Slika zasnovana na stereotipima

Okrugli sto su otvorili direktor Fondacije „Fridrih Ebert“ u Srbiji Hajnc Albert Hutmaher, ambasador Savezne Republike Nemačke u Beogradu Hajnc Vilhelm i glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković. Uvodnu reč imali su novinarka nedeljnika „Vreme“ Jelena Jorgačević, sociolog Jovo Bakić, nemački novinar Klaus Prempers, dr Aleksandra Salamurović sa Univerziteta u Jeni, sociolog i urednik NSPM Đorđe Vukadinović i novinar DW (Dojče vele) Nemanja Rujević.

Da li je percepcija Nemačke u Srbiji u skladu sa dobrim odnosima između dve zemlje? U pokušaju da odgovori na ovo pitanje, nedeljnik „Vreme“ je uz podršku Fondacije „Fridrih Ebert“ uradio studiju „Slika Nemačke u štampanim medijima u Srbiji 2003–2014″. Naglasak u ovom istraživanju, koje je bilo povod za okrugli sto „Srpsko-nemački odnosi iz ugla medija“, stavljen je na dominantne predstave Nemačke u štampanim medijima, na teme kojima se bavi srpska štampa a u vezi sa Nemačkom, njenim političarima, društvom, kulturom, istorijom i odnosima između nemačkog i srpskog naroda, organizacija i pojedinaca.

Jedan od zaključaka ovog istraživanja jeste da se u analiziranim tekstovima Nemačka najčešće posmatra kroz prizmu odnosa između dve zemlje ili poređenja određenih aspekata njihovih društava, dok je tekstova koji se bave isključivo Nemačkom znatno manje. Period istraživanja ove studije započinje u martu 2003. godine, kada je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić, ličnost koja je na poseban način povezivala Nemačku i Srbiju. Period od jedanaest godina obuhvata promene u odnosima između dve države, a stvorio se utisak u javnosti da je od tog trenutka taj odnos, naglo poboljšan od kraja 2000. do 2003, krenuo silaznom putanjom (kompletno istraživanje možete videti na sajtu nedeljnika „Vreme“ www.vreme.com i Fondacije „Fridrih Ebert“ www.fes.rs).

Jelena Jorgačević, novinarka nedeljnika „Vreme“ i uz Biljanu Vasić autorka studije, smatra da je slika Nemačke u srpskoj štampi kompleksna i raznolika, a jedan od zaključaka sprovedenog istraživanja jeste da je najdominantnija pozitivna slika Nemačke kao najvažnijeg ekonomskog partnera, kao dobrotvora i pokrovitelja, da se nemački model uzima kao nešto na šta se treba ugledati. „Takvi tekstovi su najbrojniji, naglašava se koliko je taj aspekt važan za budućnost. Ponekad se dešava da se u isticanju Nemačke kao uzora i modela uključi balkanistički diskurs – Balkan se predstavlja kao predvorje Evrope koje će Nemačka kao njen najrazvijeniji deo uključiti u Evropu. Ističe se bliskost dve zemlje, ali i njihove suprotnosti. Nemačka se posmatra kao učitelj i autoritet. Na drugom polu može se detektovati slika Nemačke kao arhineprijatelja i hegemonijalne sile koja hoće da nastavi svoja osvajanja na Balkanu. Pored ove dve, postoji još nekoliko važnih predstava, ali glavna osa ide od glorifikacije i idealizacije do pominjanja nemačke čizme koja gazi Balkan. Tekstovi koji sadrže vrednosni sud, najčešće su emotivno nabijeni“, objašnjava Jorgačević.

Koliko lica ima Nemačka

Doktor Aleksandra Salamurović u svojoj doktorskoj disertaciji pod naslovom „Koliko lica ima Nemačka, slika Nemačke u srpskoj štampi od 1990. do 2006. godine“ kaže da je slika o Nemačkoj heterogena i njena analiza proizilazi iz konstruktivističkog pristupa medijima koji kreiraju stvarnost koju publika percipra kao takvu. „Moja teza je da objektivna realnost ne postoji, mediji su samo jedan od faktora koji stvaraju i preko koga mi percipiramo objektivnu realnost kao takvu. Neophodno je zato uzeti u obzir i kompleksnu strukturu i funkciju medija, pravni okvir, finansijsku organizaciju, ideološku orijentaciju, a ponekad i ličnost samog novinara. U uvodu studije koju danas predstavljamo, autorke kažu da je selekcija temâ pokazatelj medijskog, odnosno političko-društvenog raspoloženja. Ja sam to imenovala kao komunikativno-kulturološki model. U tom smislu, ova analiza pruža i sliku kakvu srpska javnost ima sama o sebi“, objašnjava Salamurović.

Ona polazi od teze da odnose Srbije i Nemačke odlikuje viševekovni kontinuitet, ali i promenljiv kvalitet, da se Nemačka doživljava u apsolutnim vrednosnim kategorijama. U naučnoj literaturi se tako ističu pozitivne slike iz doba romantizma s početka XIX veka i odnos Getea i Vuka Karadžića. U novijoj istoriji i nakon raspada Jugoslavije medijima je dodeljivana odlučujuća uloga u međusobnim odnosima, pa je jugoslovenski rat opisivan i kao medijski rat. Negativne slike o Nemačkoj u tom periodu dominiraju u Srbiji.

„Nakon demokratskih promena 2000. slika o Nemačkoj se menja preko noći zbog podrške Vladi Zorana Đinđića. Tekstovi o Nemačkoj dobijaju više naslovnih strana, menja se ton. Nemačka se predstavlja kao kulturna nacija, kao najveća evropska nacija, nosilac privrednog razvoja, otelotvorenje demokratije, kao prijatelj i deo Zapada“, objašnjava Salamurović. Zaključak njene studije je da mediji predstavljaju sadržaje pojednostavljeno, oslanjajući se na istoriju, reprezentujući heterogene, često suprotstavljene stavove. U srpskim medijima su prisutne vanvremenost, mitologizacija, historizacija, moralizacija i kolektivizacija. Ti komunikativni modeli postaju izrazitiji u periodima krize.

Poboljšanje nemačkog imidža

Na sliku o određenoj pojavi utiču lično iskustvo, kulturne i jezičke adaptacije, ali jedan od važnih delova slagalice koji čine kompletnu sliku jeste ono što prenose mediji, smatra Hajnc Hutmaher, direktor Fondacije „Fridrih Ebert“ u Srbiji. Prema njegovom mišljenu, to je danas, u doba umrežavanja i digitalizacije, izraženije nego ikada ranije.

„Mediji ne samo da predstavljaju i prikazuju stvarnost već je i stvaraju, a pitanje je koji politički i svi drugi efekti mogu da proisteknu iz medijskog izveštavanja. Često te slike nadjačavaju lične utiske koje ste stekli o nekoj zemlji“, tvrdi Hutmaher. On navodi rezultate studije prema kojima se slika Nemačke u Srbiji razvijala u pozitivnom pravcu tokom prethodnih godina. „Čini mi se da je upečatljivo da se Nemačka u današnjoj Srbiji, uprkos kritičkim tačkama u pojedinim segmentima, ipak opisuje kao model i uzor i to je zanimljivo s obzirom na promenljivu istoriju odnosa ove dve zemlje“, zaključuje Hutmaher.

Imajući u vidu zajedničku istoriju dve zemlje, dva svetska rata, period koji je usledio, raspad Jugoslavije, Kosovo, NATO bombardovanje, ne podrazumeva se samo po sebi da je slika Nemačke u Srbiji danas pozitivna, smatra ambasador Nemačke u Beogradu Hajnc Vilhelm.

„Kao što je gospodin Hutmaher rekao, mislim da naš medijski spektar formira sliku o nekoj zemlji i ta medijska slika nekada je važnija od stvarnosti. Mediji imaju neverovatnu snagu da iskrive sliku o nečemu, ali i da je ulepšaju. U tom smislu, odnosi prema medijima su od izuzetnog značaja“, kaže ambasador Vilhelm i objašnjava da je slika Nemačke u Srbiji danas dobra. On napominje da se kao u ogledalu, kao refleks, slika Srbije u Nemačkoj takođe pozitivno izmenila.

„Kada sam pre tri godine došao u Srbiju, ta slika nije bila toliko dobra. Srbija je u Nemačkoj javnosti slovila za glavnog krivca za raspad Jugoslavije i ratove, bila je u izvesnom smislu izolovana i mislim da je zasluga vlade Aleksandra Vučića, koja je na leto 2012. došla na vlast, što je slika Srbije u Nemačkoj i generalno u Evropi i svetu ipak dosta bolja nego što je ranije bio slučaj“, tvrdi Vilhelm. On podseća da je Nemačka najveći bilateralni donator u Srbiji, da je bila najveći trgovinski partner, da je sada na drugom mestu, dok je na prvom Italija, nakon velike investicije Fijata u Kragujevcu. Ali je Nemačka daleko ispred Rusije. Vilhelm ističe značaj brojnih Srba koji žive u Nemačkoj (između 200 i 500 hiljada) za kreiranje imidža Srbije u Nemačkoj.

Redukcija haotične stvarnosti

Medijska slika jeste moćna, ali stvarnost je stvarnost i u tom smislu ako medijska slika previše odstupa od stvarnosti, možemo se naći u problemu, smatra Jovo Bakić i dodaje da je „stereotipiziranje način redukovanja haotične stvarnosti“.

„Stereotipe pravite da biste se snašli u stvarnosti. Oni uvek sadrže i nešto istine, ali je problem što se baziraju na generalizacijama koje su uvek problem prehitrog mišljenja koje je često zasnovano na predrasudama kao osećajnim stavovima“, kaže Bakić. Kada je reč o pozitivnim stereotipima o Nemcima, tu su marljivost, sistematičnost, metodičnost, preciznost, pedantnost. Postoje i negativni stereotipi – agresivnost, želja za dominacijom, okrutnost, sve ono što je nasleđe gorkih iskustava iz ratova i okupacija, i u tom smislu postoji velika ambivalentnost većine Srba u odnosu prema Nemačkoj.

„Problem sa stereotipima je to što uvek polaze iz određenih centara moći, a najlakše je personalizovanjem pojednostavljivati stvarnost. Zoran Đinđić je u tom smislu bio idealna ličnost da menja opažaj srpske stvarnosti u nemačkoj javnosti“, objašnjava Bakić. Na taj način dolazilo je do važnih promena, a on je istovremeno davao podstrek srpskoj štampi da mnogo hladnije glave i blagonaklonije gleda na nemačku javnost i nemačke interese na Balkanu.

Kao što Nemačka uloga u razbijanju Jugoslavije ne može da bude zanemarena, „jer je Jugoslavija očigledno bila protivna nemačkim interesima“, isto tako „današnja Srbija može biti sasvim u skladu sa nemačkim interesima“, smatra Bakić. Koliko će ovi odnosi jačati i biti bolji toliko će međusobna slika biti bolja, ali će svaka krizna situacija biti mogućnost za sejanje antinemačkih stereotipa u Srbiji i antisrpskih stereotipa u Nemačkoj.

„Danas personalizacija ide preko Aleksandra Vučića. On je napravio značajne korake u približavanju Srbije Nemačkoj i njegova spoljna politika je verovatno jedina oblast politike koju ne kritikujem“, kaže Bakić. „Smatram da je Nemačka imala ulogu u razbijanju Jugoslavije, dok je Nj. e. ambasador Vilhelm rekao da u Nemačkoj postoji percepcija da je Srbija glavni krivac za razbijanje Jugoslavije. Mislim da se oko toga nikada neće naći saglasnost, ali je dobro da budemo svesni tih razlika.“

Bakić je dodao i da se iz studije nedeljnika „Vreme“ može primetiti da u međusobnim odnosima ove dve zemlje kultura gotovo izostaje i da je to oblast u kojoj bi on voleo da vidi jači nemački upliv, te je apelovao na Nemce da „osvajaju kulturom“ i da bi takva vrsta osvajanja za njega bila potpuno prihvatljiva.

Preuveličavanje značaja Nemačke

Stereotipi uvek u sebi nose neko zrnce stvarnosti na kome se razvijaju, smatra Đorđe Vukadinović i kaže: „Habermas je govorio da su mediji krvni sudovi demokratije. A ako je u Nemačkoj kardiovaskularni sistem u krizi, ovde je u kolapsu. Antinemački stereotipi jesu problem, ali možda je još veći problem preuveličavanje značaja Nemačke. To može da proizvede kontraefekat, jer se stiče utisak da Nemci sve kontrolišu. Kada je reč o srpskom uglu gledanja, jasno je da je on opterećen prošlošću. Mnogo je bilo lakše podstaći antinemačke stereotipe početkom devedesetih nego, recimo, antibritanske ili antiameričke. To je na neki način nastavljeno i do današnjih dana. U Srbiji se mnogo više obraća pažnja na neke incidentne formulacije i stavove nemačkih medija i nemačkih javnih ličnosti i političara nego britanskih ili američkih. A pritom je neuporedivo više tih antisrpskih, gotovo rasističkih ispada i incidenata bilo u anglosaksonskim medijima. Nije mi poznato da je neki nemački političar dao izjavu koja se može porediti sa stavovima Džoa Bajdena da su Srbi zaostali, neuki i izopačeni. Nemački političari su podržavali drugu stranu u jugoslovenskom građanskom ratu iz svojih razloga, ali su bili mnogo manje ekstremni u izjavama. Mislim da nemačka politika treba da vodi računa o tome da su Srbi posebno osetljivi na sve što dolazi iz Nemačke, da kada radi i kada govori isto što i njihovi zapadni partneri, to ovde ne odjekuje isto, zvuči mnogo grublje i surovije i izaziva mnogo veće reakcije.“

Vukadinović je dodao da kada se govori o pozitivnoj slici Nemačke u srpskim medijima, treba reći i da je veliki broj srpskih štampanih medija u nemačkom vlasništvu. „Kada to uzmemo u obzir, videćemo da Nemačka ima dominantnu ulogu u štampanim medijima u Srbiji. Mislim da to nije dobro ni za Nemačku, ni za nas.“

Lakše je razbiti atome nego stereotipe

Lakše je razbiti atome nego stereotipe, ali ono što može da se uradi jeste da se zabrani ponašanje zasnovano na stereotipima, smatra Gordana Čomić, zamenica predsednika Demokratske stranke.

Ona kaže da su Nemci strahoviti gubitnici XX veka, ali da su od položaja strahovitog gubitnika postali uspešno društvo i dobitnici. „A ako Srbija može sa nečim da se identifikuje, to je položaj strahovitog gubitnika. Jesmo li ljubomorni na Nemce zato što su oni uspeli ili ih zato mrzimo?“, pita se Čomić. Za nju je to ključni problem za sve one koji se u Srbiji nazivaju političkom, vladajućom i upravljačkom elitom. Od njih bi ona osim stavova o Kosovu i bombardovanju htela da čuje koji su to potencijali i mehanizmi kojima Srbija raspolaže kako bi mogla da prestane da sebe definiše kao gubitnika XX veka.

„Ja sam žena u politici i zato sve znam o stereotipima. Ako hoćemo da promenimo percepciju koja se u medijima pravi o Srbiji u Nemačkoj i o Nemačkoj u Srbiji, ne bi bilo loše da žene iz raznih sektora uključimo u to. Više žena bi svojim prisustvom moglo da pomogne stvaranju nekakve nove percepcije, koja će se stvoriti u budućnosti“, kaže Čomić.

Recidivi iz prošlosti

Nemanja Rujević, dopisnik DW iz Bona, smatra takođe da stereotipi igraju važnu ulogu: „Ovde su pomenute Fijatove investicije u Kragujevcu, a mi znamo šta je nemački auto i da jedan polovni golf vredi kao dva punta. To je, recimo, jedan stereotip.“

On kaže da u Srbiji Nemce smatraju vrednim, disciplinovanim, pametnim, štedljivim ljudima. Ali je sa druge strane uvek moguće da se Angeli Merkel docrtaju Hitlerove brkovi. Oba ta stava su dramatično pojačana shvatanjem da je Nemačka ubedljivo najvažnija članica EU i da je Srbija zemlja koja, makar nominalno, želi da pristupi EU.

„Pitanje Kosova je posebno pogodno za mobilisanje emocija i oživljavanje stereotipa. Kada je reč o Kosovu, mislim da Nemačka ima principijelan stav. Ovih dana Merkelova je ponovo tražila od Srbije da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. To se u Beogradu smatra nastavkom ucena. Međutim, to nije novost i to Nemačka zahteva već šesnaest godina od Srbije, a to što se Srbija odlučila za neku vrstu puzajućeg priznanja nezavisnosti Kosova druga je stvar, to nije nemački problem“, kaže Rujević.

On podseća da je pre dve godine u Beograd došla delegacija na čelu sa pokojnim Andreasom Šokenhofom sa papirom od sedam tačaka, od kojih je najmanje jedna potpuno nebulozna, a tiče se „promene svesti Srba na severu Kosova“. Tada se u „Večernjim novostima“ pojavio tekst pod naslovom „Ucene i ultimatum Srbiji za XXI vek“. Konsultovani su dežurni istoričari nacionalne provenijencije, Radoš Ljušić i Čedomir Antić, koji su u tome pronašli nategnute konstrukcije da je to ona ista Nemačka koja je 1914. godine podržala austrougarski ultimatum, Nemačka koja je ovim ulicama šetala u nacističkoj čizmi.

„Sve to je dosta nategnuto, ali nimalo bezazleno, jer aktivira recidive iz prošlosti“, objašnjava Rujević. Tu, dakle, više nije pitanje koga mi smatramo svojim najboljim prijateljima, već da stradaju činjenice i da se ne vidi koliko Nemačka daje novca Srbiji. On takođe napominje koliko se malo piše o kulturi i o bilo čemu što nema veze sa bilateralnim odnosima. „Mi smo, čini mi se, srbocentrični“, kaže Rujević. „Pišemo samo o onome što se tiče nas, čak i u rubrikama koje se zovu ’Svet’ ili ’Globus’. Da li neko zna da je u Nemačkoj pokrajini Tiringiji na vlasti levica i da ta levica ima dijametralno suprotan stav o Kosovu od vladajuće koalicije? Da li neko zna da se u Nemačkoj vodi velika debata o homoseksualnim brakovima, da ima i demohrišćana koji se zalažu za njih? O Nemačkoj se u Srbiji ne zna gotovo ništa. Zato su, uostalom, moguće te crno-bele slike bez finih nijansi.“

Srbija bez dopisnika

Glavni urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković kaže da je jedna od najbitnijih uloga medija razbijanje stereotipa o ljudima i događajima, a to mogu samo mediji koji malo dublje i višeslojno izveštavaju o događajima. „Kao novinarski profesionalac, primetio bih da Srbija danas nema dopisnike iz sveta, pa ni iz Nemačke, što je posledica lošeg stanja srpske ekonomije. Mi se dovijamo, snalazimo, koriste se prijateljske veze, ali nema medija koji je u stanju da pošalje novinara u neku zemlju, da ga plati i da on samo za njih radi. Kada bi mediji imali na raspolaganju takve novinare, koji bi mogli da analiziraju stvarnost i da je posreduju, imali bismo mnogo kvalitetnije izveštavanje, a samim tim i drugačiju međusobnu percepciju.“

Rujević se složio da je veliki problem srpskog novinarstva što nema dopisnika iz Nemačke, ali ni iz sveta. On kaže da u istraživanju piše da ovdašnji mediji uglavnom prenose kratke izjave, agencijske vesti, najviše poneki intervju, što je, nažalost, odlika srpskog novinarstva. Sa druge strane, tekstovi koji o Srbiji izlaze u Nemačkoj su na daleko višem nivou, upravo zato što ima više dopisnika.

„Novinarstvo u Nemačkoj je neuporedivo sa onim u Srbiji. Kada njihove novine izbacuju parole koje se mogu nazvati ’srbomrzačkim’, onda tako deluje i nemačka politika. Kada je reč o percepciji Nemačke u Srbiji, među analiziranim listovima ima i tabloida, zato što su najčitaniji, ali su retko citirani, jer nema mnogo šta pametno da se citira. Njih, uostalom, ni ne zanima da nešto analiziraju i komentarišu“, kaže Rujević. U Nemačkoj su daleko najčitanije novine tabloid „Bild“. Ali, osnovna razlika je u tome što u Nemačkoj čitalac „Bilda“ koji svako jutro izdvoji 60 centi da kupi to ogromno parče papira veoma dobro zna šta je „Bild“ a šta su ozbiljne novine kao „Di Cajt“, dok se u Srbiji to ne razdvaja.

Sve će se svesti na Kosovo

Manjak dopisnika nije samo problem srpskih medija. I Nemačka ima sve manje novinara koji su stacionirani u Beogradu. Svakako treba graditi više mostova, smatra nemački novinar Klau Prempers i kaže: „Slažem se sa gospodinom Bakićem i samo bih rekao drugim rečima: predrasude olakšavaju život. Postoje neke predrasude koje su i te kako ukorenjene, ali su izmenjene zbog kontakata sa ljudima koji su emigrirali u Nemačku. Različite vlade i različite ličnosti na njihovom čelu doprinele su drugačijoj slici Srbije u Nemačkoj. Vladalo je veliko interesovanje za Zorana Đinđića jer je govorio nemački, bilo ga je lakše predstaviti na radiju i televizijama jer su naši dopisnici mogli sa njim mnogo lakše da razgovaraju nego, recimo, sa Borisom Tadićem, koji je CNN-u davao intervjue na engleskom, a nemačke dopisnike gotovo da je odbijao.“

Pored predrasuda postoje i promene u načinu opažanja druge strane, kaže Prempers. Određenu percepciju u velikoj meri usmerava i grupa u kojoj se krećemo. U umetničkim krugovima to je mnogo drugačije nego, na primer, u krugovima radnika ili sportista. Prempers objašnjava da je njegova predstava o Srbiji utemeljena više na srpskim romanima koje je čitao i poukama koje je iz njih izveo nego na razgovorima sa političarima koji baš i ne govore punu istinu.

„Ako se pogledaju uzajamni odnosi, moram podsetiti na proces raspada Jugoslavije. Imidž je lepa stvar, ali se on može ispolirati, a u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji sve će se svoditi na to da li postoji jasna podela između Srbije i Kosova. Ne mogu da zamislim da Evropska unija ponovo, kao u slučaju Kipra, primi nekog ko ima nerazjašnjene granične odnose. Srbija osim EU nema drugu alternativu. Ruske investicije u Srbiji nisu neznatne, ali mi se čini da su neke druge značajnije“, bio je jasan Prempers.

Iskreno, bez ljubavi

„Gospodin Prempers je pravi primer zašto novinari u Srbiji vole sagovornike iz Nemačke: u našim odnosima možda za sada nema previše ljubavi, ali ima iskrenosti i, kada razgovarate sa Nemcima, ima malo uvijanja“, kaže Ljubica Gojgić, novinarka Radio-televizije Vojvodine.

Diplomate iz Zapadne Evrope uznemirava da Srbi Rusiju prepoznaju kao najvećeg prijatelja, mada je daleko od toga da bude najveći investitor u zemlji. Ali, „ne meri se sve novcem“, upozorava Gojgić, i mada u srpskoj percepciji Rusije ima dosta emotivnog i iracionalnog, prosto je činjenica da nije uvek važno samo ono što je učinjeno, nego je ponekad važno i šta nije učinjeno. Jer, u Srbiji su stasale generacije koje su dobar deo detinjstva provele u nenormalnim uslovima, a bar nekoliko meseci u podrumima skrivajući se od bombardovanja NATO-a. Nemoguće je tim mladim ljudima i njihovim roditeljima objašnjavati da je sve u investicijama. To je nešto što se mora imati u vidu kada se postavlja pitanje dobrog kotiranja Rusije u Srbiji.

„Kada su nam pre desetak godina u Privrednoj komori Nemačke predstavljali podatke, rečeno nam je da je Rusija prvi i najvažniji partner Nemačke i da u Nemačkoj više ljudi uči ruski jezik nego što ih je učilo posle Drugog svetskog rata. Nikada mi nije bilo jasno, a naročito ne danas, zašto je Nemačka tako lako žrtvovala deo svoje ekonomije u sukobu oko Ukrajine i zašto se priklonila američkoj struji“, kaže Gojgić.

Ona navodi još jedan aspekt vezan za Nemačku koji se kod nas često zaboravlja, a to je prisustvo nemačkih obaveštajnih službi koje su bile izuzetno dragocen izvor informacija o događajima na Kosovu. Te informacije jesu bile filtrirane na nivou politike i neka velika saznanja dolazila su sa zakašnjenjem. Ali su jedino nemačke obaveštajne službe znale za trgovinu organima na Kosovu i davale najpodrobnije izveštaje o delima i zlodelima OVK. „Nevolja je, doduše, što smo o tome slušali sa velikim zakašnjenjem, kada je nemačka vlada uveliko donela odluku da prizna nezavisnost Kosova“, kaže Gojgić i podseća da su u Nemačkoj glasovi protiv NATO bombardovanja bili veoma snažni.

I Đorđe Vukadinović konstatuje da je primetna frustracija nemačkih, ali i ostalih zapadnih zvaničnika zbog uticaja Rusije. „Kada se kaže da na srpske stavove utiču emocije, to se tumači kritički i srpsko-ruske emocije smatraju se lošim. Početkom devedesetih, kada se raspadala Jugoslavija, niko nije dovodio u pitanje spontanu emociju koju su nemačko i austrijsko javno mnjenje i mediji zauzeli prema stranama u jugoslovenskom konfliktu, nezavisno od toga ko je više kriv za konflikt. U zauzimanju stava nemačke javnosti i podršci Sloveniji i Hrvatskoj bilo je mnogo emocija, tradicije, stereotipa iz prethodnih ratova i istorije XX veka. Mislim da je za raspad kriva i Srbija, ali da isto tako i uloga Nemačke ne sme da bude prenebregnuta. Ako kritički govorimo o emocijama, mora se reći da ih ima na obe strane i da često zamagljuju realan i racionalan uvid u stvarnost i istoriju.“

Kulturna saradnja

Vesna Marjanović, narodna poslanica Demokratske stranke i predsednica Skupštinskog odbora za kulturu i medije, saglasna je da je u percepciji srpsko-nemačkih odnosa važno sagledati mišljenje javnog mnjenja i interakciju između političkih institucija i javnosti: „Sa nekog istorijskog aspekta mogli bismo da razmišljamo o odnosu Srbije i Nemačke u kontekstu pre i posle Drugog svetskog rata i jugoslovenskih ratova. Devedesete godine su suštinski opredelile odnose između Srbije i Nemačke. Mislim da ukoliko svi budemo samo pragmatično razmišljali na osnovu odnosa ekonomije i moći, nećemo naći dovoljno tema za unapređenje odnosa između Srbije i Nemačke.“

Marjanović upozorava da postoji stalna interakcija između institucija kulture, ali da ona nije dovoljno dobro predstavljena u srpskim medijima. Ona kaže da je kulturna saradnja veoma plodna, ali da bi trebalo da se unaprede odnosi između obrazovnih institucija, novinara i medija, jer su to segmenti koji zadiru u društvo mnogo dublje „nego odnosi između predstavnika izvršne vlasti ili spinovani, pojednostavljeni tekstovi u novinama koje, nažalost, čitamo svakodnevno“.

Rujević se osvrnuo na stav da odnosi između Nemačke i Srbije nisu nikada bili bolji nego za vakta Aleksandra Vučića i rekao da za to postoje dva razloga: neoliberalni zakoni koje Vučić uvodi i Kosovo. „On je u Berlinu više puta rekao da bi voleo da se nemački investitori u Srbiji osećaju kao kod svoje kuće.“

I oni će se svakako osećati bolje nego kod svoje kuće, s obzirom na to da u Nemačkoj sindikati imaju kakvu-takvu moć, a u Srbiji nemaju nikakvu. Nemci o Vučiću kažu da on isporučuje što se od njega traži, da vodi Srbiju u pravcu u kome Berlin želi da je Vlada u Beogradu vodi. Vučić je tu mnogo uzorniji nemački đak od, recimo, Borisa Tadića, smatra Rujević, i baš ga tako često i nazivaju nemački mediji. On zauzvrat dobija blanko ček da se u srpskoj unutrašnjoj politici ponaša kako hoće i pritom ima podršku nemačke vlade.

„Socijaldemokrata Diter Necen jasno mi je u jednom intervjuu rekao da Vučić ima bonus zbog Kosova i da je moguće da Nemačka zbog toga žmuri na jedno oko, ma šta inače radio“, priča Rujević. „Jednom prilikom postavio sam pitanje i Diteru Krikbauenu, šefu odbora za evropske poslove u Bundestagu, šta misli o cenzuri medija u Srbiji i premlaćivanju opozicije po provinciji. On je odgovorio da oni to prate, ali da Reporteri bez granica kažu da se stanje u Srbiji mnogo poboljšalo. Nama koji to bolje znamo, to zvuči neverovatno.“