Kažu da čovek zaista umire onda kada više ne bude onih koji će ga se sećati. Slično je i sa dinastijama. Siguran put ka muzeju zaborava obeležiće odlazak naslednika prestola za koga se smatralo da na presto ne samo da nikada neće sesti, već da ga neće ni videti. Građanin Vitorio Emanuele od Savoje, sin poslednjeg italijanskog kralja Umberta Drugog i unuk Vitorija Trećeg, koji se upokojio krajem prošle nedelje u Švajcarskoj, svojski se potrudio da ga njegovi sunarodnici nikad ne zaborave, što samoj dinastiji nikako nije išlo u prilog. Naprotiv. Tokom proteklih nekoliko decenija njegovo se ime veoma često pojavljivalo među udarnim novinskim vestima čime je na već ionako olinjali hermelinski plašt dinastije Savoja prišivano sve više zakrpa koje bi više pristajale odeždi uličnih zabavljača i arlekina. Iako upadljivo privlačne spoljašnosti, visok “ka’ bor” na prađeda Nikolu Crnogorskog, i lepuškast na svoje kraljevske belgijske pretke, uspeo je da svojim skandalima uveri dobar broj italijanskih monarhista kako izbor suverena ne treba baš uvek prepuštati božjoj volji.
FAMILIJA KAO ROBIJA
Na referendumu upriličenom 1946. godine Italijani su se, nakon burnih političkih vrenja, polovične defašizacije i antikomunističke paranoje podsticane sa druge strane okeana, ipak opredelili za republiku (54% glasača) na štetu monarhije (46%), tako da je Ustavom od 1948. godine muškim članovima kraljevske porodice, kao i njihovim suprugama, zabranjen boravak na tlu Italije. Pomenuti rezultat glasanja bi bio više nego neizvestan da Vitorio Emanuele Treći, deka našeg junaka, nije svojevremeno stavio potpis na Musolinijeve “rasne zakone” i time zapečatio sudbinu skoro deset hiljada italijanskih Jevreja.
Druga greška koja ga je koštala krune bila je zakasnela abdikacija u korist sina Umberta Drugog, koji se nije baš osobito “mirisao” sa fašistima, tim pre što je njegova supruga Marija Hose, kćerka belgijskog kralja Alfonsa, bila zakleti antifašista pa čak i viđena kao vođa zavere za svrgavanje “malog ćelavog naduvenka”. Dakle, sudbina je Vitorijevog deku, po kome je i dobio ime, u više navrata žestoko povukla za rukav zarad kategoričkog upozorenja, ali uzaman. Deka je bio isuviše niskog rasta da bi tek tako propustio priliku da pokaže ko je glavni u kući, pa makar na sopstvenu štetu.
Tako se mali Vitorio, sa tatom, mamom i tri sestre, našao u egzilu: prvo u Portugaliji, a potom pošto se brak roditelja definitivno raspao, odlazi sa majkom u Švajcarsku gde je odrastao i škole završio, dok su sestre ostale sa ocem. Sudbina koja je njegovom tati Umbertu Drugom prišila posprdnu titulu “kralj od četrdeset dana”, pošto je tačno toliko trajala njegova kraljevska vlast, zakačila se za mlađahnog Vitorija kao čičak za štofane pantalone.
Prvo su izbile međusobice sa ocem oko apanaže, a potom i krupna svađa zbog njegove odluke da sklopi građanski brak sa ženom koja nije bila plemenitog porekla. Vitorio je bio tvrdoglav na dedu, a u muško-ženskim odnosima pokazao se sušta suprotnost švalerastom pradedi, Umbertu Prvom. Za razliku od njega koji je patio od stanovitih neumerenosti, on je u vereničkom stažu proveo celih trinaest godina i na kraju se oženio Marinom Doriom, Švajcarkinjom italijanskog porekla, evropskom prvakinjom u skijanju na vodi. Tata Umberto je od samog početka bio protiv tog braka, tako da ga nije odobrio što je, nakon njegove smrti, otvorilo poznati spor o nasleđivanju koji je pokrenuo Ajmon Savojski, potomak pradedinog rođenog brata Amadea.
Naime, staro dinastičko pravilo, čiji koreni sežu u dubine srednjeg veka, nalaže da član kraljevskog doma koji sklopi brak sa osobom neplemenitog roda, a bez očevog blagoslova, automatski gubi sva nasledna prava pa samim tim i mesto u redosledu nasleđivanja. Tako bi prioritet pripao narečenom Ajmonu, za šta Vitorio nije hteo ni da čuje, već se samoproglasio za načelnika kraljevskog doma i vekovna pravila izmenio u svoju korist. Pošto država nije bila zainteresovana za ovaj spor, on je ostao nerešen tako da će i status Vitorijevog jedinca Emanuela Filiberta takođe ostati izvan okvira legalnosti. To bi moglo biti veoma važno ukoliko Italijani odluče da ponovo žive u monarhiji, što se smatra nemogućim u svakom pogledu. Jedna od zasluga za takav antimonarhistički odnos većine Italijana pripada i samom Vitoriju.
PRIČA O HAMEROVIMA I SAVOJAMA
Problemi interfamilijarnih odnosa, posle će se ispostaviti, nisu bili ni prineti iskušenjima pred koje je junaka ove priče, pokojnog Vitorija, vojvode od Savoje i princa od Napulja, dovela njegova lakomislenost, što je dosta blag izraz za neke njegove karakterne osobine.
Leto je 1978. na Izoli di Kavalo, nadomak Korzike. Nešto veseliji učesnik jedne zabave na obližnjoj jahti pokušava da “pozajmi” Vitorijev gumeni čamac. On ga spazi, poteže pušku i ispaljuje dva hica ka drzniku. Promašio ga je, ali jedno puščano zrno prolazi kroz kokpit susedne jahte i pogađa devetnaestogodišnjeg Nemca Dirka Hamera. Dok neko slučajno nije naišao na ranjenika, a pomoć stigla, prošlo je dosta vremena, taman toliko da on izgubi dosta krvi, a rana se dovoljno inficira. Posle stotinak dana muka po bolnicama, nekoliko operacija i amputacije noge, mladić je preminuo. Poveden je spor pred sudom u Parizu tokom koga je Vitorio uspeo da dokaže da nije jedini koji je pucao, te da je smrtonosni projektil poticao iz nekog sasvim drugog oružja.
Doduše, sve je to potrajalo – punih trinaest godina: ročišta, advokati, svedočenja, izjave, kontraizjave, veštaci, novinski naslovi… Oslobađajuća presuda se ticala ubistva iz nehata, međutim, sud nije mogao da pređe preko nezakonitog posedovanja oružja i njegove upotrebe, tako da je okrivljeni osuđen na šest meseci zatvora. Ali, to nije bio kraj ovog mučnog procesa, pa se priča ovde razilazi u dva pravca. Jedan vodi preko oca nesrećnog mladića, nemačkog lekara Rika Gerda Hamera koji, nekoliko godina po sinovljevoj smrti, otkriva da je oboleo od raka.
Nastojeći da pomogne samome sebi, počinje da razmišlja o uzrocima pojave maligniteta i dolazi do zaključka da svako kancerozno oboljenje mora imati svoj “okidač” u zoni čovekovih emocija, odnosno biti proizvod nerešenog i veoma teškog unutarnjeg konflikta. Tako je nastalo pet principa “Germanske nove medicine”, koja se kao terapeutski postupak brzo raširila Evropom. Zvanična medicina je sva ova “otkrića” smatrala za neslanu šalu, tako da su nemački zvaničnici prvo upozorili doktora da se okane ćorava posla, a nakon smrti jednog deteta, čiji su roditelji odustali od lečenja tradicionalnim bolničkim metodama i priklonili se Novoj medicini, doktoru Hameru je oduzeta licenca, a protiv njega poveden sudski proces ne samo u Nemačkoj. Osnovna doktorova ideja bila je opterećena njegovim otkrićem kako je klasična medicina rezultat podle jevrejske zavere. I tu bi priča o Hamerovima i Savojama trebalo da se završi. Ali nije.
KLIZANJE NA IVICI ZAKONA
Pretendent na italijanski presto Vitorio Emanuele, baveći se usput sumnjivim poslovima vezanim za trgovinu oružjem sa zemljama koje su bile pod embargom, u više navrata klizi samom ivicom zakona, a sankcije izbegava posredstvom jakih veza sa moćnim zaštitnicima uključujući zloglasnu masonsku ložu P2 čiji je bio član. Ipak, “uz pomoć prijatelja” i nesumnjivu ličnu snalažljivost, uspeva da izdejstvuje odluku italijanskog parlamenta da se ukine odredba ustavnog zakona kojim se muškim članovima porodice Savoja zabranjuje ulazak u Italiju.
Tako su se njih dvojica, otac i sin mu, Emanuele Filiberto, konačno našli u zemlji svojih predaka. I dok je lepuškasti Filiberto nastojao da se svojom pojavom i angažmanom na neki način dopadne javnosti, uključujući pevački debi na Sanremu 2010. godine, tata je nastavio da se bavi mutnim poslovima koji su rezultirali novim istragama i tužbama za korupciju, iznudu, nezakonito organizovanje igara na sreću, favorizovanje prostitucije… Stiče se utisak da je Vitorio do sudnjeg svog dana, trećeg februara ove godine, i budan sanjao jednog državnog tužioca, vrlo neobičnog italijanskog imena – Henri Džon Vudkok – koji mu je desetak godina “dahtao za vratom” prateći njegove sumnjive poslove, što se pretvorilo u pravi “Savojagejt”, odnosno seriju optužbi od kojih se okrivljeni uglavnom uspešno odbranio. Nije mogao da izbegne ni zatvor u kome se našao već kao legalni žitelj Italije, 2006. godine. Njegov genije za proizvodnju sopstvenih problema tada je bio u punom naponu, tako da je, sedeći iza rešetaka, dao sebi slobodu da se, u razgovoru sa jednim pritvorenikom, ispovedi i kaže kako on nije siguran da li je svojevremeno ubio nesrećnog Nemca, ali da je pred sudom lagao i uspeo da se izvuče. Razgovor je, naravno, bio prisluškivan pa potom i objavljen u štampi tako da je porodica Hamer ponovo pokrenula postupak pred sudom, ali uzalud: eventualni dokazi su nestali, barka u kojoj je mladić usmrćen je demolirana…
Savoje su bili poveli još jedan veliki spor, ovoga puta protiv italijanske države, tražeći da im se vrati porodično blago nacionalizovano nakon 1946. godine. Pominjano je oko 6700 dijamanata, dve hiljade bisera različite veličine, jedan poveći i veoma redak ružičasti brilijant, dugačke biserne niske i dijademe kraljice Margarite… Ovom prilikom su se otac i sin bili namerili na tvrd orah, pošto italijanska država, kada nešto oduzme, veoma teško to vraća. Otuda će i ovaj postupak, sasvim sigurno, biti arhiviran.
Opelo pokojnom Vitoriju Emanuelu biće održano u torinskom Duomu, čemu se usprotivio dobar deo lokalne javnosti smatrajući da pokojnik ne spada među osobe koje zaslužuju takav tretman. Prema dinastičkim pravilima, biće sahranjen u porodičnoj bazilici Superga, koja se nalazi na istoimenom brdu u blizini Torina. Njegovi roditelji nisu mogli da ostvare to pravo zbog već pomenute ustavne odredbe, tako da njihovi zemni ostaci počivaju u Opatiji Altakomba u francuskoj Savoji.
Vitorio Emanuele ima rođake i u Srbiji: njegov otac Umberto Drugi brat je od tetke kralja Aleksandra Karađorđevića, a njegova sestra Marija Pija bila je udata za Aleksandra (Pavlovog) Karađorđevića, sa kojim ima tri sina i kćer.
