Psi rata, džentlmeni i sadisti

London

Idilične slike nove Evrope uz zvuke Šopenovih mazurki i Dvoržakove Simfonije iz novog sveta zasenile su u britanskim medijima fotografije mračnih prizora iz iračkih zatvora.

Prvo su Britanci bili zgađeni i ogorčeni fotografijama na kojima američki vojnici zlostavljaju iračke zatvorenike za vreme saslušavanja u zatvoru Abu Graib. U gotovo svim komentarima isticalo se da su britanski vojnici u Iraku cenjeni jer se ponašaju kao profesionalci i džentlmeni, a ne kao „psi rata“, ili kao Amerikanci koji imaju običaj da „luduju“. A onda je „Dejli miror“ šokirao naciju brutalnim fotografijama mučenja i ponižavanja Iračanina, zatočenog nedaleko od Basre, od strane vojnika njenog kraljevskog visočanstva. Fotografije britanskog vojnika koji svojom čizmom lomi vrat Iračaninu, ili onog koji posle na njega urinira izazvale su ogorčenje ne samo u arapskom svetu već i u Britaniji.

ISTRAGA: Posle prvobitnog šoka i žestokog reagovanja vojnog vrha, Dauning strita, ali i najžućih tabloida, usledilo je novo „čitanje“ mučnih i kompromitujućih fotografija: deo establišmenta, prvenstveno vojnog, svim silama već danima pokušava da ubedi javnost da fotografije nisu autentične, da je reč o svojevrsnoj montaži, manipulaciji, čistom originalu falsifikata…

Vojni, ali i neki drugi eksperti pokušavaju da ukažu na to da su fotografije neautentične: na primer, oružje SA80 Mk 1 koje ima vojnik na slici uopšte nije davano vojnicima u Iraku, britanski vojnici u Iraku ne nose tropske kape već kacige ili beretke, pertle nisu vezane kako nalažu propisi, temperatura je bila preko 40 stepeni, nigde graške znoja, uniforme vojnika, ali i majica Iračanina isuviše su čiste, ganc nove…

Pored ovih herkulpoaroovskih detalja u analizu su se uključili i eksperti za fotografiju, pa tako Emon Makejb, bivši urednik fotografije u „Gardijanu“, smatra da su fotografije o američkim vojnicima i njihovim žrtvama očigledno autentične: neoštre su, u koloru, loše kadrirane, dok su slike britanskih vojnika u sličnim, krajnje kompromitujućim situacijama „suviše dobre da bi bile autentične“: crno-bele, vrlo oštre, vešto kadrirane, izuzetno visokog kvaliteta“… Ovaj stručnjak ukazuje da na fotografiji na kojoj navodno britanski vojnik šutira među noge Iračanina „nema dinamike“, noge zatočenika su raširene… „Ima nešto čudno i na fotografiji na kojoj navodno britanski vojnik urinira po zatvoreniku, mlaz je kao iz flaše…“, smatra Makejb.

Ima još teorija kojima se osporava verodostojnost ovih fotografija: neki misle da su se možda ovi događaji zaista desili, ali da su fotografije zapravo samo rekonstrukcija kako su se britanski vojnici iživljavali na nesrećnom Iračaninu, dok su neki od intervjuisanih vojnika, čulo se na radio-stanici Five Alive, ubeđeni da im je čitavu aferu „neko smestio“. „Između pojedinih jedinica vlada veliko rivalstvo, a mi smo bili među najuspešnijim; dobili smo toliko odlikovanja za hrabrost… ovo je čista ljubomora…“

Ima i mišljenja da se u ratu ovakve stvari dešavaju i da ih treba razumeti: od Al Kaide i njenih pristalica stradalo je toliko ljudi da sada ne treba pokazivati previše milosti da bi se uništio terorizam.

„Dejli miror“ tvrdi da su delo počinili vojnici jedinice koja se zvanično zove Queen’s Lancashire Regimente i koja je inače stacionirana na Kipru. Istraga je u toku i vodi se na tri novoa: u Iraku, u bazi na Kipru i ovde u Ministarstvu odbrane.

„Miror“ za sada kategorično ostaje pri svojim tvrdnjama i priču ilustruje daljim izjavama svojih izvora, britanskih vojnika sa iračkog bojišta: oni tvrde da osmočasovno maltretiranje Iračanina na fotografijama koje je objavio „Miror“ nije usamljen slučaj, bilo ih je više i mnoga su fotografisana, vojnici čak među sobom razmenjuju ove fotografije. I nadležni su znali šta se dešava, samo su se pravili da ništa ne vide, tvrde izvori „Mirora“.

Istraga će naravno utvrditi šta se zapravo krije iza ovih fotografija. Ovdašnji analitičari se slažu da je u svakom slučaju napravljena ogromna šteta. „Dejli miror“ su novine koje su u trci za tiražom pravile krupne greške, ali ovo bi mogla da bude „najtragičnija greška koju su ijedne novine ikada napravile“ – arapski svet je ogorčen i mogla bi da usledi odmazda, piše „Gardijan“.

SADISTI: Sa američkim vojnicima stvar je već mnogo jasnija: vinovnici patološkog iživljavanja nad iračkim zatvorenicima već su najvećim delom identifikovani, što nije bilo naročito teško s obzirom na to da su sa širokim osmehom i palcem nagore pozirali pred kamerama za društvo kod kuće. Srećom, posle predsednikove mucave osude (a kad taj čovek jasno govori, pitaju se ovdašnji komentatori), usledio je jasan i brz pravni odgovor: oni koji budu optuženi biće izvedeni pred vojni sud, ako budu osuđeni, biće kažnjeni i izbačeni iz vojske.

Magazin „Njujorker“ je uspeo da dođe do poverljivog dokumenta koji ima 53 stranice i čiji je autor jedan američki general koji otvoreno piše da su se američki vojnici u zatvoru Abu Graib „ponašali prema iračkim zatvorenicima sadistički, surovo, kriminalno… uključujući i sodomiju…“ „Njujorker“ ističe da ovaj interni dokument sadrži detaljna svedočanstva i „vrlo eksplicitan fotografski dokazni materijal“.

General Dženis Karpinski, bivši šef svih američkih vojnih zatvora u Iraku, koja je nedavno smenjena sa ovog položaja, na ovdašnjoj televiziji je izjavila da joj je vojna obaveštajna služba „preporučila“ da ne ulazi u deo zatvora Abu Graib u kome se saslušavaju zatvorenici. Ona je priznala da su se ovi krugovi „vrlo angažovali da Crveni krst ne uđe u ovo zatvorsko krilo“. General Karpinski priznaje da je ona možda trebalo da bude „malo agresivnija“ u svojim nastojanjima da ima bolji uvid u situaciju u iračkim zatvorima.

Dosadašnja istraga američkih vojnih vlasti utvrdila je da ima dokaza da su u ovom, još iz Sadamovog vremena ozloglašenom zatvoru vršeni ratni zločini nad zatočenicima: mučeni su strujom, hemijskim agensima, premlaćivani, zastrašivani psima, silovanjem i sodomijom…

General Džefri Miler, donedavno glavnokomandujući zatvora u bazi Gvantanamo, gde američke vlasti drže zatočene osumnjičene za terorizam, prebačen je u Irak da poboljša situaciju u iračkim zatvorima.

Tu se, nažalost, ne završava ova mučna i sramna epizoda sa iračkim zatvorenicima. U njoj su se kao akteri pojavili i privatni eksperti koji su bili angažovani da sašlušavaju zatvorenike.

„RUDARI„: Piter Singer, autor knjige Korporativni ratnici: Uspon privatizovane vojne industrije, kaže da je već neobično to što američka vojska angažuje privatnike za posao u iračkim zatvorima. Da bi se donekle popunila potreba za stručnjacima koji se bave ovom vrstom posla, ali i raznim obaveštajnim aktivnostima, američka armija je u Iraku, bez javne debate i odluke, angažovala oko 20.000 privatnih „izvođača radova“ koji se bave nekim vrlo važnim poslovima: od logistike i treniranja iračke vojske do obezbeđivanja raznih postrojenja i transporta.

Britanski mediji su svojevremeno burno reagovali na vesti da je američka kompanija Halibarton, poslovno vrlo bliska porodici Buš, a u kojoj je, naglasimo, i potpredsednik SAD Dik Čejni bio na vrlo visokoj poziciji, ne samo dobila glavnu ulogu u obnovi Iraka i, naravno, ogromne pare, već da je posle bezočno naduvala račune. Nije ni čudo što jedan deo vrhuške ove moćne kompanije govori da je za njih Irak „rudnik zlata“.

Sada isplivava na videlo da je Irak zlatan rudnik za mnoge američke firme: tako su na primer kompanije Caci i Titan, koje američkoj vojsci pružaju analitičku podršku, upravo potpisale ugovore vredne 172 miliona dolara, a njihovi službenici u Iraku mogu godišnje da zarade preko 100.000 dolara, mnogo više nego slični profili u američkoj vojsci.

SPECIJALCI: Istraga je otkrila da su mnogi od ovih vrlo dobro plaćenih stručnjaka za ispitivanje zatvorenika primenjivali nedozvoljene metode rada, između ostalih i razna mučenja: o tome postoji više od 60 fotografija koje će očigledno biti glavni dokazni materijal.

Američka armija je reagovala brzo: 17 vojnika je povučeno, a šestorica će se uskoro naći pred vojnim sudom. Nevolja je u tome što postoji opasnost da se ova civilna lica, angažovana za specijalne poslove i koja su se veoma istakla u perverznom zlostavljanju zatvorenika, za razliku od američkih vojnika, izvuku i ostanu nekažnjena. Naime, status privatnih lica angažovanih od strane koalicije, u Iraku nije jasno regulisan. Za individualna krivična dela treba da se odgovara pred lokalnim sudovima, ali kako u Iraku ne funkcionišu legalne institucije, jer koalicija rukovodi i zatvorima, privremeni propisi eksplicitno ističu da angažovana privatna lica ne podležu pod njihovu jurisdikciju. Kako su se ovi slučajevi dogodili van teritorije SAD, a kako neki od angažovanih civila nisu ni američki državljani, malo je verovatno da će za svoja zlodela odgovarati pred američkim zakonom.

Privatizovane vojne usluge poslednjih godina postaju deo ozbiljnog biznis-kompleksa: Singer tvrdi da je za poslednjih deset godina ova delatnost zabeležila prihod od sto milijardi dolara. Tako unosna industrijska grana ne bi smela da ostane zakonski neregulisana u svakom pogledu, ističe Piter Singer.

I dok je svet šokiran slikama butalnog zlostavljanja u najozloglašenijem iračkom zatvoru, sami Iračani gorko kažu da su odavno znali da i Amerikanci primenjuju najsuroviju torturu: jedna majka je pred tv-kamerama rekla da joj se uhapšeni sin žalio da ih u zatvoru muče, da su zatvorenici goli, da na njih huškaju pse… Tek kada je delegacija međunarodnog Crvenog krsta došla u zatvor Abu Graib zatvorenici su dobili odeću.

Očigledno da mučenje i slikanje zatvorenika nisu bili izolovana pojava: najnoviji dokazi ukazuju na to da je ova morbidna „igra“ trajala mesecima i da su vojnici čak razmenjivali sličice…

NOSTALGIJA: Prema pisanju londonskog „Gardijana“, Amerikanci drže u iračkim zatvorima oko 8000 zatvorenika bez suđenja, ali i bez pomoći advokata. Samo mali broj zatočenika imao je istaknutije mesto u Sadamovom režimu.

Rodbina Iračana koji su zatvoreni iz „bezbednosnih razloga“ tvrdi da su oni nevini i da su nasumice pohapšeni. Slike zlostavljanih i ponižavanih zatvorenika imaće fatalne posledice, smatraju neki ovdašnji analitičari.

U britanskim medijima Iračani čak govore o nostalgiji za Sadamovom erom: kažu da su mučeni, prebijani i ubijani. Ali ovakvog zverskog mučenja i ponižavanja kao pod „oslobodiocima“ nije bilo… Sve to, mora se priznati, zvuči neverovatno.

Pre nešto više od godinu dana američki predsednik Buš je u Iraku organizovao veliku medijsku priredbu sa slikanjem i fanfarama da bi objavio „Mission accomplished!“ Danas cilj te misije izgleda dalje nego ikad.

Britanija treba da pošalje još 4000 vojnika u Irak, da bi donekle nadoknadila odlazak španskih jedinica. I pred Tonijem Blerom je težak zadatak: nije uspeo da ubedi Britance da je u ovaj rat krenuo kako bi pronašao sredstva za masovno uništenje. Ko će mu posle Faludže, Nadžafa i svih onih fotografija verovati da je koalicija krenula u rat iz humanitarnih i moralnih razloga?

Krvavi april

Na nepuna dva meseca od roka kada bi američke okupacione snage trebalo da predaju vlast privremenoj vladi Iraka, ustanci u sunitskom uporištu Faludži i šiitskom uporištu Nadžafu ozbiljno prete da obesmisle sve napore Amerike da stabilizuje stanje u Iraku i obnovi razorenu privredu. Štaviše, Irak Amerikance sve više podseća na „pustinjski“ Vijetnam. Američki dnevnik „Njujork tajms“ uporedio je američkog guvernera Iraka Pola Bremera s kapetanom broda koji je upao u nevreme i kome je potrebna sva raspoloživa pomoć da prebrodi oluju. Da kormilo izmiče kapetanovoj kontroli pokazuje i činjenica da u svojim vapajima Bremer postaje sve manje izbirljiv, jer u pomoć poziva i svrgnute Sadamove generale ne bi li oni, svojim autoritetom, smirili pobunjenike u Faludži.

Za komandanta nove iračke armije izabran je bivši Sadamov general Amer Bakir al Hašimi. Ono što ga je preporučilo za to mesto jeste činjenica da je bio jedan od retkih među 11.000 Sadamovih generala koji nije bio član vladajuće partije Baas. On će predvoditi armiju od oko 1000 ljudi koja bi trebalo da uguši pobunu u opkoljenoj Faludži.

Pre samo dve godine, stanovnici Faludže priredili su Sadamu Huseinu, koji je pre nedelju dana u američkom zatvoru dočekao svoj 67. rođendan, veličanstvenu rođendansku proslavu. Pre godinu dana, nakon svrgavanja Sadama sa vlasti, šačica demonstranata usudila se da obeleži 28. april, ali su američke snage razbile demonstracije, a u okršajima je poginulo 18 ljudi. Ove godine američke snage grunule su na pobunjenike u Faludži iz aviona i tenkova.

Zvaničnici američkih okupacionih snaga u Iraku, ali i njihovi šefovi u Vašingtonu, već godinu dana uporno omalovažavaju svoje protivnike na terenu, nazivajući ih „šačicom stranih plaćenika“ i „razbijenim ostacima Sadamovog režima“. Kako god ih nazivali, pobunjenici su samo u aprilu, tokom borbi u omanjim gradovima Faludži i Nadžafu, ubili najmanje 124 američkih vojnika, više nego što ih je pogunulo tokom ekspeditivnog osvajanja Iraka.

Naravno, žrtava je dosta i na iračkoj strani, a sa svakom novom žrtvom raste netrpeljivost prema američkim okupacionim snagama. Kolaju priče da je sve više oficira bivše Sadamove vojske, koja je brojala preko 300.000 nižih i viših oficira, uključeno u obuku gerilaca za postavljanje eksploziva. Zbog toga se Pol Bremer uzda u generala Hašimija u nadi da će Iračani pod njegovom komandom obuzdati pobunu u Faludži. Bivši Sadamovi generali, međutim, teško će izaći na kraj sa militantnim šiitskim vođom Muktadom el Sadrom, koji se stavio na čelo pobunjenika u šiitskom svetom mestu Nadžafu. On je okupio pobunjenike i organizovao ih u armiju Mahdi, koja sve više podseća na dobro organizovanu formaciju. Anonimni američki oficiri na terenu žale se stranim novinarima da koriste oružje prethodno sakriveno na grobljima, a da pomoću ruskih infracrvenih detektora, koji su im dotureni preko Sirije, uspevaju da obore helikoptere. Američke snage su prošle nedelje u vazdušnom napadu na protivvazdušno uporište kod Nadžafa ubile 64 osobe. Za sve to vreme, „Al Džazira“, omiljena tv. stanica protivnika američke okupacije, objavljuje ponudu jedne od pobunjeničkih grupa da će oni koji ubiju visokog američkog oficira biti nagrađeni sumom od 15 miliona dolara. Istovremeno, na javnoj televiziji, koja je finansirana američkim novcem, otkako su počele aprilske pobune, na posao ne dolazi ni polovina saradnika. Stotine stranih radnika pod ugovorom humanitarnih organizacija ili agencija za razvoj, poput američkog USAID-a, napuštaju Irak i sele se u Aman. Mnogi su svoje kancelarije i osoblje preselili u mirniji, kurdski deo Iraka. Više puta otkazivani sajam privrede premestio se konačno iz Bagdada u Tursku. Zbog odliva stranaca sve više Iračana ostaje bez posla.

Istovremeno, Pol Bremer je najavio obustavu procesa „debaasifikacije“ Iraka, koji je do sada sprovodio irački miljenik Pentagona Ahmed Čalabi, pa će velik broj pripadnika partije Baas, naročito nastavnika, biti vraćen na posao, što je dodatno ozlojedilo šiitsko stanovništvo, ali i Čalabija. „To je isto kao da je nacistima dozvoljeno da uđu u nemačku vladu odmah posle Drugog svetskog rata“, rekao je Čalabi Rojtersu.

Pokazalo se da vreme nije na strani američkih okupacionih snaga i da se trka između snaga haosa i snaga stabilnosti pretvara u maraton.

D. Anastasijević