Ko će sedeti u Jelisejskoj palati – Sego ili Sarko? Bitka za poziciju predsednika, odnosno predsednice Francuske uveliko se zahuktava, a dva glavna junaka, Segolen Roajal sleva i Nikolas Sarkozi zdesna, biračima nude vrlo različite vizije francuske budućnosti.
Socijalistkinja Sego govori o prednostima „nove republike“ i obećava da će zaustaviti ledene vetrove globalizacije. Njen glavni rival Nikolas Sarkozi, sadašnji ministar unutrašnjih poslova pozicioniran na desnom centru, sa svoje kote obećava „realnu ekonomsku revoluciju“ da bi zemlju izvukao „iz moralne krize“, kako on kaže.
Francuzima ne prija nadolazeći talas globalizacije, nesigurnost i rizici današnje ekonomije, a mnogi analitičari smatraju da je odlučno francusko Non na referendumu za ustav Evropske unije pre dve godine, zapravo odbijanje anglosaksonskog modela slobodnog tržišta.
Gledano sa strane, a pogotovo iz Amerike, Francuzi žive sjajno, kao u onim filmovima snimanim na francuskoj rivijeri: la vie en rose, ležaljke na dugim plažama, ležerne večere uz čašu vina, duga letovanja, jaki sindikati, garantovana deluks socijalna zaštita… nema „pacovske trke“ čiji užasni tempo diktiraju velike korporacije.
Doista, da li može da se nastavi ovaj francuski la vie en rose? Segolen Roajal kaže Oui!, Nikolas Sarkozi kategorično Non!.
Većina ekonomista se slaže da Francuskoj ne preti ekonomska kriza: to je dobro uređena zemlja sa stabilnom ekonomijom: poslednjih godina je profitirala od živahne cirkulacije kapitala, dobara i ljudi širom evrozone, pa je zavidno visok bruto nacionalni dohodak – 30.100 dolara (!) – porastao u 2006. godini za još dva procenta. Neki analitičari zaključuju, međutim, da dinamična ekonomija Francuske gubi zamajac.
NJEN MANIFEST: Na početku svoje predsedničke kampanje Segolen Roajal se pozicionirala kao centrista, kao „blerista“ (daleki uzor joj je „gvozdena ledi“, ali je u svom političkom manifestu koji je pedantno i detaljno izložila u 100 tačaka ipak istakla svoje levičarsko i socijalističko opredeljenje.
Neki analitičari smatraju da u svom političkom manifestu Segolen Roajal nije odgovorila na neka od najvažnijih pitanja: kako dalje plaćati izdašna socijalna davanja i penzije u društvu u kome je sve više starih i u kome raste nezaposlenost. Neki se plaše da će generacije mladih školovanih Francuza odlučiti da odu u inostranstvo, Veliku Britaniju na primer, gde su porezi niži (već sada je ovaj brain–drain u Britaniju doveo oko 300.000 Francuza).
Sego obećava da će, ako bude izabrana za predsednika, podići minimalnu zaradu sa 1254 evra na 1500 evra, da će kreirati 500.000 novih poslova za mlade nezaposlene ljude, da će osnovati nacionalnu agenciju za „reindustrijalizaciju“ da se na ovom polju ne bi gasili poslovi.
Da bi koliko-toliko rešila stambenu krizu, Segolen Roajal obećava izgradnju 120.000 društvenih stambenih zgrada.
Ona u svom planu od 100 tačaka obećava veliko investiranje u inovacije, a starije građane će svakako privući obećanje o rastu državnih penzija za pet odsto.
Pored drugih konkretnih poteza, Sego nagoveštava racionalizaciju Electricite de France i spajanje ove moćne kompanije sa Gaz de France, tako da bi Francuska dobila pravog nacionalnog šampiona energije.
NJEGOVO SVEDOČENJE: Sarkozi je u ovu predizbornu kampanju uveo temu „francuskog ponosa“ i „prave republike“, koja će, kako on to kaže da „čini više za one koji više rade, a manje za one koji ne rade ništa“.
Dok Segolen Roajal brani „novu republiku“ koja je velikodušna, koja je otvorena prema svima koji žele da postanu Francuzi, koja je pravičnija, koja više brine i više daje svojim građanima, naročito onima sa društvene i geografske margine, Sarkozi se zalaže da više dobiju najdarovitiji i najhrabriji. Sarkozi poručuje da želi da zaposli Francusku i protivi se „budalaštinama o 35-časovnoj radnoj nedelji koju su uveli socijalisti“. Jer je to, kako piše u svojoj autobiografiji Svedočenje, skupo i za Francusku i za Francuze. Ko želi, trebalo bi mu omogućiti da više radi i više zaradi. „Moralna kriza u Francuskoj ima svoje ime: to je kriza rada“, može se pročitati na Sarkozijevom veb-sajtu. Sarkozi obećava da će se smanjiti broj državnih činovnika.
Francuski ekonomisti odavno upozoravaju da je rigidnost u zakonima o zapošljavanju dovela do toga da se mnoge kompanije teško odlučuju za otvaranje novih radnih mesta, pa je najviše nezaposlenih – 20 odsto – među mladima, što je zabrinjavajuće. Prošlogodišnje demonstracije koje su gotovo mesec dana blokirale čitavu zemlju pokazaju da će sa radikalnim reformama na ovom polju teško ići. Ni Sarkozi se neće usuditi da imitira Margaret Tačer i zarati sa sindikatima. Njegova poruka je: „Zajedno je sve moguće!“
Za početak, Sarkozi obećava da će svakoj francuskoj porodici vratiti 2000 evra od poreza koje je platila. Francuska je jedna od zemalja koja ima najviše poreze i koja u bruto nacionalnom dohotku najviše izdvaja za socijalna davanja. Nijedan od kandidata se ne usuđuje da dotakne ova dva ključna problema.
Francuzima se dopada vizija modernizacije spoljne politike Francuske koju nudi Sego: ona kritikuje rat u Iraku: „Moja diplomatska politika neće biti da kleknem pred Džordžom Bušom.“ Segolen Roajal želi da dovede do deblokade Evrope i da izvede Francusku iz izolacije.
I Nikolas Sarkozi, koji ne krije da je „prijatelj Amerike“, poručio je Francuzima da treba da uče engleski, a dopada mu se i to što deca u školama pevaju himnu. Francuska štampa ga je posle prošlogodišnje posete Bušu i njegove pohvale američkom načinu života, pogrdno nazvala „Amerikanac“: sada u predizbornoj kampanji Sarkozi naglašava da neće biti „pudlica američkog predsednika“. I on smatra da je rat u Iraku bio „istorijska greška“.
Sa stranica ove knjige, koja je nedavno prevedena na engleski, izbija lik autoritarnog, vlastoljubivog, logorejičnog političara koji ne krije da bi se najoštrije obračunavao sa onima koji krše zakon. Vidi se i njegova neskrivena odbojnost prema imigrantima: on doslovce zagovara da se deportuju deca školskog uzrasta koja nemaju državljanstvo. Po njemu, nekontrolisana imigracija u Francusku uzrok je svih nevolja. Neobično za čoveka koji se već na drugoj stranici svog autobiografskog svedočenja hvali kako ne vuče korene iz starih porodica francuske političke elite, kako su njegovi roditelji i dedovi došli iz Istočne Evrope (Sarkozijevi su mađarski Jevreji).
Sego ili Sarko? Prema najnovijem ispitivanju javnog mnjenja („Žurnal di dimanš“) za sada su u predizbornoj trci izjednačeni: podržava ih oko 28 odsto Francuza, antiglobalista Fransoa Bejru ima podršku 17 odsto birača, a desničar Žan-Mari le Pen 11,5. Tek krajem aprila, u finalu predsedničke trke, znaće se ko ima veće šanse da uđe u Jelisejsku palatu.
