San ili Košmar

Specijalno za „Vreme“ iz Pekinga

Na dan pred početak Olimpijade atmosfera iščekivanja i u Pekingu i u međunarodnoj javnosti dosegla je tačku usijanja. Verovatno nikada olimpijske igre nisu dočekivane sa toliko pažnje svetske javnosti kao sto je slučaj ovoga leta. Verovatno nikada toliko truda nije uloženo od strane organizatora (o budžetu koji premašuje dva puta onaj planiran za sledeće Olimpijske igre u Londonu da i ne pričamo) čiji se cilj – najveće i najbolje organizovane Igre ikada – ni danas, uprkos svim nedavnim poteškoćama, nije promenio. Međutim, čini se da okolnosti pod kojima će na velelepnom olimpijskom stadionu, do sada neviđenim spektaklom, biti otvoren najveći sportski događaj ovog veka nikada nisu bile toliko u raskoraku sa olimpijskim duhom i tako nenaklonjene domaćinima. U ovom trenutku čini se da će organizatorima trebati mnogo i sreće i mudrosti kako umesto zvaničnog „Jedan svet, jedan san“ pravi moto ovih igara ne bi postao „Jedna Olimpijada, jedan košmar“.

ORGANIZACIONI TRIJUMF: Na čisto sportskom i organizacionom planu, uvod u Igre predstavlja ubedljiv trijumf domaćina. U kontrastu sa medijskim fokusom u nedelji pred početak prošle Olimpijade u Atini na nepripremljenost olimpijskih borilišta i organizacione probleme, svaka sumnja u sposobnosti ovogodišnjih domaćina da se valjano pripreme i konačno je otklonjena ovonedeljnom izjavom predsedavajućeg MOK-a Žaka Roga da u njegovih trideset godina koliko je involviran u organizaciju OI nikada nije video takav stepen pripremljenosti, posebno naglašavajući da je novosagrađeno olimpijsko selo daleko nadmašilo očekivanja i standarde zahtevane od domaćina.

I mada se sunce još uvek nekim danima muči da se probije kroz zloglasnu pekinšku maglu i smog, zaustavljanje pogona u fabrikama zagađivačima i redukcija broja automobila koji mogu izaći na ulice, definitivno su doprineli boljem kvalitetu vazduha. Nove metro linije, specijalni olimpijski autobusi i hiljade olimpijskih info-štandova olakšaće snalaženje gostima, a hiljade kvadratnih metara ulepšanih olimpijskim motivima i zelenim površinama i inače egzotičnom Pekingu dale su šmek prave turističke meke ovog leta.

Činjenica da su sve karte za sva takmičenja – otprilike oko sedam miliona – rasprodate u samo dva dana, još jedno je do sada nezabeleženo „dostignuće“ domaćina ovogodišnjih OI. Mnogi su kineski navijači svoje pozicije pred šalterima zauzeli i noć ili dve pred početak prodaje karata u želji da sebi obezbede prisustvo najvećem događaju u novijoj kineskoj istoriji, pa bio to čak vaterpolo ili bilo koji drugi u Kini nepopularan sport.

Može se reći da entuzijazam običnih Kineza u potpunosti prati entuzijazam državnog vrha i da se na obe strane igre uzimaju kao najbolja šansa da se Kina i Kinezi pokažu kao velika zemlja i nacija. To se praktično preliva u neverovatnu uslužnost domaćina i želju da se gostima na svaki način obezbedi nezaboravno iskustvo tokom boravka u Pekingu.

Grandioznošću i lepotom mnogih novosagrađenih olimpijskih građevina Peking je podigao lestvicu za sve sledeće olimpijade. Sportisti su oduševljeni borilištima, a pojačane antidoping kontrole obećavaju „najčistije“ Igre koje je svet video u poslednje vreme.

NIKAD IZVAN POLITIKE: Međutim, Olimpijske igre nikada nisu bile „čiste“ od vansportskih konotacija. Pogotovo olimpijade u Berlinu 1936, Minhenu 1972, Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984. zloglasne su po činjenici da je njihova sportska dimenzija u potpunosti gurnuta u drugi plan tenzijama i događajima političke prirode koje su ih pratile. To je čini se, u najmanju ruku, u sličnoj meri isto sa ovogodišnjim pekinškim Igrama i predstavlja tmurne oblake koji su se natkrili nad njima još od početka kineskih napora za organizovanje olimpijskih igara devedesetih godina prošlog veka i koje domaćini, kao ni zloglasnu maglu i smog, ni do danas nisu uspeli u potpunosti da oteraju.

U međunarodnoj javnosti čuli su se mnogi glasovi protiv dodeljivanja olimpijade Pekingu, obrazlaganih nedostatkom demokratske prakse i manjkom ljudskih prava i sloboda u Kini. MOK i kineski organizatori našli su zaobilaznicu oko ove prepreke, potencirajući da će organizovanje OI u Pekingu ubrzati pozitivne promene. Međutim, kako se Olimpijada približavala, mnogi su protivnici sadašnjih kineskih vlastodržaca pokušali da iskoriste pažnju koja je usmerena na Peking da pokažu i podvuku raznolike probleme najmnogoljudnije zemlje na svetu. Domaćini su još samo sebi odmogli pojedinim sigurnosnim merama koje u skladu sa praksom zemalja nekadašnjeg istočnog bloka samo ispoljavaju paranoju jednog zatvorenog i autoritarnog režima.

Uz broj kineskih disidenata koji su u prethodnim mesecima postali miljenici zapadne štampe oživljavajući uspomene na tjenanmenski incident iz 1989. i konsekventnu cenzuru progresivne političke misli u Kini, svet je od sve većeg broja izveštača i izveštaja iz Kine učio i o nepoštovanju ličnih sloboda, prava manjina, prava intelektualne svojine, cenzuri i drugim manjkavostima današnjeg kineskog društva.

Od marta ove godine situacija se dodatno zakomplikovala protestima na Tibetu koji su pratili godišnjicu odlaska u egzil tibetanskog lidera dalaj lame, a zatim akcijama belosvetskih NVO-a koji su na sve moguće načine pokušali da osujete put olimpijske baklje podižući tenzije koje inače, postoje između Kineza i nekih nacionalnih manjina.

Međutim, kada su se u duhu solidarnosti sa hororom kroz koji je Kina prolazila tokom zemljotresa u provinciji Sečuan (u maju) svetski mediji usredsredili na brze i efektne napore kineske vlade da ublaži posledice katastrofe koja je odnela 60.000 života, Peking je, uplašen negativnom kampanjom koja je pratila gorepomenute događaje, počeo da uvodi sigurnosne mere radi navodno bezbedne Olimpijade, ali koje iz perspektive obećanih pomaka u sferi političkih i ljudskih sloboda ostavljaju gorak ukus u ustima.

Vizni režim je toliko pooštren da su mnogi potencijalni posetioci bili primorani da potraže drugu destinaciju za odmor i zabavu ovoga leta. Zapravo, cilj da se privuče pola miliona stranih turista vise nije prioritet. Hoteli su trenutno daleko od pune popunjenosti, a grad okupan inače retkim letnjim suncem i uparađen olimpijskim transparentima je sablasno prazan. Nedostatak turista sa fotoaparatima i kamerama i uopšte uobičajene gužve bode oči kako na glavnim šetalištima i turističkim tačkama tako i u restoranima, barovima i trgovinama. Nije pomoglo što su i mnogi imigranti iz ruralnih predela naterani da se tokom leta vrate u svoje krajeve kao ni rigorozne kontrole i višesatna čekanja na kontrolnim punktovima na svim putevima pri ulasku u Peking.

Očigledno, želja je da se u korenu saseče svaka mogućnost da se ponove bilo kakvi incidenti tipa onih koji su se u martu desili na Tibetu. Procenjuje se da je 100.000 policajaca, što u uniformi što u civilu, na dužnosti u Pekingu ovih dana, a sigurnosne kamere su postavljene na mnoga mesta, od trgova do zabačenih mračnih uličica.

PRILIKA ZA NEZADOVOLJNIKE: Međutim, uprkos svim merama, ova poslednja nedelja pokazuje da je trenutni fokus sveta na Peking prava prilika za sve nezadovoljnike u Kini da se iskoriste slabe tačke režima i da Olimpijada možda postane i najpolitiziranija u novijoj istoriji. Sunce se još nije ni popelo u ponedeljak, a naciju su šokirale vesti o napadu sinđanskih independista na policijsku stanicu u Kašgaru kojom prilikom je poginulo 16 policajaca. S obzirom na to da je prošla akcija iste organizacije, za koju se ovde tvrdilo da je u potpunosti onemogućena sa nekoliko akcija kineskih snaga bezbednosti, tokom prošlih meseci odnela dva života u jugozapadnom gradu Kunmingu pre nekoliko nedelja, organizatori se s pravom pribojavaju šta bi sledeći udar mogao da donese.

U isto vreme na stranim televizijama pojavili su se snimci grupe kineskih građana koji su protestovali u blizini Tjenanmena. Primorani da se presele i zatvore svoje radnje platili su, kao i desetine hiljada drugih, danak megalomanskom ulepšavanju grada za Olimpijadu. Dodatnu glavobolju pravi i buka koju su novopridošli reporteri podigli kada su shvatili da u novooizgrađenom high–tec olimpijskom media pool centru nemaju pristup broju za kineske vlasti osetljivih sajtova, poput onog zabranjenog religijskog kulta Falungung, inostranih protibetanskih organizacija ili Amnesti internešnel.

Svetski lideri, poput Džordža Buša i Sarkozija, i bez obzira što su odustali od bojkota Olimpijade, obećali su svojim glasačima da će stanje ljudskih prava, prava manjina i politička cenzura biti najvažniji deo njihovog razgovora sa domaćinima tokom posete Pekingu i prisustva svečanom otvaranju Igara u petak.

Naravno, sva ova negativna uvertira Olimpijskim igrama poslednjih meseci teško pada Kinezima, kako političkoj vrhuški tako i običnom narodu. Ožiljci koje su kolonijalne sile ostavile rasparčavanjem Kine u XIX veku i drugorazredna uloga koju je ova velika i nekada moćna zemlja imala sve vreme posle toga, sve doskora, u međunarodnim odnosima još nisu izbledeli i još više pojačavaju želju svih Kineza da olimpijskim spektaklom potvrde nacionalni comeback na čelo globalne komune. Kao ilustracija kiptećeg nacionalizma može poslužiti „kineski moleban“ koji je usledio sa nezgodama sa olimpijskom bakljom u Parizu, kada su mnogi bojkotovali carefour, protestovali pred francuskom ambasadom i kada su razbijana kola francuske proizvodnje po mnogim gradovima širom Kine

Otuda je uspešno organizovanje OI neverovatno važno za Kinu i još više za kinesku Komunističku partiju. Kroz čitav olimpijski projekat kineska vlada kanališe pažnju društva dalje od mnogih problema koji prate kinesko tranziciono društvo pojačavajući utisak da je zemlja silna i moćna, na pravom putu, na taj način pre svega dajući sebi legitimitet koji joj, usled nedostatka prave izborne demokratije, nedostaje.

Međutim, izgleda da besprekorna organizacija, velelepni sportski objekti, presvučeni Peking i ogroman broj medalja za Kinu, neće biti dovoljni da odagnaju duhove koje je kineski režim dugo uspešno držao u boci a koji su se osokoljeni svetlošću olimpijskih reflektora oteli i krenuli u misiju da od kineske olimpijske bajke naprave horor priču.