Socijalna bura

„Nismo se posvađali oko parola i transparenata, ovoga puta smo se posvađali kao Nemci, kao Francuzi. Sazreli smo.“ Dijagnoza bivšeg PASOK-ovog ministra možda zahteva vreme da se potvrdi, ali izvesno je da je grčki premijer Kostas Simitis posle pet godina reformističke, neoliberalne politike, sa opozicijom „bez zuba“ i gotovo utrnulim biračkim telom, uspeo da oživi tradiciju političkog ponašanja koja je izgledala kao potpuno zamrla: izveo je narod na ulice.

Ali, ne za podršku svojoj politici, nego protiv nje. Demonstracije prošlog četvrtka protiv vladinog predloga reforme socijalnog osiguranja bile su najveće u poslednjih četvrt veka. Fazu „demokratizacije“, posle pada vojne hunte 1974, obeležilo je upravo to – mase na ulicama koje su zahtevale učešće u politici, širok front levice koja je izlazila iz senke u koju je, kao gubitnička strana, bila gurnuta posle građanskog rata završenog 1948, i protestovala zbog uloge SAD-a u diktaturi i svih stranih intervencionizama.

Na istom, narodnom talasu je na vlast 1981. došao Andreas Papandreu sa Svegrčkim socijalističkim pokretom (PASOK). Često optuživan za populizam koji je ispraznio državne kase, zadržao je svoje birače na ulicama, a PASOK je od tada na vlasti, sa kratkom pauzom od 1989. do 1993. Ali, posle smrti osnivača, na kormilo stranke – i zemlje – u januaru 1996. došao je uzdržani profesor Simitis, Briselu okrenuti tehnokrata kojem je nedostajala glavna karakteristika njegovog prethodnika – liderska harizma oca nacije.

KUPOVANJE MIRA: Nad novim premijerom je ostala da lebdi senka Andreasa Papandreua i sumnja u to da je Simitis sposoban da se odgovorno nosi sa svim oblicima „nacionalnih pitanja“, glavnim fokusom javnog života. Čitav niz problema u odnosima sa Turskom i dogma o „opasnosti sa istoka“, otvorena pitanja sa balkanskim susedima, snažna nacionalna osećanja – antimakedonska i prosrpska – narasla tokom kratke vladavine konzervativne Nove demokratije Konstandinosa Micotakisa, bila su pravo „minsko polje“ za premijera koji se nije bavio emocijama u politici. PASOK se podelio na (bar) dva dela – na „reformiste“ i „predsednikovce“, izgubio je socijalistički karakter iz prve faze i stopio se sa centrom do te mere da je mnogi birač bio u nedoumici kako da odabere između dve najveće stranke.

Za mnoge neočekivano, vlada „evropeiziranog“ Simitisovog PASOK-a uspela je da izađe na kraj sa krizama koje su ranije bile nezamislive; „nacionalni ponos“ na koji je često računala unutarpartijska i druga opozicija bio je progutan više nego jednom na generalnom kursu smirivanja tonova i uplovljavanja u nove međunarodne vode. Ali i u domaćim su promene bile značajne – i jednako rizične – na putu ka Evropskoj monetarnoj uniji (EMU): poreska disciplina, raslojavanje i siromašenje. Bar privremeno, socijalni mir je bio kupljen virtuelnim berzanskim transakcijama za široke narodne mase, potrošačkim bumom zasnovanim na poplavi jeftinih kredita, sa po 300.000 novih automobila godišnje…

Paralelno sa burama u spoljnoj i ekonomskoj politici, sa skandalima oko velikih projekata – hoće li Grčka uspeti da organizuje Olimpijadu 2004, da li joj je bio potreban veliki, skupi novi aerodrom koji eksploatišu Nemci, sa optužbama o povezanosti politike i krupnog kapitala, o kontroli medija – razvijala se i diskusija o ideološkom profilu vladajuće stranke, o tome kakvo društvo gradi, i da li se uopšte brine o tome kako ljudi žive, ili samo o tome kako se umnožava kapital… Na liniji preovlađujuće zapadnoevropske stvarnosti i ideologije „trećeg puta“, između onoga što su bile levica i desnica, i Simitis kao protivtežu jedva kontrolisanom kapitalu obećava socijalnu državu, društvenu solidarnost, borbu protiv nezaposlenosti.

GENERALNI ŠTRAJK: Sve dok nije izašao sa predlogom reforme nesporno problematičnog sistema socijalnog osiguranja, koji je predviđao produženje radnog staža i smanjivanje penzija za tridesetak procenata – i samo nedelju dana kasnije bio prinuđen da ga povuče. Opozicija i sindikati su glatko ocenili da vladin predlog vodi daljem siromašenju zaposlenih i penzionera, i postupnom ukidanju državnog sistema osiguranja uz favorizovanje privatnog, komercijalnog. Ukratko, da se o njima niko ne brine.

Demonstracije najmanje 100.000 ljudi – po priznanju policije – u Atini, i desetina hiljada u drugim većim gradovima, 24-časovni generalni štrajk sa nezapamćenim odzivom (70-100 odsto). Dan ranije, vodeći dnevnik je izašao sa naslovnom stranicom koja je podsećala na beogradski oktobar: „Zatvoreno zbog nesigurnosti.“ I zaista, katance u brave su, osim šireg državnog sektora, stavile i škole, bolnice, velik deo privatnog sektora i – po drugi put za samo mesec dana – svi mediji, potvrđujući time vladin gaf bez presedana u proceni raspoloženja i potreba biračkog tela i sindikata.

I ne samo to, protiv vladinog predloga digli su se i sami PASOK-ovi poslanici (mahom iz suprotne struje „predsednikovaca“), i svi zajedno pokazali da je „Simitisova stvarnost“ previše odmakla od one u kojoj ljudi zaista žive. Akumulirana nesigurnost višegodišnje tranzicije, u svetu vođenom silama moći i kapitala, izgubljene iluzije o tome da je bogaćenje na berzi za obične smrtnike, osećaj gubitka kontrole nad sopstvenom sudbinom i identitetom artikulisali su se u politički zahtev koji, prvi put u modernoj Grčkoj, nije bio izražen levičarskim ili drugim parolama iz prethodnih ideoloških epoha, nego konkretnim zahtevom za konkretan dijalog. Povučena je crta preko koje vlada ne može više samovoljno da „reformiše“ zemlju, a biračko telo je preuzelo inicijativu u potrazi za novom, svojom, vizijom sopstvene budućnosti.

U političkoj svakodnevici to ne znači da će vlada pasti, iako njena rekonstrukcija nije isključena, i iako se Nova demokratija, navodno, sprema za izbore u septembru. Za početak, to znači da će vlada biti primorana da izađe sa konkretnim podacima o sistemu socijalnog osiguranja, koje je dala britanskoj firmi radi analize, ali ih je uskratila sopstvenim građanima i njihovim sindikatima; i da mora da prihvati da u spasavanju fondova osiguranja, koji će sa sadašnjim deficitom od 120 milijardi DEM bankrotirati za 15 godina, i država i kapital podele teret sa zaposlenima.