Rusi dolaze

Nakon što je u Njujorku kritikovao zapadnu politiku „promene diktatorskih režima“ na Bliskom istoku uz pitanje „Vidite li šta ste uradili?“, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin se nakon povratka u Moskvu 29. septembra savetovao sa stalnim članovima ruskog Saveta bezbednosti i 30. septembra od Saveta Federacije zatražio dozvolu za upotrebu ruskih oružanih snaga u inostranstvu, na osnovu, kako je rečeno, opštepriznatih principa i normi međunarodnog prava. Dozvolu je dobio i nakon toga je naredio da ruske vazdušno-kosmičke snage intervenišu u Siriji, uglavnom avionima „suhoj“ (su-34, su-24M i su-25), koji su navođeni preko satelita GLOSNAS.

Rusi su (bilo kao Rusi, bilo kao Sovjeti) do sada pribegavali intervencijama u inostranstvu daleko manje od Amerikanaca koji to izgleda doživljavaju kao prirodno pravo najjačeg (Koreja, Vijetnam, Kuba, Grenada, Kuvajt, odnosno Irak, Bosna, Kosovo, opet Irak, Avganistan, Libija) i drže vojsku u četrdesetak zemalja, ne samo u kriznim područjima (Kuvajt, Irak, Avganistan) već i u razvijenim zemljama kao što su Nemačka (oko 40.000 vojnika), Japan (50.000), Italija (10.000)…

Vojno uplitanje u sirijski konflikt nije tako jednostavno za Ruse, kako to možda na prvi pogled izgleda, jer imaju traumatično sovjetsko iskustvo iz Avganistana (1979–1989), gde su svojevremeno angažovali 620.000 vojnika, izgubili 14.000 i jedva se izvukli iz tog sukoba.

Ipak, nakon Velikog otadžbinskog rata sovjetske i ruske snage su na ovaj ili onaj način učestvovale u 36 vojnih kampanja u 20 država (1945. u Kini, 1956. u Mađarskoj, u Severnom Vijetnamu od 1961. do 1974, u Čehoslovačkoj 1968, Tadžikistanu od 1992. do 1997, u Gruziji, odnosno Abhaziji i Južnoj Osetiji 2008). Zapadni izvori će tu svakako ubrojati i Krim 2014, ali to je specifičan slučaj, tamo je od 1783. bila Crnomorska flota.

Ruska intervencija je izgleda osujetila inicijativu Jordana da SAD sa svojom koalicijom ustanovi zonu zabrane leta uz granicu sa Turskom – navodno zbog borbe sa Islamskom državom (ID) – koja je verovatno trebalo da zahvati ne samo zonu u kojoj operišu snage ID, već, pre svega, područje koje kontrolišu naoružane grupe takozvane „umerene opozicije“ na koje je Zapad, kako izgleda, računao kao na pešadiju za likvidiranje režima Bašara el Asada, kao što je to bio slučaj sa Muamerom Gadafijem u Libiji.

U Siriji je ruska intervencija, „pokrivena“ pozivom sirijskog predsednika Bašara el Asada, dočekana na nož u zapadnim medijima, mada tamo vazdušnim snagama protiv Islamske države poodavno intervenišu SAD i Francuska, a Velika Britanija se sprema da im se priključi. One nemaju kontakt sa snagama lojalnim El Asadu, ali posredstvom saveznika izbegavaju „bliske vojne susrete“ sa njima.

Sat pre početka intervencije u Siriji ruska vojska je u okviru kontakata sa, kako Rusi vole da kažu, a kako je izjavio načelnik Glavne operativne uprave Generalštaba RF Andrej Kartapalov, „zapadnim partnerima“, preporučila da iz zona borbenih dejstava u Siriji izvede svoje avione, „instruktore i savetnike, ali takođe i saradnike na platnom spisku američkih nalogodavaca“. Amerikanci ponosno saopštavaju da njihovi avioni nisu povučeni. Ipak, očigledno je da neke koordinacije ima kako bi se izbegli ozbiljniji vazdušni incidenti.

PROPAGANDNI RAT: Razni zapadni novokremljolozi i strateški analitičari su se utrkivali u čitanju misli Vladimira Putina i nagađali zašto uopšte interveniše u Siriji i zašto brani Bašara el Asada, koga zapadnjaci karakterišu kao krvavog diktatora i na koga pokušavaju da prebace krivicu za sav haos kome su i sami doprineli.

Nagađanja idu od licitiranja oko interesa Rusije kao trgovca oružjem, preko podsećanja na sovjetsko savezništvo sa Bašarovim ocem Hafezom el Asadom, do podsećanja na ambicije Katarine Velike da zagospodari Mediteranom i Bliskim istokom, a koje navodno pokušava da oživi Vladimir Putin.

Najkonkretniji je, po običaju, bio Zbignjev Bžežinski, nekadašnji savetnik američkog predsednika Džimija Kartera, koji za „Fajnenšel tajms“ piše da Rusija možda želi da naglasi političku nemoć SAD u zemljama Bliskog istoka, a da Vašington može da zaštiti svoje interese samo ako prenese zahtev Moskvi da odustane od vojnih operacija u Siriji, odnosno da poruči da Rusija ima pravo da podrži gospodina Bašara el Asada, ali da na to treba da sledi odmazda Sjedinjenih Američkih Država, te da to treba da dovede do ruskog uključivanja u koaliciju koju predvode Amerikanci.

Onda su Rusi dobili mali propagandni predah nakon što su Amerikanci izbombardovali bolnicu u Kunduzu u Avganistanu, a ovi su opet pokušavali da to pokriju pričom o incidentu sa ruskim borbenim avionom koji je četiri sekunde boravio u turskom vazdušnom prostoru (Rusi su priznali da je bila navigaciona greška) i incidentom sa još jednim „migom“ za koji Rusi tvrde da nije njihov. Dva dana su se vrtele spekulacije o tome da su Rusi, zapravo, provokacijom hteli da vide „koliko je voda vruća“ na granicama NATO-a.

Na zamerke da bombarduju „umerenu sirijsku opoziciju i civile“, Rusi su uglavnom odgovarali tvrdnjom da su se u zapadnim medijima pojavile vesti o pogibijama civila u Siriji pre nego što su ruski avioni poleteli. Usledile su i izjave (ministar spoljnih poslova Lavrov) da su Rusi „zapadne partnere“ pitali o tome gde su ti njihovi „umereni“, da bi stupili s njima u kontakt, ali da odgovor nisu dobili.

Britanski „Gardijan“, pozivajući se na „zvaničnike i analitičare“, prenosi procenu da su Rusi odlučili da intervenišu kada su videli da se Asadova armija raspada i da je sa 300.000 boraca spala na oko 80.000, a da u redovima tzv. Slobodne armije Sirije, prema istom izvoru, ima 100.000 boraca (CNN tvrdi da ih ima oko 70.000).

ZAPADNA FANTAZIJA: Međutim, Robert Fisk, novinar britanskog lista „Indipendent“, koji je dugo izveštavao iz Bejruta, piše kako je ruska avijacija u Siriji „uletela direktno u vazdušni prostor zapadne fantazije“.

On nabraja kako su nakon nekoliko sati ruskih vazdušnih napada prošlog vikenda, „Vašington post“, „Njujork tajms“, CNN i, kako kaže, „siroti stari BBC“, kao i skoro sve novine u zapadnom svetu, kojima su se priključili i britanski eksperti, tvrdili da su Rusi bombardovali „hrabre umerene“ snage koje se bore sa Asadovom vojskom. To su, piše Fisk, zapravo oni „umereni“, koji, prema priči iz istih izvora nekoliko nedelja ranije, više ne postoje, za koje su čak i Amerikanci pre dva meseca priznali da više ne postoje.

Fisk, naime, piše da je pre dve nedelje lično čuo od jednog od bivših najviših američkih oficira u Iraku Dejvida Petreusa (br. 2 u Bagdadu), da su „umereni“ davno rastureni, da ih „sad vidiš – sad ne vidiš.“

„‘Američki zvaničnici’, ta ljubljena stvorenja ‘Njujork tajmsa’, tvrde da se sirijska vojska ne bori sa ID. Ako je to tačno, ko je onda ubio 56.000 sirijskih vojnika koji su do sada umrli u sirijskom ratu – podatak koji je proglašen za službenu tajnu, ali je ipak istinit?“, pita se Fisk, iznoseći procenu da su mnogi prvobitno „umereni“ pripadnici Sirijske slobodne armije prebegli u islamistički Nusra front ili u ID, prodajući najboljem ponuđaču svoje oružje kojim su ih snabdeli Amerikanci.

Vašington je, piše Fisk, priznao njihov nestanak žaleći svoju sudbinu, pa je zaključio da su potrebni novi „umereni“. Tako je CIA naoružala i obučila novih 70 boraca i ovog leta ih slala preko turske granice da se bore protiv ID – nakon čega su ih pripadnici takozvanog Nusra fronta rasturili, zarobili desetoricu, i najmanje dva zarobljenika pogubili.

METE RUSKIH BOMBI: Fisk piše da operativne ciljne liste za rusku avijaciju pravi sirijska vojska, ali da Vladimir Putin ima sopstvene neprijatelje u Siriji. Fisk nalazi da su prvi ruski napadi bili usmereni na ciljeve koji su daleko od „umerenih“, na turkmenistanska sela na severozapadu Sirije, koja su pre nekoliko meseci okupirale stotine čečenskih dobrovoljaca – onih istih Čečena koje Putin pokušava da likvidira u samoj Čečeniji. Te čečenske snage su prošle godine napale i uništile sirijska strateška uporišta na vojnom položaju 451 kod Holma. Nije ni čudo što ih je Asadova vojska stavila na listu za odstrel, zaključuje Fisk.

Rusi tvrde da će svoju vazdušnu kampanju ograničiti na četiri meseca, dok je bivši komandant Crnomorske flote admiral Vladimir Komojedov, predsednik komiteta za odbranu ruske Dume, podigao prašinu u zapadnim medijima izjavom da se ne može sprečiti odlazak ruskih dobrovoljaca u Siriju. Te spekulacije je potvrdio Ramzan Kadirov, Rusiji lojalan lider Čečenske Republike, koga zapadni mediji sumnjiče da je slao dobrovoljce u Donbas (gde je po zapadnoj terminologiji Rusija vodila proxy war) i da će ih sad otuda povući i poslati u Siriju. U obrazlaganju ciljeva vojne intervencije u Siriji i predsednik Putin je govorio o islamističkim dobrovoljcima iz Rusije u Siriji i o tome da je bolje poraziti ih tamo, nego im dozvoliti da se vrate u Rusku Federaciju. U Siriji se, sudeći po nekim izveštajima, nalazi oko 7000 ruskih islamističkih Čečena. Na islamističkim sajtovima u međuvremenu su najavljeni osvetnički napadi u Moskvi, koja je takvu vrstu napada iskusila u nekoliko navrata u prethodnim decenijama. Vladimir Komojedov je dan nakon što je prethodnom procenom podigao prašinu izjavio, kako je javila agencija RIA novosti, da u sadašnjem trenutku ne može biti reči o početku kopnene operacije RF u Siriji.

KO SA KIME I PROTIV KOGA: Rusi u Siriji intervenišu na osnovu formalnog poziva Bašara el Asada i u nekoj vrsti dogovora sa Americi lojalnim Irakom, inače kupcem ruskog oružja, i Iranom, koji navodno ima 800 instruktora na terenu u Siriji, pomaže Asada oružjem i plaća neke od šiitskih milicija koje se bore protiv sunitskog ID. A tu kvazidržavu, s druge strane, pomažu američki saveznici Saudijska Arabija i Katar.

Linija snabdevanja i transfera dobrovoljaca je navodno išla preko članice NATO-a Turske. Turska, pak, koja se obavezala da će se boriti protiv ID, prvo je bombardovala Kurde, s kojima Amerikanci, navodno, pripremaju ofanzivu protiv ID na severoistoku Sirije.

List „Komersant“ (svojevremeno osnovan kao rusko-američko glasilo), sada u privatnim rukama Ališera Usmanova, piše kako ID zapravo ima nezanemarljive vlastite izvore finansiranja i iznosi procenu da finansijske rezerve ID možda dostižu sedam milijardi dolara, pošto je posle osvajanja Mosula iz lokalne filijale Centralne banke Iraka ona zaplenila oko dve milijarde dolara u zlatim polugama, te da kontroliše eksploataciju 44.000 barela nafte dnevno, da od prodaje gasa dobija milion dolara dnevno, da kontroliše nalazište fosfata Akašat (50 miliona dolara godišnje) i proizvodnju fosforne kiseline u El Kaimu (300 miliona godišnje) da na zauzetoj teritoriji površine kao Velika Britanija naplaćuje porez, prodaje antikvitete i naplaćuje ucene.

Uz to, u vreme okupacije Iraka 2003. godine, vojno rukovodstvo SAD potrošilo je oko 15 milijardi na naoružavanje armije „novog demokratskog“ Iraka, ali su u junu 2014. borci ID (tvorevine nastale objedinjavanjem 11 radikalnih sunitskih organizacija pod pokroviteljstvom iračkog odeljenja Al Kaide) uspeli da otmu veliki deo naoružanja iračke armije iz koje su vojnici masovno dezertirali pod naletom pobunjenika, ostavljajući ne samo pešadijsko naoružanje već i laku i tešku tehniku dostavljenu iračkoj armiji iz SAD.

Sa 50 aviona Rusija verovatno ne može preokrenuti tok zbivanja u Siriji, ali to može biti značajna podrška Asadu, koji je po većini zapadnih procena ozbiljno ugrožen, jer čak ni njemu lojalni Alaviti neće da se bore van svog zavičaja. Drugi, pak, tvrde, da Asad sprema ofanzivu na pobunjenike na severoistoku zemlje.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavljuje da se situacija ne može stabilizovati avijacijom i da je potrebno oformiti široku koaliciju (u koju, kako proizilazi iz ruskih poruka, treba da uđu i snage lojalne Bašaru el Asadu). Amerikanci takođe govore o koaliciji protiv ID, ali pod njihovim vođstvom i bez Asada.

Čini se, međutim, da Rusi i Amerikanci zapravo i nisu u prvom redu stranih država koje imaju uticaj na terenu u Siriji gde ne prestaju borbe svih protiv svih. Tu, po svoj prilici, spadaju Iran (do juče američki neprijatelj broj jedan koji u ratu protiv suntiskog ID, koga bombarduje SAD, pomaže Asada, koji je opet Amerikancima trn u oku) i američki saveznik Saudijska Arabija, koja pomaže istu tu Islamsku državu protiv koje se bori zapadna koalicija.

Previše komplikovano?

U Mediteran, koji leži na pomorskom putu svile, uputio se i jedan kineski vojni brod.