Siromašni i žedni

Iako je 2015. SAD ukinuo sankcije Iranu, vratii ih je 2018, kada je Tramp odlučio da SAD povuče iz Sporazuma o iranskom nuklearnom naoružanju. Život Iranaca je zbog toga već bio težak kada je 2025. Izrael, uz podršku SAD, napao Iran zbog izveštaja o napretku u razvoju osiromašenog uranijuma. Rat koji je trajao 12 dana dodatno je narušio iransku ekonomiju. Procenjena šteta je između 24 i 35 milijardi dolara, a oštećeni su aerodromi, elektroenergetske mreže, skladišta goriva, gasna polja, kao i tri postrojenja za preradu uranijuma. Zatim je Evropska unija pokrenula mehanizam ponovnih uvođenja sankcija Iranu zbog nesuglasica u vezi sa nuklearnim programom.

U ovakvim okolnostima Iran je bazirao ekonomiju na izvozu sirove nafte, petrohemikalija i poljoprivredne robe (recimo, 90 odsto šafrana dolazi iz Irana). Najviše trguje sa Kinom, koja je 2025. kupila između 80 i 90 odsto ukupnog iranskog izvoza nafte, zatim sa Irakom, koji se oslanja na Iran za otprilike 40 odsto svojih potreba za gasom i električnom energijom, dok su Ujedinjeni Arapski Emirati, Turska i Indija sledeći značajni partneri.

Onima koji se sećaju života u Jugoslaviji devedesetih, tokom rata i sankcija, život u Iranu tokom prošle godine donekle je poznat. Kupovina hrane je snalaženje po bazarima u uslovima visoke inflacije i oskudice. Namirnice poput mesa, piletine i mlečnih proizvoda sve su češće nedostupan luksuz za mnoge. Siromašni dobijaju mesečne elektronske vaučere od države, koji jedva da pokrivaju troškove, a izveštaji ukazuju na to da su hleb, urme, pirinač često osnova obroka. Nevladine organizacije su prošle godine izvestile da tek dva odsto dece u Iranu konzumira mlečne proizvode svakog dana, a 50 odsto ih ne konzumira uopšte, čak i ako roditelji rade.

Isključenja struje, koja su nas najviše pogađala zimi, u Iranu leta čine nepodnošljivim. Posle šeste uzastopne godine ekstremne suše, Iran se suočava sa “bankrotom vode” – 19 velikih brana širom Irana nalazi se na manje od pet odsto zaliha, a pet glavnih brana Teherana na oko deset odsto. Predsednik Pezeškijan upozorio je da će, ako suša potraje, vlada morati da razmotri evakuaciju Teherana. Uzrok problema nije samo suša već su to i loše upravljanje zalihama, loša infrastruktura – dodatno oštećena ratovima, te nedostatak investicija.

Gradovi sprovode restrikcije vode, ponekad i potpune prekide snabdevanja u trajanju od 12 do 18 sati, kako bi upravljali smanjenim zalihama. Skupljanje i čuvanje vode je redovna aktivnost, a kada se restrikcije struje i vode poklope, građani kažu da moraju potpuno da se umire kako im se telo ne bi grejalo. Ali u stvarnosti, ipak moraju da rade ukoliko imaju posao. Mediji izveštavaju da su mnogi biznisi zatvoreni jer zbog čestih restrikcija struje, nema proizvodnje.

Pristup lekovima je otežan, nekima i nemoguć, naročito sa ukidanjem subvencija. Cene pojedinih lekova su porasle i do 400 odsto, a predsednik Pezeškijan je, navodno, u januaru 2025. rekao da milijarde dolara u subvencijama za lekove “jednostavno nestaju”. Činjenica je da Iran ima velike količine gasa i nafte, koje bi živote stanovništva učinile ako ne mnogo boljim, onda podnošljivim. Zato sankcije i loše infrastruktura izazivaju poseban gnev prema mulama i, generalno, klerikalnom islamskom režimu. To je ujedno i razlog čestih nemira u ovoj zemlji.

Važno je napomenuti da, uprkos opisanim poteškoćama, mladi Irana odrastaju uz pametne telefone i VPN internet. Na taj način prate svetske trendove i dešavanja, što podstiče želju za slobodama koje vide u drugim zemljama. Šminkaju se, tetoviraju u poluilegalnim salonima, prate modu, proizvode modernu muziku i organizuju nezakonite žurke, skrivene od policije za moral, i stvaraju živu supkulturu koja hrabro prkosi reglioznim ograničenjima. Živeći u nekoj vrsti dvojnog sveta, politički su osvešćeni i hrabro traže veća prava i slobode.

Brzo i brutalno gušenje revolta nije novo za Iran. Razlika između ovih i prethodnih nemira u broju je ljudi koji su izašli na ulice, nezadovoljni ekonomskom situacijom, koja dotiče skoro sve građane. U poslednjih četvrt veka Islamska republika Iran periodično se suočavala sa nezadovoljstvom građana, i svaki put ga je suzbila koristeći brutalnu silu. Režim je na građane slao vojsku, policiju (u uniformi i civilu), dobrovoljne paravojne jedinica Basidž, poznate po suzbijanju protesta, i Revolucionarnu gardu, odnosno Čuvare islamske revolucije, koji direktno odgovaraju vrhovnom vođi i danas broje oko 150.000 naoružanih pripadnika.

Takvoj sili su se u julu 1999. suprotstavili studenti zbog izmena zakona o slobodi govora i zatvaranj reformističkih novina “Salaam”. Protesti su prerasli u demonstracije širom zemlje. Studentski pokret je brutalno ugušen upadom u studentske domove (spavaonice), jedna osoba je ubijena, a mnogi uhapšeni. Stručanjaci kažu da je to ogolio duboke razlike u iranskom društvu i koliko su reforme nerealne pod Islamskom republikom.

foto: ap

Deset godina kasnije, nakon proglašenja predsednika Mahmuda Ahmedinedžada za ponovnog pobednika predsedničkih izbora, opozicija i civilno društvo okupili su se u “Zeleni pokret” (nazvan po boji koju je Ahmedinedžadov prokandidat Musavi koristio u predizbornoj kampanji). Drugi naziv pokreta bio je “Tviter revolucija” zbog korišćenja interneta i društvenih medija u cilju organizacije. Korišćenje novih tehnologija dovelo je do ograničenja pristupa internetu i korišćenja softvera za identifikaciju i hapšenje aktivista. I ovaj protest je ugušen, ali uključivanjem u politiku, učesnici su doprineli pobedi umerenog kandidata Hasana Rouhanija na predsedničkim izborima 2013. Kraj 2017. i početak 2018. obeležili su novi protesti zbog loše ekonomske situacije, visoke stope nezaposlenosti i inflacije. I oni su vrlo brzo postali politički, sa pozivima protiv klerikalnog ustrojstva i protiv vrhovnog vodje Hamneija. Ubijeno je između 21 i 25 ljudi.

Smrt Mahse Amini u pritvoru policije za moral 2022. godine dovela je do pokreta “Žena, život, sloboda”, koji je mobilisao različite delove društva, a najviše mlađu generaciju Iranaca. Prizori mladih Iranki koje spaljuju hidžab ili seku svoje duge kose širile su svetom preko društvenih mreža, što je još više naljutilo mule. Ovi, do tada najveći nemiri, nemilosrdno su ugušeni pred očima međunarodne javnosti koja je, mnogo više nego mi danas, preko interneta imala pristup snimcima nasilja. Spominje se više od 500 ubijenih, uključujući i veći broj dece, kao i namerno ranjavanje demonstranata u oči. Procenjuje se da je bilo više od 22 hiljade uhapšenih i najmanje 10 pogubljenih učesnika.

Međutim, ono što se desilo pokazalo je da Islamska republika slabi. Prvi put u Iranu, građani oba pola pobunili su se zbog kršenja prava žena koje su maltretirane, tučene i, poput Mahse Amini ubijene u rukama policije za moral. To je bio preokret koji je klerikalnom islamskom režimu pokazao da će teško dobiti podršku mladih koji čine budućnost Irana, pa su i ovog puta odabrali su golu silu i sejanje terora.