Referendumska zagonetka

Kada se u subotu zatvore glasačka mesta za referendum o „poslednjem“ planu UN-a za ujedinjenje Kipra, Turska će čista obraza moći jače da zakuca na vrata EU-a i potvrdi svoju ulogu mosta između transatlantskih centara moći i muslimanskog „zaleđa“ na Bliskom istoku. Grčka i kiparski Grci će, međutim, pored međunarodnih, morati da se nose i sa posledicama novog talasa nacionalizma koji je podelio domaće političke stranke oko najvećeg „nacionalnog pitanja“ koje je ostalo nerešeno, pre svega „kod kuće“. Ono što ostaje za anale međunarodnih odnosa jeste prva procedura arbitriranja UN-a u jednom dugogodišnjem konfliktu, sa planom koji – takođe prvi put – ide direktno na ocenu „baze“, uz minimalnu formalnu ulogu političkog rukovodstva.

DUGOTRAJNI SPOR: Bilo koji ishod paralelnih referenduma 24. aprila u dvema ostrvskim zajednicama, takođe skida sa međunarodnog dnevnog reda kiparski problem u njegovom dosadašnjem obliku, i menja međunarodne uloge glavnih umešanih: zemalja matica – Grčke i Turske, priznate Republike Kipar i nepriznate Republike severni Kipar pod Turskom okupacijom od 1974. Međutim, kao i u svakom konfliktu, priča počinje mnogo ranije, a umešane strane se zadržavaju na datumima koji najbolje podržavaju njihovu verziju „pravednog rešenja“.

Kiparska Republika je zvanično osnovana 16. avgusta 1960, i – po Turskoj oceni – obezbeđivala je ravnopravnost kiparskih Grka i Turaka. Tri godine kasnije, lider kiparskih Grka Makarios je podneo predlog o 13 izmena ustava, na šta su se predstavnici kiparskih Turaka povukli iz organa vlasti, stanovništvo se povuklo u naselja sa većinskom turskom populacijom, a turske trupe prisutne kao garant su „zauzimale kiparsku teritoriju“. Uspostavlja se „zelena linija“ podele – stoji u hronologiji grčke poluzvanične novinske agencije ANA objavljene u jeku javne diskusije o planu. Turski analogni izvor govori o „dezintegraciji Republike Kipar 1963.“, sukobima između dveju zajednica „kao posledici napada kiparskih Grka na kiparske Turke“, koji su bili „prinuđeni da napuste domove i presele se u bezbednije oblasti“. Usledile su godine intenzivnog prisustva UN-a, nekoliko ponuda plana rešenja koje su kiparski Grci odbacili jer su ocenili da vodi konačnoj podeli ostrva, i 1967 – operacija Kofinu, posle koje je šef novoosnovane Nacionalne garde general Grivas bio ražalovan.

„Moderna istorija“ kiparskog problema odvijala se uglavnom u periodu posle 1974, kroz niz „istorijskih“ sastanaka i samita, imenovanje posrednika i učešće UN-a. Grčka politika se vodila oko osovine za pravedno i funkcionalno rešenje na osnovu rezolucija UN-a (koje osuđuju tursku okupaciju), bizonalnu i bikomunalnu federaciju. Nijedan od pokušaja nije urodio plodom, a jedini pomaci bili su postignuti u vreme kada su i u Grčkoj i u Turskoj na vlasti bile snažne, stabilne vlade.

NOVE OSNOVE: Pokušaji za rešenje, odnosno pre za zatvaranje kiparskog problema dobili su novi impuls u kontekstu aktuelnog talasa širenja EU-a, za koji su bili zainteresovani i Kipar i Turska. Sa redefinisanom spoljnom politikom olakšanom od „nacionalnih kriterijuma“, prethodna vlada Kostasa Simitisa uspela je da internacionalizuje problem na novim osnovama. Učešće Ankare u rešenju kiparskog problema postalo je jedan od političkih uslova za utvrđivanje datuma početka pregovora o prijemu starog kandidata Turske u EU, o čemu će evropska 25-orka – uključujući i Kipar – odlučivati u decembru ove godine. Osim grčke strane, dosadašnji izostanak saradnje turske strane išao je naruku članicama EU-a, koje ionako ne mogu da zamisle muslimansku zemlju u „hrišćanskom bastionu“.

U martu su se u Burgenštoku kod Lucerna sastali svi, odsedeli nedelju dana, malo šetali, razmenjivali ceduljice sa novim predlozima preko posrednika, i na kraju se skupili da im, u atmosferi sudnjeg dana, pred tv-kamerama bude uručena peta verzija plana.

U međuvremenu, bilo je teško steći ma kakvu predstavu o tome kakav je zaista plan od oko 200 stranica plus 9000 strana zakona, regulativa, himni i zastava. Neodređene procene iz „dobro obaveštenih izvora“ prenosile su ono što je neke posmatrače najviše podsećalo na srpski Rambuje: pritisak da grčka strana prihvati neprihvatljivo, ali bez detalja. Oni su bili na internetu koji dan kasnije, pošto je Anan uručio plan i pozvao narod da ima sopstveni interes u vidu kada bude išao na referendum. Situaciju su nekoliko dana kasnije donekle razjasnili eksperti, koji su tvrdili da plan uopšte nije tako loš kako je bio predstavljen, naprotiv. Međutim, tv-slika iz Lucerna bila je dovoljna da zacementira ionako negativno raspoloženje kiparsko-grčkog stanovništva prema ujedinjenju: mrko i ćutljivo distanciranje premijera Grčke Kostasa Karamanlisa od vedrog skupa lidera turske strane, ali i od eksplicitno negativno nastrojenog predsednika Kipra Papadopulosa.

Tursko zadovoljstvo je bilo protumačeno kao potvrda Papadopulosovog nezadovoljstva „neprihvatljivim rešenjima“ iz Ananovog plana, ali zvaničnih ocena nije bilo. Turska strana je prihvatila plan, i mediji su uveliko brujali o tome da je postignut uspeh, što nije bilo teško jer u delegaciji nije bio predsednik nepriznatog severnog Kipra Rauf Denktaš, s obzirom da je novu generaciju kiparsko-turskih političara, „premijera“ Talata i šefa diplomatije Serdara Denktaša (sin) predvodio pro-evropski islamista, premijer Turske Erdogan.

Grčka strana je, kako izgleda, ostala višestruko zatečena, do te mere da traži odlaganje referenduma o planu koji je u osnovnoj verziji na stolu već godinu dana, „da bi se narod bolje informisao“ i ipak glasao za. Sve, međutim, potvrđuje rašireno uverenje da grčka strana nije htela da veruje u promenu turske politike, i računala da će – još jednom – turska strana biti ta koja će odbiti plan. Raspad na političkoj sceni Republike Kipar potvrđuje ono što je bivši premijer Konstandinos Micotakis jasno rekao: iako su se javno zalagali za bizonalnu, bikomunalnu federaciju, nisu je svi kiparski političari zaista i hteli. Isto, verovatno, važi i za stanovništvo, koje već 30 godina živi u blagostanju izgrađenom u velikoj meri na prihodu od off–shore kompanija, i za koje termin „izbeglica“ nema uobičajeno značenje. Takvom blagostanju u velikoj meri dolazi kraj zbog članstva u EU-u, a zajedno sa cenom ujedinjenja i prilagođavanja siromašnog turskog severa standardima bogatog grčkog juga, mnoge podseća na otpor zapadnih Nemaca ujedinjenju sa istočnim.

Negativno raspoloženje kiparskih Grka, koje po anketama na uzorku od oko 150 iznosi 70 odsto, samo je pojačano klimom – rečima posmatrača – „apsolutnog haosa i odsustva političke linije“. Borba između pristalica i oponenata plana odvija se na svim nivoima: od transparenata „DA“ i „NE“ po javnim zgradama i kraj puteva, preko tv-diskusija i svakodnevnih sondaža javnog mnjenja, do cenzure intervjua komesara EU-a za proširenje Gintera Ferhojgena na državnoj televiziji i sporadičnih fizičkih obračuna.

U žiži političkog sukoba je predsednik Papadopulos, koji je u februaru prošle godine i izabran zbog svog protivljenja planu. Tada je i bio skinut sa crne liste Stejt departmenta osoba nepoželjnih zbog saradnje sa bivšim predsednikom Miloševićem, a nešto kasnije i prozivan iz Haga, na šta sada upravo podsećaju neki atinski mediji. Kiparski predsednik je sada eksponiran kao glavni krivac za opštu zbrku i propast plana, pošto je presudno uticao na biračko telo polučasovnim obraćanjem naciji uz suze i tvrdnju da je on „preuzeo državu, i neće da preda zajednicu“. Turski mediji su prenosili izjave šefa diplomatije Abdulaha Gula da je Papadopulos u Lucernu čak ponudio turskoj strani da zajedno miniraju plan, a sami članovi njegove delegacije su po povratku u Nikoziju tvrdili da je odbio ključni teritorijalni ustupak samo da ne bi morao da ga prihvati (što je Papadopulos demantovao). Dve glavne stranke u koalicionoj vladi, koje dele oko 70 odsto biračkog tela, komunistički AKEL i konzervativni DISI podelili su se: AKEL, na čiju se podršku računalo, traži odlaganje referenduma zbog pritiska 30–40 odsto svoje baze koja je protiv plana, DISI je, iako uz različite stavove prominentnih ličnosti, za plan.

U Atini opozicija optužuje premijera Karamanlisa da je bio pasivan u ključnim trenucima odsudnih pregovora u Lucernu, čuvajući se političke cene kod kuće i na međunarodnom planu politikom „Kipar odlučuje, mi podržavamo“. U atmosferi „nacionalnog“ razvrstavanja i političkog taktiziranja, prvi – čak pre Papodopulosa –izjasnio se šef opozicionog PASOK-a i doskora šef diplomatije Jorgos Papandreu: javno je podržao plan na kojem je i lično dugo radio, i pozvao sve ostale da preuzmu istorijsku odgovornost i izjasne se. Karamanlis je sazvao i neformalni Nacionalni savet političkih lidera, ali četvoročasovna „otvorena diskusija o prošlosti i budućnosti Kipra“, jedne od okosnica grčke spoljne politike, nije dovela do zajedničkog stava. Lider Komunističke partije Aleka Papariga ostala je eksplicitno protiv „imperijalističkog plana“ koji, posle Bosne i Kosova, hoće da nametne još jedan propali model formiranja države „na naftnom putu“, i uz ojačan suverenitet samo treće strane – dve britanske vojne baze koje pokrivaju oko deset odsto teritorije ostrva. Šef Koalicije levice Nikos Konstandopulos jeste za plan, ali uz odlaganje jer će „strategije za dan posle i snage koje će ih sprovoditi“ biti od ključnog značaja.