Ratni miris nafte

Nakon okončanja ratnih dejstava u Gruziji, uz posredovanje Evropske unije, pokrenute su i dve inicijative: s jedne strane sprovođenje mirovnog sporazuma i s druge odlučnija integracija bivših sovjetskih republika u NATO.

Situacija je i dalje krajnje napeta, posebno između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije koji, retorikom iz hladnog rata, optužuju jedna drugu da su odgovorne za podsticanje ratnih razaranja i stradanja u Južnoj Osetiji i Gruziji.

MIROVNI PREGOVORI: Evropska unija prva je pokrenula pitanje mirovnih pregovora odmah nakon izbijanja ratnih sukoba između armija Rusije i Gruzije. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi, čija zemlja predsedava EU, početkom prošle nedelje otputovao je u Moskvu zatim u Tbilisi, tražeći od obe strane prekid sukoba. Prošle nedelje u utorak predsednik Medvedev doneo je odluku o završetku vojno-mirovne operacije u Gruziji.

Sarkozi je posredovao da predsednici Dmitrij Medvedev i Mihail Sakašvili potpišu mirovni sporazum u šest tačaka. Plan podrazumeva: „odsustvo primene sile, zaustavljanje ratnih dejstava, omogućavanje pružanja humanitarne pomoći nastradalima, povratak gruzijske i ruske vojske na položaje koje su zauzimale do početka konflikta i omogućavanje međunarodnih pregovora o bezbednosti u Južnoj Osetiji i Abhaziji“.

Iz mirovnog sporazuma izbačena je tačka koja se odnosi na status nepriznatih republika i teritorijalnu celovitost Gruzije, jer sukobljene strane o tome imaju dijametralno različite stavove. SAD su predlagale isključivanje Rusije iz mirovnih operacija u Gruziji, a zvaničnici u Moskvi su kazali da neće imati obzira prema suverenitetu Gruzije, te da su spremni da podrže nezavisnost nepriznatih republika.

Uslovno rečeno, mirovni sporazum u šest tačaka početkom nedelje polako je počeo da se realizuje kada je ruski predsednik Dmitrij Medvedev u ponedeljak naredio povlačenje ruskih snaga bezbednosti sa teritorije Gruzije.

Međutim, treba imati u vidu prethodno iskustvo mirovnog procesa u Južnoj Osetiji, u periodu od 1992. do 2005. godine, koji je tekao sporo, bio dopunjavan raznim dokumentima i sporazumima, kršen i obnavljan. Moskva je i pre potpisa mirovnog sporazuma u šest tačaka više puta zastupala stav da neće početi povlačenje svojih snaga, dok Gruzija ne potpiše sporazum o zabrani upotrebe sile protiv Abhazije i Južne Osetije.

Ipak, treba imati u vidu da je mirovni sporazum samo dokument o prekidu ratnih dejstava, ali ne i sporazum kojim bi se trajnije rešio problem „zamrznutih konflikata“, Abhazije i Južne Osetije, u Gruziji. Nakon uspostavljanja mira slede pregovori koji će se baviti trajnim uspostavljanjem mira u Gruziji. Za sada nije poznato kako će ti pregovori izgledati niti u kom će se pravcu kretati, ali se očekuje da će se u njih aktivnije uključiti Ujedinjene nacije, Evropska unija i OEBS.

NATO: Na početku ratnih dejstava u Južnoj Osetiji, mnogi analitičari smatrali su da će Tbilisi izazivanjem konflikta sa Rusijom otežati ulazak Gruzije u NATO. Dok je prvih nedelju dana, paralelno sa ratnim dejstvima, besnela retorika između Vašingtona i Moskve, vodeće države Evropske unije govorile su samo o primirju i disproporiconalnoj prirodi konflikta. Zemlje Evropske unije obično koriste suzdržan ton kada je reč o „agresivnijim potezima“ Ruske Federacije, kao što je to bilo u slučaju zavrtanja gasovoda i naftovoda prema EU od stane Moskve prošlih godina.

Međutim, za vreme prošlonedeljne posete Gruziji nemačka kancelarka Angela Merkel po prvi put je odlučno i beskompromisno podržala Tbilisi u planovima integracije u NATO. Merkelova je doputovala u Gruziju radi podrške predsedniku Mihailu Sakašviliju, tražeći od Rusije da povuče snage bezbednosti koje su ušle na teritoriju Gruzije. Nemačka kancelarka je rekla da Evropa mora više uraditi da u svoje strukture integriše susedne države. „Ako Gruzija želi da postane članica NATO-a, ona će to i biti. Već sada ima mnogo razloga za stvaranje nove evropske politike prema susedstvu, koja se odnosi pre svega na Gruziju, Jermeniju, Azerbejdžan, Moldaviju, Ukrajinu i Kazahstan“, rekla je u Tbilisiju Merkelova. Nemačka kancelarka naglasila je da mirovni pregovori moraju proizlaziti iz očuvanja teritorijalne celovitosti Gruzije.

Ratna dejstva u Gruziji izazvala su zabrinutost i u bivšim komunističkim republikama, posebno u Poljskoj i Ukrajini, i podstakla njihovu integraciju u zapadne strukture bezbednosti – američki protivraketni štit i NATO. Prošlog četvrtka Poljska je sa Sjedinjenim Američkim Državama potpisala sporazum o razmeštanju elemenata protivraketnog štita, koji podrazumeva deset raketa tipa „patriot“ i dodatno razmeštanje garnizona američke vojske. Moskva je još ranije izrazila protivljenje zbog američkog protivraketnog štita u Češkoj i Poljskoj, smatrajući da je taj sistem usmeren pre svega protiv Rusije, a ne protiv Irana, kako njegovo postojanje opravdavaju u Vašingtonu, te je pretila da će „okrenuti svoje rakete prema Evropi“.

Kriza na Kavkazu imala je veliki uticaj i na Ukrajinu. U Kijevu je na vlasti „narandžasta koalicija“ predvođena predsednikom Viktorom Juščenkom i premijerkom Julijom Timošenko, koji su na vlast došli na prozapadnom talasu „šarenih revolucija“, kada je u Gruziji na vlast došao i Sakašvili. Kijev i Tbilisi jednako teže učlanjenju u NATO. Za vreme ratnih dejstava u Gruziji predsednik Juščenko potpisao je ukaz kojim se kontroliše ruska vojna mornarica u Sevastopolju, s ciljem da se spreči agresija iz Ukrajine na treće države. Ukrajinsko ministarstvo spoljnih poslova izjavilo je da je spremno sarađivati sa državama Evropske unije, ustupajući im svoj sistem protivraketne odbrane.

PREOKRET: Neočekivani preokret u stavu nemačke kancelarke Angele Merkel, samo četiri meseci nakon samita NATO-a u Bukureštu, na kom su Nemačka i Francuska bile veoma suzdržane oko odobravanja Akcionog plana učlanjenja u NATO, govori o aktivnijem uključivanju vodećih država Evropske unije ne samo u postizanje primirja i saniranje štete u konfliktima, kao što je to bilo u slučaju bivše Jugoslavije, već i u kreiranje evropske spoljnje politike i bezbednosti. Većina zemalja EU i potencijalnih budućih članica, tiše ili glasnije, protivi se ruskoj intervenciji u Gruziji, smatrajući je upozorenjem za vlastitu bezbednost.

Rusija se otvoreno protivi proširenju NATO-a na Istok, smatrajući da alijansa direktno ugrožava njenu bezbednost. NATO je podeljen i nakon sukoba u Gruziji: Amerika i Velika Britanija, zajedno sa „mladom Evropom“, jesu za veći pritisak na Rusiju, dok su Francuska i Nemačka za intenzivan dijalog sa Moskvom. Alijansa zato ima konsenzus o podršci teritorijalnoj celovitosti Gruzije i njenom ulasku u NATO.

Evropska unija i Rusija već duže vreme imaju složene odnose, u kojima su države EU često u inferiornom položaju zbog zavisnosti od ruskih energenata, posebno prirodnog gasa. Između Evropske unije i Rusije više godina nije usaglašeno nekoliko važnih sporazuma kao što je onaj o Strateškoj saradnji, ili Energetska povelja i Sporazum o bezbednosti. Evropska politika prema Rusiji je još uvek nejedinstvena, a takozvana energetska bezbednost prepuštena je svakoj zemlji da je pojedinačno rešava putem bilateralnih ugovora. Sukobi u Gruziji ugrozili su rad dva za Zapad važna naftovoda, Baku–Tbilisi–Džejhan i Baku–Supsa, i gasovoda Baku–Erzurum.

Rusija kontroliše većinu izvora kaspijskih rezervi sirove nafte, osim naftovoda Baku–Džejhan, i gotovo u potpunosti izvorišta gasa u Centralnoj Aziji. Predsednici Rusije, Kazahstana i Turkmenistana u maju 2007. postigli su dogovor o izgradnji takozvanog Prikaspijskog gasovoda kojim će se prirodni gas iz kaspijskog regiona i Centralne Azije transportovati isključivo preko teritorije Rusije. U planu je da gasovod iz Uzbekistana, Turkmenistana i Kazahstana prolazi severnim delom obale Kaspijskog mora i priključi se na rusku mrežu gasovoda, čime je faktički Moskva u regionu ostvarila poziciju monopoliste na isporuke prirodnog gasa. Dogovorom Rusije, Kazahstana i Turkmenistana propali su ozbiljni planovi Evropske unije da u što skorijem roku izgradi takozvani Transkaspijski gasovod i spoji ga sa gasovodom Nabuko. Planovi za izgradnju ruskog naftovoda Južni tok takođe su potisnuli izgradnju evropskog gasovoda Nabuko. Nemačka iz Rusije uvozi oko 45 odsto gasa, a Francuska i Italija oko 26 odsto. Računa se da će, ukoliko se ne nađe alternativa snabdevanja, za dve decenije zemlje Evropske unije uvoziti iz Rusije čak i do 80 odsto gasa.

Kina je takođe zainteresovana za veću dostupnost kaspijskoj nafti i centralnoazijskom gasu. U regionu jedino Iran ima pristup energentima iz kaspijsko-centralnoazijskih izvorišta, ali Evropska unija izbegava da sarađuje sa Teherenom zbog nuklearnog programa i tvrdih političkih antizapadnih stavova.

Pretpostavlja se da ratna dejstva u Gruziji, kroz čiju teritoriju prolaze važni zapadni naftovodi i gasovodi, mogu postati prekretnica u evropskoj spoljnoj politici, posebno kada je reč o „energetskoj bezbednosti“ koja se sve više nameće kao jedan od prioriteta NATO-a. To znači da bi, ukoliko Rusija bude i dalje vodila agresivnu energetsku politiku prema EU, „stara Evropa“ mogla da krene sa potiskivanjem ruske politike prema Aziji, a azijatske države da približi strukturama NATO-a i Evropskoj uniji.

NATO o Gruziji

Na zahtev Sjedinjenih Američkih Država, u utorak je u Briselu održan sastanak ministara spoljnih poslova članica NATO-a. Ministri su zaključili da se sa Rusijom ne može sarađivati dok se njena vojska, i nakon potpisanog mirovnog sporazuma, nalazi na teritoriji Gruzije. Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer rekao je da se neće otkazivati nijedan program saradnje Rusija–NATO, ali da je to moguće ukoliko se ne promeni odnos Rusije prema konfliktu u Gruziji. Generalni sekretar je rekao da će jedino Savet Rusija–NATO obustaviti svoju delatnost dok se sa teritorije Gruzije ne povuče ruska vojska. Prethodno je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov izjavio da će se „ruska armija povlačiti onoliko vremena koliko joj je za to bude potrebno“, a Ministarstvo odbrane Ruske Federacije saopštilo je da će se vojska intenzivnije povlačiti posle 22. avgusta, koliko je potrebno da se obezbedi porušena infrastruktura za ruske mirotvorce na granici sa Južnom Osetijom.

Prema rečima državnog sekretara SAD Kondolize Rajs, koja je boravila na sastanku u Briselu, Rusija je namerno izvršila upad u Gruziju s ciljem da spreči njenu integraciju u NATO. „Spremni smo da odlučno odgovorimo Rusiji da nema pravo da određuje ko ne sme da se integriše u transatlantske strukture, kao što je to u slučaju Gruzije i Ukrajine“, rekla je Kondoliza Rajs.