Zašto su na pitanje o mrtvim jezicima mnogi skloni da prvo pomenu ili pomisle na latinski? Na to pitanje nema pametnog odgovora, osim da je reč o intelektualnoj inerciji. Razumeli ste? Onda latinski definitivno nije mrtav! Jer „intelektualna inercija“ (lenjost uma) „definitivno“ (konačno) jeste latinski. To jest, to su reči latinskog porekla, i te kako žive u današnjim „živim“ jezicima.
Sličnih primera ima koliko hoćete: personalni kompjuter (u prevodu: lični računar), CV (curriculum vitae, biografija – a biografija je iz još jednog „mrtvog“ jezika, starogrčkog), partikularno, interakcija, komplikacija, prezentacija, koalicija, depilacija, konfrontacija, korupcija, apstrakcija, lingvistika, reakcija, funkcija, diktatura, perspektiva, konsultacija, participacija…
Možda bi se moglo reći da je latinski jezik mrtav zato što ga niko ne govori, niko na latinskom ne psuje, ne cenjka se na pijaci, ne piše ljubavna pisma na… Pa, to baš i nije tačno – na svetu danas verovatno više ljudi komunicira (čuj, komunicira! opet latinski) na latinskom nego na mnoštvu zaboravljenih, zaista mrtvih jezika, čiju ni jednu jedinu reč ne znamo.
Ali, to je već sasvim drugo pitanje. Ako je i mrtav, zašto ga je dobro znati? Zato što je u jednom momentu (u prevodu, trenutku) istorije to bio jezik gotovo celog civilizovanog sveta. Ne samo u poslednjem veku stare i nekoliko vekova nove ere, koliko je trajala Rimska imperija, nego do pre dvesta godina latinski je u Evropi bio jezik obrazovanih, nauke, administracije (opet latinski) i crkve. U delovima sveta kojim je dominirao, od Španije i Portugalije, preko Britanije, Francuske i Italije do Rumunije, latinski je ostavio neizbrisive tragove, u mnogim drugim jezicima nezaobilazan je u prirodnim naukama, pravu, medicini i farmaciji. Pa, eto, lakše ćete učiti druge jezike i lakše ćete savladati mnoge žive stvari uz pomoć „mrtvog“ latinskog jezika.
Uostalom, što bi rekli Latini, Quot linguas calles, tot homines vales (Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš).
Kojim su jezikom govorili Ahil i Hektor?
Istražujući ruševine Knososa na Kritu, prestonice mitskog kralja Minosa i graditelja ne manje čuvenog Lavirinta, Britanac Artur Evans je 31. marta 1900. godine naišao na neupadljivu glinenu pločicu s nekoliko redova znakova koji su nesumnjivo predstavljali pismo. Nedelju dana kasnije, zbirka pločica se umnogostručila, da bi u narednih nekoliko godina arhiva „minojskog pisma“ premašila broj od 4000.
Evans, kasniji ser Artur, verovao je da su na pločicama zapisi nekog nepoznatog jezika stanovnika Krita, a njegovo mišljenje delila je većina arheologa i lingvista. Do sredine prošlog veka slične tablice pronađene su i u kopnenoj Grčkoj, u centrima Mikenske civilizacije na Peloponezu i Beotiji, a za pismo je utvrđeno da ima oko 200 znakova.
Britanski arhitekta Majkl Ventris i lingvista Džon Čedvik upustili su se u avanturu dešifrovanja nepoznatog jezika 1951. Ventris je isprva prihvatio Evansovo mišljenje da je Linearno B pismo služilo nekom nepoznatom jeziku, ali je brzo prešao na hipotezu da je možda reč o nekom ranom obliku grčkog. Već 1953. on i Čedvik objavili su rezultat: zaista je u pitanju zapis na grčkom, bar 700 godina stariji od pojave alfabeta.
Danas je pročitano više od 6000 uglavnom kratkih zapisa na glinenim pločicama i posudama i, mada je uglavnom reč o popisima robe, inventarima zaliha proizvoda i davanjima sirovina za preradu, čitanje Linearnog B pisma omogućilo je ranije nezamisliv napredak u razumevanju najstarije grčke, Mikenske civilizacije, kojoj pripadaju i svi junaci Trojanskog rata.
Tokom Napoleonovog pohoda na Egipat 1799. prilikom odbrambenih radova na tvrđavi Rašid u blizini Rozete, pronađena je crna bazaltna ploča s natpisom u tri stupca. „Kamen iz Rozete“ postaće ključ za dešifrovanje egipatskog pisma i jezika, jer je isti tekst bio uklesan uz pomoć hijeroglifa u jednom stupcu, jednostavnijim egipatskim pismom u drugom i, najzad, grčkim alfabetom u trećem.
Iz grčkog natpisa znalo se da se u tekstu pominju imena Ptolomeja i Kleopatre, a to će 1822. godine Francuz Žan-Fransoa Šampolion iskoristiti kao ključ za dešifrovanje, počinjući čitanjem imena Kleopatra. Pokazalo se da antički pisci – Herodot, Strabon, Diodor i Horapolon – nisu bili u pravu smatrajući da svaki egipatski hijeroglif predstavlja „sliku“ cele jedne reči. Čitajući ih kao slogove, zahvaljujući svom poznavanju koptskog jezika, dalekog potomka staroegipatskog, Šampolion je u narednih nekoliko godina uspeo da „oživi“ jezik star nekoliko hiljada godina.
A kakve to veze ima sa Srbijom. Pa, kod nas latinski nije ostavio neizbrisive tragove. Možda zato teže razumemo, šta nam drugi Evropejci pričaju.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
