Španski časovi fudbala

Španija ponovo vlada svetskim fudbalom kao što je vladala od 2008. do 2014. godine, a sada je ta vladavina još ubedljivija jer njene reprezentacije osvajaju titule i u ženskoj konkurenciji i u mlađim kategorijama. Toj dominaciji ne vidi se kraj – okosnicu tima koji je podigao “Zlatni globus” u nedelju u Nju Džersiju čine mladići pred kojima je još mnogo velikih takmičenja, a i usavršeni sistem organizacije i rada, koji traje duže od dve decenije, neprekidno izbacuje nove fudbalske majstore.

Reprezentacija Španije je nakon prve utakmice i iznenađujućeg remija bez golova sa Zelenortskim Ostrvima, nanizala sedam pobeda i potpuno zasluženo došla do druge titule svetskog prvaka, a osim igrom, Španija je plenila i primerenim ponašanjem, što takođe proističe iz usavršenog sistema odgoja igrača, tako da su njeni igrači prošli turnir bez crvenog kartona i sa samo šest žutih na osam utakmica.

OD “MESARA” DO MAJSTORA

foto: ap photo

Do sredine osamdesetih godina španska fudbalska reprezentacija percipirana je kao defanzivna, gruba i prljava. Bila je i u senci svojih velikih klubova – “Reala”, “Barselone”, “Atletika”. Naravno, imali su i dobrih igrača, ali je jedini veći uspeh Španija zabeležila 1964. godine, kada je na domaćem terenu pogurana do evropske titule, a posle toga je na velikim takmičenjima, ako bi se plasirala, uglavnom igrala sporednu ulogu.

Vaš hroničar se ne seća da je sedamdesetih i početkom osamdesetih neko simpatisao reprezentaciju Španije. Naprotiv, većina je prezirala “špansku furiju” – neko zbog grube igre i provokacija kojima su bili vični, neko zbog još ružnijeg režima Franciska Franka, a posebno zbog kvalifikacionih utakmica sa Jugoslavijom za Mundijal u Argentini, igranih u oktobru 1976. i novembru 1977. godine. Već je prva utakmica u Sevilji (1:0 za Španiju) obeležena obostranim grubostima i provokacijama, u istom “stilu” nastavljeno je i u revanšu u Beogradu, a i rezultat je bio isti, pa se Španija plasirala se na Svetsko prvenstvo. Stariji se sećaju, a i mlađi su upoznati preko Jutjuba, kako je ružna predstava na beogradskoj “Marakani” zaključena staklenom flašicom koja je poletela sa zapadne tribine i razbila se o glavu španskog reprezentativca Huanita.

Pre toga je napadač Reala, pri izlasku sa terena zbog zamene, pokazao gledaocima srednji prst, pa je atak sa tribina, koji se srećom završio lakšom povredom, smatran zasluženim. A baš te 1977. godine, dve nakon Frankove smrti, Jugoslavija je uspostavila diplomatske odnose sa Španijom, no omraza nije splasla. Naprotiv, u leto 1982. godine samo je rasplamsana, nakon što je Španija, u ulozi domaćina Mundijala, uz obilatu pomoć sudije Heninga Lund-Sorensena pobedila rezultatom 2:1.

A onda je sredinom osamdesetih, sa generacijom Emilija Butragenja, španska reprezentacija počela da igra lepše i zadobija simpatije ljubitelja fudbala, što se nastavilo devedesetih (pamtimo istinske majstore Martina Vaskeza, Hosea Bakera, Pepa Gvardiolu, Luisa Enrikea…), najviše pod uticajem revolucionarnih promena koje je u igru Barselone uveo Johan Krojf, a u prvoj deceniji novog milenijuma kreće velika ekspanzija, u svakom smislu, kao rezultat bolje organizacije Fudbalskog saveza i klubova, te novog sistema rada sa mlađim selekcijama. S vremenom je i nadimak španskih selekcija “pripitomljen”, pa se od “španske furije”, preko “crvene furije”, došlo do jednostavnog – “crveni tim” (La Roja).

UNAPREĐENJA “TIKA–TAKA”

Španci već više od 20 godina rade predano i sistematično u fudbalu, ali i u drugim sportovima, tako da su u ovom trenutku vodeći po rezultatima reprezentativnih selekcija i klubova, a pored fudbalera i njihovi stručnjaci dominiraju na svetskoj sceni. Svojevremeno su razrađene Krojfove zamisli o pozicionoj igri i posedu lopte, preuzeta su iskustva Barselonine fudbalske akademije “La Masija”, otvorene nove akademije i uveden je jedinstven sistem obuke za sve uzraste – od malih škola fudbala do već pomenutih akademija.

Fokus je na tehničkom usavršavanju, kontroli lopte, prepoznavanju prostora i taktičkom razumevanju igre. Dečacima i devojčicama se razvija fudbalska i socijalna inteligencija, a istovremeno im se pruža psihološka podrška i kvalitetno obrazovanje. Takođe, baza talenata nije ograničena na Španiju jer mreža skauta dovodi perspektivne igrače iz svih krajeva sveta i obezbeđuje im usavršavanje na nekoj od akademija.

I nakon godina sistemskog rada došle su generacije koje su zavladale evropskim i svetskim fudbalom i postale sinonim za tehničku superiornost i taktičku disciplinu. Prvo su mlađe selekcije počele da osvajaju titule, da bi seniorska selekcija 2008. godine postala evropski šampion (druga titula, ovaj put bez mrlje), pa dve godine kasnije u Južnoj Africi i svetski. Dve godine nakon toga odbranjena je evropska titula, uz impresivnu dominaciju, i činilo se da će teško ko u bliskoj budućnosti moći da parira tada već čuvenoj španskoj “tika-taka” igri, zasnovanoj na savršenoj defanzivnoj disciplini i visokom posedu lopte kojim je rival “davljen” do konačne egzekucije.

Međutim, napredovali su i drugi, a mnogi su i usvajali špansku praksu i prilagođavali je tako da je već na Mundijalu u Brazilu usledio strmoglavi pad – iako je došao kao prvoplasirani na Fifinoj rang-listi i najveći favorit, svetski prvak je ispao u grupnoj fazi. Potom su usledili loši rezultati i na dva sledeća Svetska i Evropska prvenstva, ali španski fudbaleri i treneri i dalje su bili u vrhu i bilo je pitanje trenutka kada će “A” reprezentacija ponovo zasijati na fudbalskom nebu. Tako je i bilo – prvo je 2023. osvojila Ligu evropskih nacija, a naredne i četvrtu evropsku titulu. Sa selektorom Luisom de la Fuenteom ekipa i dalje kontroliše igru kroz veliki posed, visok presing i savršenu defanzivu, ali je “tika-taka” unapređena i danas “la roha” napada češće i brže. Svojom savršenom tehničkom potkovanošću i taktičkom disciplinom Španci i dalje kontrolišu ritam igre, ali više ne umrtvljuju igru beskrajnim dodavanjima, već kroz brzu tranziciju, vertikalnim pasovima preko bokova i kroz sredinu, dolaze do šansi za gol.

foto: ap

ŠPANCIMA SVA PRIZNANJA

Svoju superiornost španska reprezentacija je pokazala i dokazala tokom celog turnira, a naročito u najvažnijim utakmicama – polufinalnoj i finalnoj. Potpuno su nadigrane Francuska (2:0) i Argentina (1:0), finalisti sa prošlog prvenstva, i ne postoji ni najmanja mrlja na njihovom trijumfu, posebno što su u finalu ostali dostojanstveni i u najvećoj meri iskulirali pobesnele argentinske reprezentativce.

Osim što je “Zlatni globus” prešao iz argentinskih u španske ruke, još se jedna “primopredaja” dogodila u nedelju u Nju Džersiju – “kralj fudbala” Lionel Mesi ustupio je tron princu Laminu Jamalu, fudbalskom vunderkindu, koji sa tek napunjenih 19 godina već ima svetsko i evropsko zlato. Obojica su, što je važno za ovu priču o španskom fudbalskom čudu, ponikla u Barsinoj “La Masiji”.

Najboljem svetskom igraču u poslednje dve decenije i, po mnogima, najboljem u istoriji, izmakla je druga svetska titula, a loša partija u finalu verovatno ga je koštala i “Zlatne lopte”. Do finala Mesi je nosio tim Argentine, kao da nije ušao u 40. godinu, i postigao osam golova. A da je njegov tim u poslednjoj i najvažnijoj utakmici pokazao nešto osim potpune defanzive i brutalnosti, zasigurno bi uz opštu saglasnost po treći put bio proglašen za najboljeg na mundijalskom turniru.

Ovako je to priznanje pripalo kapitenu Španije Rodrigu Ernandezu – Rodriju, koji je motor ekipe i u njemu je oličen najuspešniji fudbalski kolektiv na planeti. Španci su poneli i priznanja za najboljeg golmana – Unaj Simon, i najboljeg mladog igrača – devetnaestogodišnji Pau Kubarsi. “Zlatku kopačku” poneo je francuski fudbaler Kilijan Mbape sa 10 postignutih golova, a povrh toga postao je i najefikasniji igrač u istoriji Mundijala sa 22 gola (četiri u Rusiji 2014. i osam u Kataru 2022. godine), ostavivši iza sebe Mesija (21), koji je u jednom trenutku tokom prvenstva preuzeo vodeće mesto od Nemca Miroslava Klosea (16). Kako je francuskom golgeteru tek 27 godina, verovatno će u budućnosti, ako ga zdravlje i forma posluže, poboljšati svoj bilans.

Sve u svemu, fudbal je još jednom okupirao svet, čini se kao nikada do sada, a glavni akteri su gledaocima na prepunim stadionima u Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i Kanadi, kao i milijardama ispred ekrana, priuštili brojne dobre partije i utakmice, dosta golova (2,96 po utakmici, što je najviše od Mundijala u Meksiku 1970. godine), mnogo uzbuđenja i neizvesnosti, radosti, ali i tuge za vatrene navijače. Kao i do sada, Fifin Mundijal su pratile brojne brljotine i kontroverze, ali o tome više naredne nedelje.

I za kraj nekoliko rečenica o “pajserisanoj” fudbalskoj Srbiji: na novoj Fifinoj rang-listi popeli smo se za tri mesta, ali ne zahvaljujući dobrim rezultatima, već lošim učincima pojedinih reprezentacija na Mundijalu (Panama, Češka i Škotska) i njihovom padu na tabeli. A da bismo se barem malo približili Španiji, nije dovoljno angažovanje selektora koji je ponikao u španskom sistemu (Veljko Paunović), jer bi u našem sistemu bez sistema i Luis de la Fuente, sve da mu asistira Pep Gvardiola – propao. Što znači da Fudbalski savez Srbije mora da, osim imena, promeni sve u svojoj organizaciji i ljudstvu i konačno primeni nešto od dobrih praksi širom Evrope.

foto: ap photo

Španski brojevi

0 – igrača Real Madrida u reprezentaciji Španije na Svetskom prvenstvu, prvi put u istoriji.

1 – gol je primila Španija u osam utakmica na Mundijalu i postala svetski prvak sa najmanje primljenih golova na turniru.

14 – golova postigla je Španija u osam utakmica, a najbolji strelac je Mikel Ojarzabal sa pet golova.

16 – titula osvojile su fudbalske reprezentacije Španije u poslednjih pet godina: muška seniorska tri (Liga nacija, EURO i SP), muška olimpijska (igrači do 23 godine) jednu, muška U19 jednu, ženska seniorska tri (SP i dve Lige nacija), ženska U20 jednu (SP), ženska U19 pet evropskih titula i ženska U17 selekcija dve (SP i EURO).

30 – uspešnih driblinga imao je Lamin Jamal na Mundijalu i iza sebe ostavio Francuza Mbapea, Brazilca Vinisijusa i Argentinca Mesija.

38 – utakmica u nizu Španija nije poražena u zvaničnim utakmicama (od poraza od Kolumbije u prijateljskom meču u martu 2024) i time je oborila rekord reprezentacije Italije, koja je odigrala 37 utakmica bez poraza između 2018. i 2021. godine.

50 – utakmica za špansku reprezentaciju odigrao je vezni igrač Pari Sen Žermena Fabijan Ruiz, i sa njim u timu Španija nije doživela nijedan poraz – Ruizov bilans je 35 pobeda i 15 remija.

65 – godina i 28 dana imao je na dan finala Luis de la Fuente i postao najstariji trener pobedničkog tima na Mundijalima.

650 – minuta golman Unai Simon nije primio gol na utakmicama Mundijala (2022. i 2026.), što je novi rekord.

756 – tačnih dodavanja imao je Rodri, čime je oborio svoj i mundijalski rekord iz Katara, kada je imao 638 uspešnih dodavanja. Rodri je rekorder i po broju dodira sa loptom na jednom Mundijalu (910), kao i po broju tačnih dodavanja na protivničkoj polovini terena (428) i tačnih dodavanja u poslednjoj trećini terena (205).

2.000.000 – ljudi dočekalo je u ponedeljak nove svetske šampionu na ulicama Madrida.