Alarm u Vašingtonu: Vojska SAD je na Iran ispucala zalihe pametnih raketa

Američka vojska suočava se možda sa najvećim logističkim problemom još od ratova u Iraku i Avganistanu – troši sofisticiranu municiju i rakete mnogo brže nego što vojna industrija uspeva da ih nadoknadi. Posle dvomesečne kampanje protiv Irana, u Vašingtonu se sve glasnije govori o „alarmantno ispražnjenim zalihama“, dok pojedini američki senatori upozoravaju da bi SAD u neki novi veliki sukob ušle potpuno nespremne.

Demokratski senator iz Arizone Mark Keli izjavio je za CBS News da je stanje američkih vojnih zaliha „šokantno“, posebno kada je reč o krstarećim raketama Tomahavk, sistemima Patriot, projektilima SM-3 i ATACMS raketama. Prema njegovim rečima, zvaničnici Pentagona su na zatvorenim brifinzima senatorima saopštili da će obnova pojedinih arsenala „trajati godinama“.

Keli je direktno optužio administraciju predsednika Donalda Trampa da je SAD uvukla u rat sa Iranom „bez jasnog plana, strategije i vremenskog okvira“, što je dovelo do ogromne potrošnje municije. On tvrdi da bi Amerika danas bila u neuporedivo boljoj bezbednosnoj poziciji da do tog sukoba nije ni došlo.

Ratovi visokog intenziteta „gutaju“ municiju

Analitičari već mesecima upozoravaju da moderni ratovi troše precizno navođeno oružje nezapamćenom brzinom. Prema analizama Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), američke snage su tokom kampanje protiv Irana ispalile više od 850 Tomahavk raketa i preko 1.000 JASSM projektila, dok je potrošeno i „više od polovine“ američkih predratnih zaliha Patriot presretača. Poređenja radi, ukrajinsko Ministarstvo odbrane navelo je nedavno da je „u samo tri dana sukoba na Bliskom istoku“ potrošeno oko 800 raketa sistema Patriot za protivvazdušnu odbranu, dok je Ukrajina tokom četiri godine rata sa Rusijom dobila oko 600 takvih presretača.

Procenjuje se takođe i da su Sjedinjene Američke Države u kampanji protiv Irana upotrebile i između 130 i 250 presretačkih raketa SM-3, „koje spadaju među najskuplje u američkom arsenalu“, sa cenom od oko 28,7 miliona dolara po komadu.

Centar za istraživanje Zaliva (Gulf Research Center) navodi da je vojska Islamske Republike Irana, tokom sukoba sa SAD i Izraelom, „lansirala preko 8.695 raketa i dronova na osam zemalja širom regiona“. Ova strategija zasnivala se na masovnosti, a ne toliko na preciznosti, pri čemu se veliki broj dronova istovremeno ispaljuje kako bi se preopteretili neprijateljski sistemi protivvazdušne odbrane.

U poređenju sa preskupim američkim raketama, iranski dronovi su relativno jeftini za proizvodnju. Prema procenama stručnjaka, jedan „Šahed” dron košta između 20.000 i 50.000 dolara.

Foto: Mass Communication Specialist Seaman Angel Campbell/U.S. Navy via AP

„Matematički problem“

Dodatni problem za Amerikance je i što se njihovi sofisticirani sistemi naoružanja i protivraketne odbrane ne mogu proizvesti preko noći. Kod pojedinih projektila proizvodni ciklus traje i do nekoliko godina, budući da zavisi od složenih lanaca snabdevanja, specijalizovanih proizvodnih pogona i ograničenih kapaciteta proizvodnje.

Američki vojni stručnjaci upozoravaju da se Pentagon već sada nalazi pred „matematičkim problemom“: ukoliko bi istovremeno izbio ozbiljan sukob sa Kinom oko Tajvana ili nova kriza na Pacifiku, SAD bi morale pažljivo da raspoređuju municiju između više frontova.

Prema podacima američkog ministarstva odbrane, rat sa Iranom je, zaključno sa aprilom, Sjedinjene Američke Države koštao približno 25 milijardi dolara. Reč je o proceni ukupnih troškova od početka američkih napada na Iran krajem februara, pri čemu je najveći deo rashoda otpao na potrošnju municije i raketnih sistema.

Pentagon traži ogroman budžet

Dok senatori i vojni stručnjaci upozoravaju na iscrpljene zalihe, američki ministar rata Pit Hegset tvrdi da SAD i dalje imaju dovoljno municije za nastavak operacija. On je više puta izjavio da Amerika „nema manjak projektila“ i da može da vodi rat „koliko god bude potrebno“.

Ipak, upravo Pentagon sada traži drastično povećanje vojnog budžeta. Predlog administracije za fiskalnu 2027. godinu predviđa gotovo 1,5 biliona dolara za odbranu – što bi bio istorijski rekord američke vojske.

Kritičari smatraju da je to dokaz da Pentagon zapravo priznaje problem. Ako su zalihe stabilne, pitaju se u Kongresu, zašto je onda potrebno toliko novca za hitno širenje proizvodnje raketa i municije?

Američka vojna industrija pod pritiskom

Dodatni problem predstavlja i sama američka namensko-vojna industrija. Iako su kompanije poput Lockheed Martina i RTX Corporation povećale proizvodnju i prihode, stručnjaci tvrde da industrijska baza SAD više nije prilagođena dugotrajnim ratovima velikog intenziteta.

Tokom poslednjih decenija, Amerika je gradila vojsku fokusiranu na kratke, tehnološki dominantne kampanje, a ne na iscrpljujuće sukobe protiv država koje mogu mesecima da proizvode i ispaljuju dronove, rakete i artiljeriju.

Koliko je sistem pod pritiskom pokazuje i nedavna istraga u fabrici municije u Tenesiju, gde je posle smrtonosne eksplozije „otkriveno više od 100 ozbiljnih bezbednosnih prekršaja“, pišu tamošnji mediji.

Foto: Mass Communication Specialist Seaman Angel Campbell/U.S. Navy via AP

Strah od „pacifičkog scenarija“

Ipak, najveća bojazan u Vašingtonu nije Iran, već Kina. Američki vojni planeri godinama upozoravaju da bi eventualni rat oko Tajvana zahtevao ogromne količine preciznih raketa, protivraketnih sistema i pomorske municije.

Upravo zato su brojne upozoravajuće izjave senatora Marka Kelija – koji je ocenio i da je budžet za odbranu administracije Donalda Trampa „gotovo jednak ukupnoj potrošnji ostatka sveta na odbranu“ – izazvale tako veliku pažnju. One sugerišu da bi tekući sukob sa Iranom mogao značajno da oslabi sposobnost SAD za suočavanje sa potencijalno znatno ozbiljnijim krizama na Pacifiku.

Paradoksalno, dok Bela kuća tvrdi da Amerika ima „gotovo neograničene zalihe“, Pentagon istovremeno razmatra vanredne mere za ubrzanje proizvodnje oružja kroz specijalna ovlašćenja države i hitne ugovore sa vojnom industrijom. Sve to pokazuje da je pitanje municije postalo jedno od ključnih strateških pitanja moderne geopolitike. U ratovima 21. veka više nije presudno samo ko poseduje najmodernije oružje, već i ko ima kapacitete da ga proizvodi brže, duže i u većim količinama. Savremeni sukobi pokazali su da pobedu ne određuju samo tehnologija i preciznost, već i izdržljivost vojno-industrijskog kompleksa, stabilni lanci snabdevanja i sposobnost ekonomije da podnese dugotrajnu ratnu proizvodnju.