamska republika crpi pravo na vlast. Revolucija nije okončana, ona je proces koji traje i čija postignuća treba čuvati, braniti i unapređivati. Zato svako političko propitivanje aktuelnih postupaka vlasti odmah biva etiketirano kao kontrarevolucionarno, a svaki zahtev za promenom tumači se kao pokušaj potkopavanja istorijske pobede koju su izvojevali Homeini i njegovi revolucionari. Problem nastaje onoga trenutka kada se ovaj mit sudari sa svetonazorom generacija rođenih nakon revolucije. Generacije koje u svom sećanju nemaju uspomenu na šahovu diktaturu, niti su učestvovale u njenom rušenju, sve teže prihvataju da tekovine revolucije kroje okvir njihovog ponašanja. Potrebe i želje iranskih “milenijalaca” i “generacije Z” ne razlikuju se mnogo od želja i potreba njihovih vršnjaka na Zapadu. Njihovo viđenje sveta potkopava simbolički značaj 1979. godine brže i efikasnije od američkih i izraelskih bombi. Ipak, umesto da evoluira i da izvor legitimiteta potrži u uporištima bližim novim generacijama, sistem se vraća svom okoštalom obrascu: poziva se na revoluciju kao izvor neupitnog autoriteta i koristi je kao jedinu meru društveno-političke ispravnosti.

Drugi važan mit Iranaca jeste ideja o revolucionarnoj državi koja stoji sama protiv celog sveta. Ona je artikulisana već u Homeinijevoj hladnoratovskoj doktrini “ni Istok, ni Zapad, već Islamska Republika”. Njome je Iran odbacio i američki i sovjetski blok, kao podjednako neprihvatljive modele političkog poretka. U tom narativu Sjedinjenim Državama nalepljena je etiketa “Veliki satana”, dok je Sovjetski Savez postao “Mali satana”. Izrael je manihejski predstavljan kao leglo cionističkog zla i šejtanova tvorevina koju treba izbrisati sa lica zemlje. Ovakva slika sveta omogućila je režimu da spoljnopolitičku izolaciju u koju je ubrzao upao reinterpretira kao moralnu superiornost i ideološku doslednost. Međutim, iza retorike permanentnog otpora od samog početka ležala je prozaična pragmatična logika – izolacija se koristi kao instrument generisanja unutrašnjeg jedinstva, ideološke kohezije i jačanja teokratsko-revolucionarnog režima.

Treći konstitutivni mit je eshatološki mit o dolasku Mahdija koji u šiitskoj tradiciji predstavlja skrivenog imama – mesiju, čiji će povratak označiti konačnu uspostavu pravde i Božije države na zemlji. U šiitskom islamu legitimna ovozemaljska vlast pripada isključivo imamima, direktnim potomcima Muhameda, njegovog zeta Alija i njegove ćerke Fatime. Iranci veruju da je šiitima kroz istoriju upravljalo ukupno jedanaest imama, a da je dvanaestog imama sakrio sam Alah i da će se Sudnjeg dana vratiti da pravično vlada svim muslimanima. Ovaj mit je još od vremena vladavine šahova za posledicu imao to što je sveštenstvo stalno propitivalo legitimnost svetovnih vlasti. Tenziju je konačno razrešio Homeini, koji je smatrao da vrhovnu političku vlast u odsustvu Mahdija može vršiti samo šiitsko sveštenstvo, kao jedini legitimni tumač Božijeg zakona (šerijata). Tako je, uz pomoć mita, revolucija iz ‘79. verski autoritet transformisala u politički: sveštenstvo ne vlada samo u ime naroda već kao njegov čuvar do dolaska legitimnog, božanski ovlašćenog vladara. Zato svaki pokušaj političke promene u Iranu sa sobom nosi i rizik optužbe za jeres, jer se promena ne shvata samo kao potencijalno podrivanje tekovina revolucije već i kao odstupanje od religijske dogme.

Četvrti mit je podjednako toksičan kao i svi prethodni, a to je mit o nužnosti izvoza islamske revolucije. On počiva na (potpuno pogrešnoj) ideji o univerzalnosti iranskog političkog modela i njegovoj primenjivosti širom islamskog sveta. U praksi, međutim, ovaj koncept nailazi na ozbiljna ograničenja. Iranski politički sistem zasnovan je na šiitskoj doktrini koja nema široku prihvaćenost u – dominantno sunitskom – islamskom svetu. Posebno je važno istaći da arapske zalivske države u njemu vide dvostruku opasnost, to jest pretnju po sopstveno monarhističko uređenje, ali i po svoju (salafističku) interpretaciju islama. Nije drugačije ni u ostalim državama islamskog sveta. Pelcer iranske revolucije ne da se presaditi. Reč je o autohtonoj i endemskoj političkoj sorti. Otuda je krajnji domet pomenutog izvoza saradnja sa savezničkim proksi grupama u regionu. No, i u ovom slučaju jasno je da su Hamas, Hezbolah, iračke šiitske milicije i Huti mnogo više zainteresovani za iranske rakete i dronove nego za ideološke savete iz političke botanike. Realnost je da Iran više ne izvozi revoluciju već svoj geopolitički uticaj. Početni revolucionarni zanos i idealizam odavno je zamenjen pragmatizmom. No, uprkos očiglednom, mit o izvozu revolucije tvrdoglavo istrajava, ako ništa drugo, makar kao sredstvo verske i moralne legitimizacije bitaka koje iranska republika bije sa svojim protivnicima.

ČETRDESET I SEDAM GODINA SAMOĆE

Očigledno je da se kroz sve pobrojane motive provlači zajednički imenitelj – samoća. Baš kao i kod Markesa, najupečatljivija odlika iranske države i iranskog društva jeste izolacija, i to ne spoljašnja – nametnuta sankcijama – već ona unutrašnja, koju si inicirali sami Iranci. Jer Iran je danas usamljen u svojoj bici sa Amerikom i Izraelom, ne zato što su njihovi pokušaji potiskivanja ove države iz tokova svetske politike i ekonomije bili tako uspešni, već zato što su Iranci sami sebe učinili autsajderima u svetu u kome žive.

Iranski politički sistem jedinstven je pre svega po tome što niko ne želi da ga ponovi. On je podjednako neprihvatljiv i demokratama i teokratama, a unutar islama i većini muslimana – što iz verskih, što iz čisto svetovnih razloga. Iransko iskustvo čestih revolucija i njihovih još češćih neuspeha može se uporediti još samo sa pomenutom Latinskom Amerikom. Ostatak sveta – naročito Zapad koji jednom u nekoliko stotina godina odboluje ovakve lomove, nakon čega kreće dalje – ne može da razume iransko kružno vreme niti njegovo ponavljanje istovetnog političkog peha. Revolucije bi po pravilu trebalo da vas nekuda odvedu – napred ili nazad – ali ne i da vas drže u mestu. Naposletku, tu su i iranski mitovi – grandiozni u ambiciji, lokalni u dometu. Revolucija koja je potresla islamski svet okončana je ‘79. godine. Region otada živi njene posledice – rat Izraela i Irana, rivalitet Teherana i Rijada, stalne pretnje iranskih proksi grupa i milicija itd. Jedino Iran i dalje živi samu revoluciju. Ona za njegove građane nikada nije završena. I dok svet ide dalje, Iran za njime sve više zaostaje. I za to nije kriva (isključivo) Amerika. Kada stalno držite gard prema čitavom svetu, svet pre ili kasnije podigne gard prema vama. Države, kao i ljudi, ne traže društvo onih koji su u stalnom sukobu sa svojim okruženjem. Naposletku, u XXI veku, politički model koji se zasniva na obećanju dolaska bogom nadahnutog spasitelja ima malo šta da ponudi državi od gotovo 90 miliona ljudi, u kojoj je 60 odsto stanovništva mlađe od 39 godina. A još manje ima šta da ponudi susednim državama.

Bilo kako bilo, Islamska Republika Iran živi svoju samoću već 47 godina. Da li će doživeti svojih 100 – ostaje da se vidi. No, čak i ako se to dogodi, Markes nas uči da samoća nije prirodno stanje, već istorijska devijacija koja ima svoj vek trajanja. Ona može da traje dugo, može da oblikuje generacije i preživi sopstvene protivrečnosti, ali ne može zauvek da opstane bez kontakta sa stvarnošću. Jer čak i kada pobegne sa stranica knjige, Makondo ne pripada stvarnosti.

Autor je profesor Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!