Rat na Kavkazu je ove jeseni ulazio u lošu beskonačnost, a onda je došlo do greške koja je mogla da sukob uvede u opasniji tok, ali je bukvalno preko noći promenila sve. Takav obrt je viđen u Siriji pre nekoliko godina kada su Turci oborili ruski suhoj.
U vazdušnom prostoru Jermenije u ponedeljak 9. novembra, oko 17.30 po moskovskom vremenu, u blizini jermenskog naselja Jeraš oboren je ruski helikopter Mi-24, koji je, kako je saopštilo rusko Ministarstvo odbrane, pratio konvoj 102. ruske vojne baze u Jermeniji. Helikopter je pogođen iz raketnog prenosnog sistema koji Rusi nazivaju PZRK ili strela. Pao je u planinskom području Jermenije. Dva člana posade su poginula, a jedan je povređen i evakuisan u matičnu bazu.
Jermenija je u tom trenutku po svoj prilici bila pred vojnim porazom, linija fronta se primakla na nekoliko kilometara od Stepanakerta, glavnog grada samoproglašene Nagorno-Karabaške Republike nazvane Slobodni i Nezavisni Artsah, u kome su se spremali za ulične bitke. Kako je priznao predsednik Artsaha Arajik Harutjunjan, jermenske trupe su 5. novembra izgubile kontrolu nad Šušom, gradom koji obe sukobljene strane smatraju istorijski svojim, mada je iz Jerevana ponavljano da se borbe nastavljaju.
Jermenija je obaranje helikoptera teoretski mogla da iskoristi kao povod da zatraži pomoć od Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB, koju čine Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan).
Na nagoveštaje da bi Jermenija mogla da zatraži intervenciju, Rusija je stavljala do znanja da bi to učinila samo ako bi se rat preneo na teritoriju Jermenije, jer ona priznaje celovitost Azerbejdžana.
Moskva je nastojala da zadrži dobre odnose i sa Jermenijom i sa Azerbejdžanom, jer u Rusiji živi veliki broj Jermena i veliki broj Azera, s Azerbejdžanom deli privredne veze, a s Jermenijom pravoslavnu veru i istorijsku zaostavštinu koja obavezuje. (Videti tekst Regionalni sukob sa globalnim odjekom, „Vreme“ br. 1553. od 8. oktobra 2020.)
Pitanje je zašto su u takvim okolnostima azerbejdžanske snage oborile ruski helikopter sto kilometara daleko od linije sukoba u Nagorno-Karabahu, čak tamo blizu granice Jermenije i azerbejdžanske Nahičevske autonomne oblasti, enklave između Jermenije i Turske. A da su ga oborile, priznao je neposredno nakon pada helikoptera predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev tokom telefonskog razgovora sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, izvinio zbog incidenta i obećao da će nadoknaditi štetu, pronaći i kazniti krivce. Istog dana javni tužilac Azerbejdžana Kjarman Alijev je otvorio istragu i vojni specijalisti pregledali su raketni bacač sa kojeg je oboren ruski helikopter, saslušali su pripadnike jedinice u kojoj je pucano i oduzeli im dokumente.
SPORAZUM PREKO NOĆI
Putin je iskoristio nečiju grešku i u toku iste noći izneo ponudu koju ne mogu odbiti ni Ilham Alijev ni jermenski premijer Nikol Pašinjan, pa su njih dvojica potpisali sporazum o okončanju sukoba u Nagorno-Karabahu. I Vladimir Putin kao garant. Ugovoreno je da se azerbejdžanska i jermenska vojska u ponoć 10. novembra zaustave na trenutnim položajima i da se tamo hitno rasporede ruski mirotvorci.
Na zapadu Nagorno-Karabaha do 20. novembra pod kontrolu Azerbejdžana mora da se vrati deo regiona Gazah i Agdam. Grad Agdam u nizinskom delu Karabaha u Bakuu nazivaju Azerbejdžanskom Hirošimom. Grad su 1993. osvojili Jermeni posle pokušaja Azerbejdžanaca da prodru prema Stepanakertu i žestokih bitaka. Nakon toga, grad je zgradu po zgradu razgrađen.
Istočno od Nagorno-Krabaha prema jermenskoj granici do 15. novembra pod kontrolu Azerbejžana treba da se vrati region Kelbadžar, a region Lačin u istoj zoni do 1. decembra 2020. godine. U sve te regione i u Nagorno-Karabah pod kontrolom humanitaraca UN treba da se vrate raseljena lica.
Jermenima je ostavljen Lačinski koridor širine pet kilometara pod kontrolom ruskih vojnika, koji treba da obezbedi saobraćajnu vezu glavnog grada Nagorno-Karabaha Stepanakerta sa matičnom Jermenijom. Duž Lačinskog koridora u naredne tri godine trebalo bi da bude izgrađen nov put, koji treba da zaobiđe grad Šuša, pod kontrolom Azerbejdžana.
Na vest o sporazumu, u Bakuu su na ulicama slavili pobedu, vijorile su se zastave. Ilham Alijev rekao je da su ovi sporazumi stavili tačku na sukobe u Karabahu, koji traju od 1988. godine i da je to poraz Jermenije.
Pobedu Azerbejdžana pozdravio je i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, kao što je u toku sukoba otvoreno podržavao ratno rešenje konflikta i odbijao inicijativu Minske grupe (Rusija, Francuska, SAD) o prekidu vatre. U ruskim medijima je tokom sukoba bilo mnogo spekulacija o ulozi Turske u jermensko-azerbejdžanskom sukobu, o prebacivanju ekstremista iz Sirije, o slanju vojnih instruktora u Azerbejdžan i, uopšte, o njenim pretenzijama na Kavkazu.
U Bakuu su tvrdili da će u nadgledanju primirja učestvovati i Turska, koja se, međutim, ne pominje u dokumentu koji su potpisali Putin, Pašanin i Alijev, ali je Erdogan posle telefonskog razgovora sa Putinom rekao kako će Turska, zajedno sa Rusijom, takođe nadzirati prekid vatre kroz zajednički centar koji će „u duhu dogovora o Siriji“ biti stvoren u oblasti koju je odredio Azerbejdžan, „na teritoriji oslobođenoj od jermenske okupacije“.
PROTESTI U JEREVANU
Mada izgleda da je Jermenija ovim sporazumom izbegla poraz, u Jerevanu je masa ljudi, kako to već biva u takvim prilikama, tražila izdajnika. Demonstranti su pre zore upali u parlament, sukobili se sa obezbeđenjem predsednika parlamenta Ararata Mirzojana, koga su pretukli. Upali su u kabinet premijera Pašanina, tražili njegovu ostavku i odneli kompjutere, dokumenta, čak i njegovu vozačku dozvolu.
Predsednik Jermenije Armen Sarkisijan tvrdio je da nije konsultovan i da nije učestvovao ni u kakvim pregovorima, da je iz štampe saznao za potpisivanje izjave o završetku sukoba u Karabahu, kao i o uslovima za okončanje rata. Pašinjan je odgovorio kontraoptužbama. „Postoji jedan političar koji zahteva moju ostavku i napustio je položaj u Šuši dan ranije…“ On je sporazum o Karabahu nazvao izuzetno teškim, ali je naglasio da drugog izlaza nije bilo, da je odluku doneo „kao rezultat analize vojne situacije“, da nije imao mogućnost da ne potpiše sporazum.
Na pitanje da li je rat mogao biti sprečen, on odgovara: „Da, ako bismo se složili da se preda pet regija oko Karabaha. Ali čak i u tom slučaju, status Karabaha ne bi bio konačno rešen. Šta biste mi rekli da sam tražio da predaju ove teritorije oko Karabaha? Niko se ne bi složio uključujući mene samog“, rekao je Pašanin agenciji TASS.
Petrogradski „Komersant“ zaključuje da Baku prema tom sporazumu dobija više nego što se očekivalo da bi donelo sprovođenje mirovnog sporazuma pod pokroviteljstvom OEBS-ove Minske grupe. Na primer, niti jedan prethodno najavljeni plan nije predviđao kontrolu Azerbejdžana nad Šušom u tako ranoj fazi. Uz to se Jermenija obavezala da će obezbediti saobraćajnu vezu između zapadnih regiona Azerbejdžana i azerbejdžanske Nahičevske autonomije, u koju se može stići samo preko jermenske teritorije. Tu trasu će kontrolisati ruski graničari.
RUSKI MANDAT
Od 27. septembra kada su se u Nagorno-Karabahu ponovo rasplamsali sukobi, potpisana su tri sporazuma o primirju. Sporazum u Moskvi uz posredništvo Vladimira Putina dve strane su potpisale i već sutradan ga prekršile. I primirje koje je posle toga ugovorila administracija Donalda Trampa prekršeno je nakon nekoliko sati.
Najnoviji sporazum su obe strane shvatile ozbiljno, jer su već u utorak 10. novembra ujutru transportnim avionima IL 76 koji su poletali iz Uljanovska na Volgi i jedan za drugim sletali na aerodrom u Stepanakertu u Nagorno-Karabahu pripadnici 15. posebne motorizovane brigade Centralnog vojnog okruga. Ruski mirovni kontingent od 1960 vojnika sa lakim naoružanjem, 90 oklopnih transportera i 380 vozila i posebne opreme tamo će se raspoređivati paralelno sa povlačenjem jermenske vojske. Mandat misije biće ograničen na pet godina – uz automatsko obnavljanje za dodatnih pet godina ukoliko nijedna od strana ne odluči da se povuče iz sporazuma.
Prema različitim međudržavnim ugovorima, Rusija u bliskom inostranstvu drži mirotvoračke vojne misije u Južnoj Osetiji, Abhaziji, Pridnjestrovlju i u Tadžikistanu. Kad je tadašnji gruzijski predsednik Sakašvili pokušao da vojnom silom integriše Južnu Osetiju, pucnji u ruske mirotvorce i Chinvaliju bili su povod za kratku i ubitačnu rusku vojnu intervenciju u Gruziji 2008.
Brzo raspoređivanje ruskih snaga u Nagorno-Karabahu govori da Rusija ostaje strateški zainteresovana za prisustvo na Kavkazu, a i da ima nameru da arbitrira u konfliktima u blizini svojih granica, u tzv. bliskom inostranstvu, pogotovu kada proceni da su ugroženi ruski interesi.
