Slučaj Luisa Inasija da Silve, poznatijeg kao Lula, koji je 1. januara preuzeo dužnost šefa najveće južnoameričke države, više je nego netipičan za svet visoke politike a njegova biografija autentična životna drama sa srećnim krajem
Primopredaja dužnosti i početak ere prve levičarske vlade u istoriji Brazila, samo 18 godina posle pada vojne diktature, bili su prvog dana 2003. godine svetski događaj broj jedan. Tačno 118 zemalja poslalo je u Braziliju svoje predsednike, premijere ili izaslanike, a njihov rang bio je prvi politički barometar međunarodnog položaja novog predsednika Brazila. Iz činjenice da je među najviđenijim gostima bio kubanski lider Fidel Kastro, sa kojim se Lula u prošlosti često viđao, može se zaključiti da će odnosi između dveju zemalja biti srdačni. Istovremeno, prisustvo predsednika Venecuele Uga Čaveza, koji po ko zna koji put prolazi kroz teške trenutke u svojoj zemlji koja za veći deo sveta nije oličenje demokratije, pomalo zbunjuje. Portugal je iz razumljivih istorijskih razloga poslao predsednika države Žorgea Sampaijoa i premijera Žozea Manuela Duraoa, Švedska premijera Gorana Persona, Južna Afrika predsednika Taboa Mbekia, Španiju je zastupao prestolonaslednik princ Felipe, dok su Amerikanci poslali „visokog trgovačkog pregovarača“ Roberta Zoelika…
Što se nas tiče, ceromoniji u Braziliji prisustvovao je Zoran Đinđić, koji se vratio zadovoljan jer su razgovori koje je obavio otvorili nove puteve za davno zamrlu trgovinsku saradnju između dveju zemalja. Nije baš najjasnije koju je državu u Brazilu predstavljao Đinđić, Jugoslaviju, Srbiju ili buduću zajednicu Srbije i Crne Gore, ali suština je (skoro) uvek bila važnija od forme…
ENORMNA POPULARNOST: Istovremeno, u Braziliju se slilo i oko 130.000 građana iz celog Brazila, što svedoči o enormnoj popularnosti novog predsednika. Ankete objavljene u novinama na dan inauguracije bile su prva dobra vest, ali i velika obaveza za Luisa Inasija Lulu da Silvu: 73 odsto žitelja Brazila veruje da će 2003. biti bolja nego 2002, a čak 85 odsto misli da će u novoj godini živeti bolje. Lula je dobio i jasnu podršku crkve, katolički biskup Mauro Moreli poželeo mu je sreću i prisno ga nazvao „kompanjero“ (drug, saborac, istomišljenik).
Oko 170 miliona Brazilaca, od kojih se 54 miliona smatraju siromašnim, dočekalo je početak Lulinog mandata sa devizom „nada protiv straha“. Reč „esperanza“ (nada) najčešće je izgovarana ovih dana, posebno među najsiromašnijima. Predsednikovo prvo obraćanje naciji nije bilo ni samouvereno ni obeshrabrujuće, ni patetično ni dramatično. Bilo je iskreno jer u zemlji u kojoj 54 miliona ljudi gladuje ili je na ivici gladi i ne treba drugo obećanje od onoga koje je dao Lula: „Dok samo jedan Brazilac gladuje, imaćemo isuviše motiva da se stidimo. Moj cilj je da u dogledno vreme svaki Brazilac može da doručkujse, ruča i večera“, rekao je Lula. Njegovi dugoročni ciljevi su da se udvostruče minimalne zarade, da se otvori deset miliona novih radnih mesta u naredne četiri godine, kao i borba protiv kriminala, odnosno ekstremno visoke nesigurnosti građana.
GODINA NADE: Brazil je zemlja kontrasta. Na jednoj strani jedanaesta industrija sveta po potencijalu, na drugoj 54 miliona siromašnih. Ogromni poljoprivredni potencijali sudaraju se sa činjenicom da oko 2000 latifundista drži u rukama 56 miliona hektara zemlje od kojih se eksploatiše samo 14 odsto… Istovremeno, 16 miliona ljudi nema ni stopu zemlje. Bezemljaši imaju pokret poznat pod imenom MSM (Movimiento de los Sin Tierra – Pokret bezemljaša), koji često organizuje nasilne upade na „ničiju zemlju“ što je u prošlosti dovodilo do čestih sukoba sa tragičnim posledicima. Bezemljaši su, takođe, puni nade, spremni da Luli pruže „primirje“ čekajući njegove prve poteze…
Brazil je dužan oko 200 milijardi dolara, ali manje od polovine tj. 44 odsto otpada na državu, ostalo je privatni dug. Prošla godina završena je sa spoljnotrgovinskim suficitom od 12 milijardi dolara, za ovu se predviđa rast do 18 milijardi… Evidentno poboljšanje ekonomske situacije otvara vrata stranim investitorima ali, čak pedesetak vrsti poreza i zamršeni putevi administracije komplikuju strana ulaganja. Privatizacija nije opsesija nove vlade, ali ono što je privatizovano ni u kom slučaju – obećava ministar industrije Luiz Fernando Furlan – neće se renacionalizovati.
Izvesnu prepreku predstavlja činjenica da Radnička partija nema apsolutnu većinu u parlamentu i ne može vladati sama, ali i koaliciona vlada ima šansu kakvu nijedna od prethodnih vladajućig garnitura nije imala. Za Brazil je, definitivno, 2003. godina velike nade.
U svetu biznisa nije retkost da su uspešni poslovni ljudi počinjali od nule, sa nekoliko dolara u džepu. Bioskopske sale i knjižare prepune su takvih priča, generalno poznatih pod imenom „američki san“. Međutim, slučaj novog brazilskog predsednika Luisa Inasija da Silve, poznatijeg kao Lula, prevazilazi sve klišee o bilo kom „snu“, posebno u politici. Popeo se do vrha polazeći sa dna, iz bede, radeći od sedme godine, bez mogućnosti za školovanje i obrazovanje. Da sve bude neobičnije, dugo je „bežao“ od politike, posebno od sindikalnog pokreta, misleći da je neefikasan i da je to gubljenje vremena, a onda je 1980. osnovao sopstvenu Radničku partiju (PT), da bi 2002, posle tri neuspela pokušaja na predsedničkim izborima, potukao sve rivale i postao predsednik Brazila.
Životna priča novog šefa brazilske države počela je pre 57 godina u gradiću Garanhuns u državi Parnambuko, jednoj od najsiromašnijih u Brazilu. Majka Euripides Fereira de Melo, poznatija kao Donja Lindu, podizala je sama osmoro dece (Lula je bio sedmo) pošto je otac Aristides Inasio da Silva napustio familiju i sa drugom ženom imao još desetoro dece. Ključni trenutak u životu familije Da Silva bila je teška odluka o napuštanju rodnog kraja. Avantura je trajala 13 dana, ukupno 40 ljudi, među kojima je bila i Donja Lindu sa svojom decom, prevalilo je 2500 kilometara do Sao Paula u otvorenom kamionu… Tamo je Lula prvi put, sa pet godina, video oca, sa devet godina, kada je već uveliko „radio“ čisteći cipele, dobio je prvu igračku u kampanji koju je gradska vlada organizovala za najsiromašniju decu, sa deset je naučio da čita i piše… Familija je živela u kući bez struje i vode, ali je majka uspevala da drži porodicu na okupu. Prvi je u politiku krenuo Hose, u familiji zvani Frei Ćiko. Sa 22 godine već je bio jedan od sindikalnih rukovodilaca, ali svi njegovi pokušaji da uvuče brata Lulu bili su neuspešni. „Jednostavno, kao i velika većina Brazilaca, nije verovao u efikasnost sindikata.“ Promenio je mišljenje kada je Frei Ćiko bio uhapšen i maltretiran od strane specijalnih policijskih snaga diktature (DOPS). Lula se učlanio u metalurški sindikat, a sledeći pokušaj brata bio je da ga približi Komunističkoj partiji. „Na sreću, nisam uspeo“, kaže sa današnje distance Frei Ćiko. Lula je radio kao mehaničar, a u jednom incidentu na poslu 1963. ostao je bez palca na levoj ruci.
Sindikalna iskustva nisu bila najpovoljnija, Lula se uverio da je u suštini bio u pravu – sindikati su bili nemoćni i neefikasni jer su se sudarali sa sudskom i političkom moći i po pravilu bivali poraženi. Zato je odlučio da osnuje sopstvenu partiju. Tako je 1980. nastala Partido de Trabajadores (PT), sa crvenom zvezdom kao simbolom i velikim slovima PT unutar znaka. Iz prvog rukovodstva do danas su opstali samo Lula i Đalma Bom.
Lula se oženio 25.maja 1969. Marijom Lurdes, sestrom jednog prijatelja iz detinjstva. U sedmom mesecu trudnoće dogodila se tragedija, na prevremenom porođaju umrli su i majka i beba… „Tragedija je bila posledica nemarnosti, aljkavosti medicinskog osoblja. To je bilo pre više od 30 godina i najstrašnije je što se takve stvari i danas dešavaju u Brazilu. Ako moj brat promeni nešto nabolje, biće to velik korak napred“, kaže Tijana, jedna od sestara novog predsednika Brazila.
Posle nekoliko godina Lula je upoznao udovicu Mirisu Leticiju, svoju sadašnju suprugu, ali je iz jedne prethodne, prolazne veze sa bolničarkom Mirjam Kordero rođena vanbračna devojčica. Marisa, sa kojom će imati troje dece, razumela ga je, ali epizoda će dobiti na značaju 1989. kada se Lula prvi put kandidovao na predsedničkim izborima. Ankete su govorile da je gotovo izjednačen sa guvernerom države Alagaos Fernandom Kolor de Melom, ali je u jeku predizborne kampanje jedan od najuticajnijih brazilskih listova „Žornao do Brazil“ objavio priču o „kćerki koju je Lula sakrio“, a njena majka je, za dobru nadoknadu, na televiziji iznela niz neistina. Devojčica je bila šokirana jer je regularno viđala oca koji je nikada nije krio od javnosti, čak je i njena baka demantovala sopstvenu kćer, ali šteta je bila naneta. Lula je izgubio izbore ali je u vanbračnoj kćeri Lurijan dobio jednog od najvećih sledbenika. Ona danas radi u direkciji PT-a i kaže da podržava Lulu „kao političara, kao humanistu i kao oca“, ali dodaje da je na izborima 24. oktobra Brazil dobio predsednika, ali je ona ostala siroče“ jer će manje viđati oca.
NATO ima stotine stranica detaljnih vojnih planova o tome kako da se odbrani od napada spoljnog neprijatelja. Nijedan, međutim, ne predviđa da, recimo, SAD izvrše invaziju na Grenland, tj. Dansku
Jedna žena ubijena je u akciji američkih imigracionih agenata. Nepažnja, redovna aktivnost ili domaći terorizam
Među 66 organizacija iz kojih je povlačenje najavio Donald Tramp su i dva Haška tribunala i Venecijanska komisija
Loša vremena su stigla. Nemačka automobilska industrija nalazi se u najvećoj krizi u svojoj istoriji. Posrću i druge grane privrede. Čak ni nekada bogati gradovi i komune više ne mogu da pokriju svoje rashode
Predsednik SAD Donald Tramp povećava vojni budžet za više od 50 odsto i gradi ‘vojsku iz snova’. Za to će biti izdvojeno hiljadu i po milijardi dolara. Nakon što je izneo svoje teritorijalne pretenzije to zvuči zlokobno
Da li je moguće da smo, posle hiljada godina imperijalnih poduhvata, sada, odjednom, toliko iznenađeni američkim upadom u Venecuelu, da ne možemo da dođemo do daha?
Predsednik SAD Donald Tramp naredio je vojni napad na suverenu Venecuelu i otmicu njenog predsednika Nikolasa Madura. Neka se pripremi Gustavo Petro u Kolumbiji
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Intervju: Nenad Lajbenšperger, ličnost godine 2025.
Nemam prava da ćutim na nepravdu Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
