Solidarnost i melanholija

Gdanjsk, vatromet, laserski efekti, 100.000 gledalaca, koncert „Prostor slobode“ Žan-Mišela Žara: na video-bimu ključne scene dvonedeljnog štrajka i pregovora sa vlastima okončanim 31. avgusta 1980. i prizori demonstracija 1989. I naravno – Leh Valensa. Četvrt veka od osnivanja nezavisnog sindikata Solidarnost. Poljska slavi 25. godišnjicu štrajka koji se iz brodogradilišta „Lenjin“ preneo u fabrike i preduzeća u celoj zemlji: bilo je to rođenje prvog nezavisnog i slobodnog sindikata u sovjetskom bloku.

Višednevna proslava jubuleja Solidarnosti okupila je 29 šefova država i vlada: tu su Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, bivši češki predsednik i lider plišane revolucije Vaclav Havel, predsednik Nemačke Horst Keler, ukrajinski predsednik Viktor Juščenko, pa Zbignjev Bžežinski, nekadašnji savetnik američkog predsednika za bezbednost, brojni umetnici, rudari sa šlemovima… Ruski zvaničnici nisu pozvani. Na ovoj zvaničnoj priredbi nema ključnih aktera štrajka i Solidarnosti: Ane Valentinovič, Andžeja Gvjazde, Kšištofa Viškovskog… Oni organizuju svoju, nezavisnu proslavu i odbijaju da slave zajedno sa sadašnjim predsednikom Aleksandrom Kvašnjevskim, koji je tada, kao omladinski komunistički funkcioner, bio s druge strane barikada. Oni ne žele da slave ni sa Lehom Valensom: optužuju ga da je izdao ideale Solidarnosti.

IDEALI I IZDAJA: Solidarnost je na početku bila veliki narodni pokret, deset miliona članova, takoreći narodni ustanak koji je povezivao radnike i intelektualce, seljake i sveštenike, studente i piljare. Bio je to najlepši politički san, savez potlačenih i nezadovoljnih protiv zle imperije. Za političke i ljudske slobode. Na početku, to je moralno i intelektualno bio najčistiji politički pokret.

Po mnogim analitičarima, Poljska, najmnogoljudnija zemlja među bivšim sovjetskim satelitima, bila je najuspešniji primer tranzicije, maltene izlog kapitalizma. Ekonomija je brzo rasla, govorilo se čak o poljskom privrednom čudu. Poređenja radi, bruto društveni proizvod (BDP) u Rusiji je iznosio 2000. godine 700 milijardi dolara, znači dva i po puta više nego u Poljskoj, čiji je BDP tada bio oko 250–300 milijardi dolara. Rusija je te godine imala 160 miliona stanovnika i ogromne prirodne resurse, dok je Poljska imala 38 miliona stanovnika i vrlo ograničene resurse.

Ekonomija je, međutim, počela da posrće, nezaposlenost je dostigla čak 18 odsto. Legendarno brodogradilište „Lenjin“ u Gdanjsku, koje je uglavnom pravilo brodove za SSSR, danas jedva diše: Valensina vlada ga je subvencionisala, da bi posle toga bankrotiralo. Danas je poljska vlada vlasnik 61 odsto akcija, a radnici imaju dva puta manje. Nekada je u brodogradilištu radilo 18.000 ljudi, danas samo 3000. Glavni kupci su Nemci, Amerikanci i Izraelci. Gdanjsk (460.000 stanovnika), zahvaljujući rafineriji nafte i turistima koji hrle da vide Aerodrom „Leh Valensa“, prošao je čak bolje od ostalih poljskih gradova. Šoping molovi, luksuzna kola, suši barovi, elegantne vinoteke zaobišli su provinciju. Sada Poljaci cinično kažu: nekada smo imali mnogo novca, ali nismo imali na šta da ga potrošimo, sada luksuznih stvari ima na sve strane, ali mi nemamo novca.

Na parlamentarnim izborima 2000. pobeđene su partije centra, komponovane od ostataka Solidarnosti, a veliki dobitnici bili su bivši komunisti koji se sada predstavljaju kao socijaldemokrati. Veliki prodor doživele su i dve neobične desničarske partije: takozvana Liga poljskih porodica, koju čine uglavnom katolički ekstremisti, i Samoodbrana, zastrašujuća mešavina šovinista i socijalista koju predvodi Andžej Leper, poljska varijanta Šešelja, Hitlera iz našeg sokaka, opasnog komedijanta čija popularnost neprestano raste i koji na razne načine nastoji i najčešće uspeva da se svaki dan nađe u medijima.

Danas Solidarnost ima oko 300.000 članova, neki tvrde i dvostruko više. Ipak, vrlo malo za nekada milionski pokret. Razlozi su mnogobrojni: veterani su otišli sa scene, mnogi su razočarani, veliki broj zaposlenih nije bio ni rođen kada je stvorena Solidarnost. Sociolog Juliuš Gardaš sa varšavske Ekonomske škole naglašava da je privatni sektor po pravilu neprijateljski raspoložen prema sindikatima. Poljsku je prekrila mreža velikog lanca samoposluga mnogih evropskih firmi: u njima je zaposleno oko 120.000 ljudi. Samo njih 3000 učlanjeno je u neki sindikat.

Ne treba zanemariti ni činjenicu da je čvrsta vezanost Solidarnosti za Katoličku crkvu dovela do zabrane prekida trudnoće, što se mnogim Poljacima nikako nije dopalo: „Veliki je istorijski paradakos da su žene izgubile svoja reproduktivna prava baš kada je Poljska izvojevala svoju slobodu i demokratiju“, kaže Vanda Novicka, predsednik Federacije za žene i porodično planiranje.

Poljaci su po prirodi hronični pesimisti, veliki kritizeri kao da za životni kredo imaju onu pašićevsku izreku „spasa nam nema, ali propasti nećemo“, s tim što većina Poljaka veruje da ih propasti čuva Crna madona od Čenstohove: gotovo njih polovina, 48 odsto, redovno ide u crkvu i za najznačajniju ličnost u svojoj istoriji smatra papu Jovana Pavla II, koji je između ostalog dao krila Solidarnosti, poručivši svojim zemljacima: „Ne plašite se!“

Jaroslav Kačinski, lider reformističke partije centra Zakon i pravda, jedne od preostalih rukavaca Solidarnosti, vrlo oštro kritikuje situaciju u današnjoj Poljskoj: „Ljudi ne uspevaju zato što su daroviti, već zato što poznaju prave ljude. Nikoga ne interesuju reforme, mnogo je korupcije. Pred nama je ekonomska kriza koja preti da postane politička kriza. Plašim se da će populističke partije postati izuzetno jake, ako se ne promeni ekonomska situacija.“

ISTOČNI GREH: Najozbiljnu grešku Solidarnost je napravila još 1990, kada je Tadeuš Mazovjecki, prvi poljski premijer izabran na slobodnim izborima posle Drugog svetskog rata, ostavio Sejm (parlament) u kome su polovinu poslaničkih mesta zadržali komunisti, kako je dogovoreno na okruglom stolu Solidarnosti i Poljske ujedinjene radničke partije (PURP). Da je Mazovjecki odmah tog proleća raspisao generalne izbore – tada je pao i Berlinski zid – Poljska bi dobila potpuno nov, reformistički raspoložen parlament i vladu koja pred sobom ima četiri godine da sprovede reforme. Umesto toga, Mazovjecki je odugovlačio sa tranzicijom, ostavivši ministarstvo unutrašnjih poslova i vojske komunistima (PURP), omogućivši im da pale arhive koje su sadržavale kompromitujuće podatke. Iz redova bivše nomenklature regrutovali su se i novobogataši: partijski uticaj pretočen je u bogatstvo. Neke paralele sa našim zbivanjima više su nego očigledne.

Za vreme ovog tranzicionog perioda, poludemokratski parlament doneo je zakon o proporcionalnom izbornom sistemu, pa su u sledećem sazivu u Sejmu sedeli predstavnici 29 partija. Logična posledica bile su slabe manjinske vlade.

Vlada Mazovjeckog počinila je još jednu kardinalnu grešku: odbila je da medije, prvenstveno državnu televiziju koja je imala monopol, očisti od strarih kadrova koji su zdušno podržavali vanredno stanje. Većina novina prešla je u ruke korporacija koje su formirali novinari iz komunističkog perioda. U međuvremenu, levica se okupila oko „Gazete viborče“. Neki zapadni komentatori osuđuju ove novine da su bile isuviše blage prema bivšem komunističkom režimu, naročito prema generalu Jaruzelskom. Istovremeno, fokus kritičkih napada bila je Rusija. Tek nekoliko nedelja pre izbora „Gazeta“ je promenila intonaciju.

I ponašanje konzervativnih partija centra doprinelo je trijumfalnom povratku levice: umesto da se snage grupišu oko pravaca ekonomskih reformi, partije su se svađale oko dalje sudbine bivših policijskih doušnika, medija, oko toga da li da eksplicitno stanu uz Katoličku crkvu i, naravno, oko fotelja. Rezultat je bio porazan: nijedna od ovih pet partija nije ušla u parlament, iako je za njih glasalo 30 odsto birača.

Ne treba zanemariti ni to da je Zapad dao svoj doprinos porazu reformskih snaga: sve postkomunističke zemlje, pa i Poljsku, Zapad je tretirao kao siromašnog rođaka kojeg se stidi i sa kojim mora da trenira strogoću čak i pri svakom pregledu gajbice jagoda ili tone čelika. Zar se nije moglo pomoći otpuštenim radnicama teške industrije tako da bar njihova deca dobiju besplatne udžbenike za školu?

DIVAN SAN: Kritike, sumorne prognoze, rezignacija, apatija, iskrena tuga… Jedan čovek uporno seje optimizam: Adam Mihnjik, legendarni disident, koga su komunisti proganjali i zatvarali, danas glavni urednik „Gazete viborče“, legendarnih novina koje su na šapirografu umnožavane kada je krenula Solidarnost, a danas sjajnih novina koje se štampaju u više stotina hiljada primeraka: „Meni sve izgleda kao divan san. Jeste, ima problema u Poljskoj, ali u kojoj evropskoj zemlji nema problema? Da vam ispričam jednu priču iz zatvora. Mi smo čuvare delili na dobre i loše: dobri su bili oni koje si mogao da podmitiš, da poseta traje duže, da dobiješ malo više kafe, da paketi od kuće budu malo teži… Loši čuvari bili su oni pošteni, oni koji nisu primali mito. E, sad Poljsku vode dobri čuvari…“

Kod Bronislava Geremeka, jednog od intelektualnih lidera Solidarnosti i bivšeg ministra spoljnih poslova, danas profesora univerziteta koji predaje evropsku civilizaciju, smenjuju se pesimizam i optimizam: „Tužno je kako se ljudi lako priviknu na slobodu: sloboda je ljudima donela dostojanstvo, ali je isto tako donela kriminal, korupciju, korporacije koje nemaju osećanja društvene odgovornosti. Ne bih da zvučim melanholično i nostalgično za Solidarnošću, ali moram da kažem da je to bio tako jasan i pošten pokret. Danas je baš ta melanholija u političkom diskursu naš glavni problem. Možda je to posledica činjenice da imamo malo državnika, a mnogo političara. Oni eksploatišu greške koje smo mi napravili. Ljudi su nam verovali, ali mi smo bili amateri. Ipak, mnogo je urađeno. Živimo u slobodi, u miru sa susedima. Mislio sam da Nemci nikada neće biti naši prijatelji i saveznici, a eto, do toga je do došlo. Pozvali su me u Bundestag, da govorim o ratnim zločinima Nemaca! Ne, ne dam da me ophrva melanholija. Naša današnja Poljska je naš veliki uspeh.“

BOLJA PROŠLOST: Na poslednjim izborima odziv je bio vrlo mali što je išlo u prilog bivšim komunistima, oni su disciplinovano biračko telo. Oni su kritikovali vlast kao nekompetentnu i svađalačku, u čemu ima istine, ali su se, insistirajući na neispunjenim socijalnim zahtevima o penzijama, radničkim pravima i stambenim problemima predstavili kao „pravi“ naslednici Solidarnosti. I glatko su pobedili. Bio je to odgovor birača koji grcaju u visokim talasima tržišne ekonomije. Radnici na nekadašnjim poljoprivrednim dobrima tvrde da je pod komunistima bilo bolje: stanarinu nisu plaćali, imali su osiguran posao, sad su puka sirotinja… Sada njihova deca nemaju ni za sendviče u školi, a očajni roditelji tvrde da ne mogu ni knjige za školu da im kupe. Kako, kad je naknada za nesaposlene samo 60 dolara mesečno. Oni su gubitnici u talasu reformi u kojima su dobitnici milioni Poljaka. I tako su se gubitnici osvetili. Neobično je da je i 60 odsto poljskih preduzetnika, kako tvrde neke ankete, glasalo za leve stranke. Oni se nadaju da će bivši komunisti dati svima pare i da će onda svima biti bolje. Ne treba gubiti iz vida da su preduzetnici dobrim delom bivši komunisti i da je od transformacije privrede u Poljskoj najviše profitirala vrhuška bivše nomenklature koja se sada plaši stroge konzervativne vlade.

Naravno, povratak bivših komunista ne znači povratak na staro. Ni nova vlast ne pada u euforiju: prati je oštar pogled nezadovoljnih birača, nezaposlenih, penzionera, osiromašenih. Predizborna obećanja teško je ostvariti. Jedno od poslednjih istraživanja javnog mnjenja objavljeno u novinama „Žečpospolita“ pokazuje da 80 odsto Poljaka traži ustavne promene, da traže dalju „dekomunizaciju“, jer smatraju da Solidarnost nije ostvarila svoje socijalne i ekonomske ciljeve. Ima poziva za formiranje nove, Četvrte republike, za osnivanje nove Solidarnosti, „da se završi tranzicija i raskine sa komunizmom“.

Desnici i koministima raste popularnost. Šta ako okoreli desničar postane predsednik vlade?

Na ova pitanja i strahove opet možda najbolji odgovor nudi Mihnjik, čiji optimizam nisu uspele da slome ni godine provedene u zatvoru, ni porazi levičarskih partija na poslednjim izborima ni višemesečna bolest (tuberkuloza): „Da li znate ime predsednika vlade u Švajcarskoj? Ne! Naravno da ne znate! Tako će sutra biti i u Poljskoj! To više neće biti važno.“

I pored svih kritika i melanholičnih tonova, u Poljskoj je duh vremena ipak na onoj sunčanoj, Mihnjikovoj strani: Poljaci su vrlo ponosni na ono što su postigli. Golim oko vidljivo je „poljsko privredno čudo“: dizajn, ljudi, ulice, trgovine, Menhetn pored sovjetske palate kulture u srcu Varšave. Sada su i zvanično deo Evrope i NATO-a.

Solidarnost se povukla iz politke i ponovo je postala samo sindikat. Ona ipak ostaje kamen temeljac i mit nove Poljske. Jubilej je i prilika da se Poljaci pogledaju u ogledalo, da kao Alisa vide i iza i ispred ogledala: gde su bili pre 25 godina i gde su sada. Najlepši odraz je nesumnjivo generacija koja je pokrenula Solidarnost, koja je učinila nešto za Poljsku, a ne samo za sebe. Kako to piše poljski nedeljnik „Politika“: „Svaka nacija voli lepe mitove o sebi, a Solidarnost je ta naša najlepša bajka. Bilo je to vreme kada smo u očima celog sveta bili hrabri, ujedinjeni i ponosni, kada smo sami postavili svoje socijalne ideale, bez obzira na geopolitički odnos snaga i intrige i interese velikih sila. Podrivajući jedan autoritarni sistem doprineli smo njegovom kasnijem kolapsu. Danas je to važan deo poljskog identiteta.“

Solidarnost ostaje i globalni mit i inspiracija: ona je dokaz da su moguće mirne, radikalne političke promene, da je moguće sa političkim protivnicima pregovarati, da je moguće da se članovi jednog pokreta nesebično žrtvuju za zajedničku stvar u potrazi za opštim dobrom.

Fenomen Valensa

Skromni električar, pobožni katolik, otac devetoro dece, legendarni lider Solidarnosti, za vreme vanrednog stanja zatočenik, prvi nekomunistički predsednik poljske vlade, šoumen, nobelovac… Za milione u svetu on je simbol otpora autoritarnom režimu. Potpisnica ovih redova upoznala je Valensu 1989. kada je Solidarnost trijumfovala na izborima. Primio me je u Gdanjsku u skromnim prostorijama svog slavnog sindikata. Bilo je u njegovim rečima i izvesne melanholije: govorio je rastrzano, nesigurno, mislio je da je sada, posle pobede, njegovo vreme prošlo: „Sutra će me gaziti ovi koji me danas nose na ramenima… Možda su nade prevelike… Kako ću im sutra reći – ostaćete bez posla…“ Na tim prvim izborima nije se kandidovao, a onda je 1990. poželeo fotelju predsednika. I pobedio je.

I Valensa je doprineo porazu reformskih snaga: na izborima je trijumfovao sa programom „ubrzanja“, ali je onda okrenuo leđa Novoj desnici i sklopio pakt sa bivšim neprijateljima: starom gardom u vojsci, službom bezbednosti, bankama. Mislio je da je moć na toj strani. Nedavno je Valensa skandalizovao svoje bivše prijatelje kada je otpustio šefa tajne službe koji je rizikovao svoj život da bi Solidarnosti dostavljao informacije u ključnim trenucima u avgustu 1980. Valensa se neobično branio: „Ako je taj čovek bio nelojalan komunistima, može opet da bude nelojalan!“

Njegovo autoritarno, nepredvidivo, pa često i nekorektno ponašanje odrazilo se i na status njegove partije koja je na poslednjim izborima ušla u parlament kroz iglene uši, osvojivši jedva pet odsto glasova.

Na predsedničkim izborima 1995. tesno ga je pobedio ekskomunista Aleksandar Kvašnjevski, lider Demokratske leve alijanse. Sam Valensa kaže da je bio žrtveni jarac: on je platio cenu ekonomskih reformi.

Valensa je u poslednjih deset godina putovao svetom, držao predavanja. Pred veliki jubilej najavio je da će vratiti člansku kartu Solidarnosti: „Ja sam bio član oslobodilačkog pokreta, a ne pukog sindikata! Nemamo mi više ništa zajedničko. Poljska je sada sigurna u Evropi. Ima svoje mesto u istoriji.“

Iznenadila sam se ovog juna: kao kakav aristokrata iz kuće Vindzora, sedi, debeljušni Valensa, pored njega supruga Danuta sa ogromnim šeširom, primao je u svom divno uređenom vrtu rođendanske čestitke i poklone od mnogih zvanica, uključujući i nekadašnjeg političkog ljutog protivnika, predsednika Kvašnjevskog. Šampanjac, posluga u tamnim odelima, kamere.

Sada je u Gdanjsku opet bio u centru pažnje. Videlo se da uživa u svakom trenutku. Valensa poručuje da se povlači sa javne scene, a treba da ga nasledi sin koji završava studije u Americi.