Terorizam je pozorište.
(Kupperman & Trent; 1979)
Autori klasične studije (Terorizam: pretnja, stvarnost i odgovor) pogodili su u suštinu stvari. Terorizam je drama sa tri glumca koja se igra pred gledalištem celog čovečanstva. Prvi glumac je teroristička organizacija; drugi glumac je država (ili, danas sve više, države) koju ta organizacija shvata kao neprijatelja protiv koga je sve dozvoljeno; treći glumac, tragični lik preko čijih leđa se sve lomi, su ljudi koji imaju nesreću da psihološki, simbolički, politički i praktično oličavaju vrednosti do kojih je jednoj civilizaciji najviše stalo. Oni, žrtve sila koje teroristi shvataju na način antičke tragedije – kao neizbežne bez obzira na nevinost – žrtvama postaju upravo stoga što su nevini, dakle ranjivi, pristupačni jer su nezaštićeni. Iz nezaštićenosti žrtava (žrtava u antičkom smislu reči: žrtvovanih bogovima koji svoje žrtve vole nevine) terorizam izvlači dvostruku korist: ne rizikuje da napada glavnog protivnika, političare koji su čuvani, policiju i vojsku koje su naoružane, jer bi to značilo rat; izaziva užas (terreur; izum Francuske revolucije, opšti difuzni strah) i provocira neprijatelja da pređe na tanki led represije i totalitarne vladavine. To je stotinak godina bila osnovna taktika evropskih terorista: pokazati da su demokratije tek maska prikrivene tiranije, da će progresivno nasilje raskrinkati represivnu toleranciju, da se poslužimo terminologijom šezdesetih.
Terorizam je skandal
Da bi se postigla psihoza difuznog straha, potreban je velik emocionalni šok. Na počecima je takav šok postizan atentatima na simboličke predstavnike poretka, ali to se brzo izlizalo. Kad neko u Rusiji krajem XIX veka ucmeka nekog velikog kneza; ili u Nemačkoj sedamdesetih nekog debelog bankara ili javnog tužioca – to ne mora nužno izazvati opšte zgražanje. U opis radnog mesta takvih ljudi spada i taj rizik, na izvestan način, rezonuje većina – sve dok je bezbedna, sve dok teroristi nišane precizno svoje mete. Dok je tako, to je oblik nekonvencionalnog ratovanja definisan krajem prošlog veka kao „gradska gerila“. Čak i oblici gerilskog ratovanja imaju neka pravila, makar i prećutna: ratuje se za podršku stanovništva, pa se i pazi da se stanovništvo ne otuđi od sebe, nego od vladajućeg poretka. Vladajući poredak često nasedne na podvalu i masovnim represalijama ili državnim terorom stanovništvo zaista otuđi od sebe. Tako su, s početka male, izvesne terorističke organizacije prerastale u ozbiljne gerilske armije. Alžirski FLN (Front nacionalnog oslobođenja) i kosovska UČK primeri su koji padaju na pamet…
Mada se gerilske i terorističke taktike često preklapaju, može se povući granična linija između njih: terorizam je indiskriminativno nasilje nad nevinim nenaoružanim civilinim stanovništvom, a radi postizanja političkog cilja. Kad eksplozivne naprave počnu da pucaju po disko-klubovima, autobusima, pijacama, civilnim avionima, onda nastaju onaj šok, skandal i užas koje vezujemo za terorizam u klasičnom smislu reči. Skandal je „jedini oblik demokratije u totalitarnom društvu“ (grafit iz Pariza, 1968 ): kad skandal jednom pukne, onda se pitanja više ne mogu sprečiti, čak i ona najneprijatnija. Upravo je skandaloznost ona najtugaljivija i najnezgodnija psihološka posledica terorističkog čina: taj je čin nešto što nikako nije smelo da se desi i – dakako, onda logično sledi pitanje – ko je kriv? Teroristi, naravno; ali ko još? Poredak je tu upravo da se tako nešto ne bi desilo. Totalitarni režimi najradije će teroristički čin prikriti ili optužiti svoje dežurne spoljne neprijatelje da ni od čega ne prezaju i ubrati politički poen. Demokratski režimi pokušaće da objasne da su ranjivi upravo zato što su demokratski, da je reč o teškoj i složenoj stvari i da je jedini dugoročni lek protiv terorizma „ukloniti njegove uzroke“ (Volter Laker, čuveni teoretičar); onda će se pojaviti Noam Čomski da Ameriku posle 11. septembra podseti da terorizam ima uzroke…
Od svega toga nikome neće biti lakše; nevinim žrtvama ponajmanje. Problem sa skandalom je u tome što je skandal neizlečiv i teroristi, kao vrhunski skandal-majstori, to znaju. Skandal je uvek hrana dokonom građanstvu i intelektualnim klasama: što se više razmatraju „uzroci terorizma“, to se moralni aspekt više razblićkava i relativizuje. Jeste da su hiljade nedužnih poginule 11. septembra, ali… Nije li to opomena nadmenoj Americi, imperijalizmu, globalizmu, međunacionalnim kompanijama i velikim silama, mondijalistima i anacionalnim kosmopolitima? Jeste da je to bio bezuman čin, ali… Teroristi samoubice mora da su imali strašno jaku i dobru motivaciju da i sebe žrtvuju i ima tu nešto… Neomarksisti sedamdesetih napraviće razliku između „levog“ i „desnog“ terorizma, jer je „levi“ terorizam ipak nekako „napredan“, pa ima olakšavajuće okolnosti, za razliku od „desnog“ koji je, dakako, „reakcionaran“; isto je i sa terorizmom nacionalno-oslobodilačkih pokreta Trećeg sveta, za koji su se uvek našla razna razumevanja. Osnovno pitanje – da li su žrtve „levog“ i „nacionalno-oslobodilačkog“ terorizma krivlje, a žrtve „desnog“ i „reakcionarnog“ terorizma nevinije – nije postavljano; a u svim tim napadima stradali su podjednako nedužni ljudi, nenaoružani civili, najugroženija etnička, verska i politička grupa našeg doba, taj tragični treći glumac terorističkog pozorišta. Koliko je ta grupa ugrožena najbolje pokazuju dva nedavna detalja: spremnost američke vlade da otete avione sruši s neba, ne bi li izbegla veću nesreću; i trovanje talaca u moskovskom pozorištu tokom intervencije protiv čečenskih terorista. U oba slučaja biće pružena ozbiljna opravdanja: sorry, ali bolje par stotina mrtvih od dve-tri hiljade; k sažaljeniju, ali teroristima se ne sme popuštati. Oba su argumenta vredna razmatranja; takve surove i nepopularne odluke donose ljudi odgovorni za nešto, a kritikuju ih ljudi koji ne nose teret takve odgovornosti; vara se svako ko misli da se takve odluke donose hladno i olako; cena koja se plaća za takve odluke ostaje skrivena u strogo poverljivim statistikama vrhova vlasti. Bezdušnih birokrata ima, kao što barem mi vrlo dobro znamo, ali i bezdušnost ima svoje granice…
Terorizam je eskalacija
Prve otmice aviona u civilnom putničkom saobraćaju, a jedna od prvih dogodila se kod nas kad je ekipa informbirovaca otela „Dakotu DC-3“ i otišla u Bukurešt, valjda 1948, bile su tek crtica u novinama. Tek šezdesetih otmice putničkih aviona stižu na prve strane – kada su postale fenomen, zahvaljujući Kubancima koji su hteli po svaku cenu na Kubu ili sa Kube u Majami. Ali, i to je više bio način transporta nego terorizam, makar i s političkom porukom u pozadini („glasanje nogama“, kako se to tada zvalo). Stvar postaje ozbiljna sa otmicama aviona kao najlakšim načinom uzimanja talaca s jasnim političkim ciljem: puštanje uhapšenih saboraca, ovo ili ono, uz obavezan zahtev da se političke deklaracije otmičara čitaju preko televizije. Uskoro se skandaloznost takvih otmica i njihova seksepilnost za medije izlizala, pa su teroristi morali da eskaliraju, ne bi li se ponovo progurali na prve stranice novina i u udarne TV termine. Sledile su višestruke otmice aviona i njihovo uništavanje, masakri putnika na aerodromima (Rim, Lod kod Tel Aviva) i uopšte velik nastup transnacionalnog terorizma. Organizacije poput Palestinaca svih vrsta, Japanaca, Nemaca, Italijana, Baska, Iraca i drugih počele su da koordiniraju – uz bratsku pomoć tajnih službi Varšavskog ugovora. Ta je eskalacija bila zaustavljena preventivnim merama (stroge kontrole putnika, obaveštajni rad itd.), ali i efikasnim intervencijama raznih specijalnih snaga. Uspesi specijalnih snaga Izraela (Saiyeret) na aerodromu Entebe u Ugandi 1976. i Nemačke (GSG-9) u Mogadišu 1977. doveli su do prekretnice i preispitivanja kod obe strane: pokazalo se da i za to ima leka.
Tih godina, sredinom sedamdesetih, počinje ozbiljna utakmica između terorista i tajnih službi ugroženih zemalja. Velikih udara sve je manje: nemačka mreža praktično je uništena; italijanske Crvene brigade beleže svoj poslednji i najveći udar otmicom i ubistvom Alda Mora; japanska Ujedinjena crvena armija marginalizovana je; Palestinci se okreću lokalnim akcijama i međusobnim borbama. Međunarodni terorizam kakav je plašio svet od minhenske Olimpijade 1972. našao se u defanzivi. Nastupilo je relativno zatišje, ali je prag osetljivosti javnosti ostao relativno visok, da ne kažemo blaziran. Teroristički napadi osamdesetih bili su ređi, mada ne i opasni: Libija je bila bombardovana zbog učešća u rušenju aviona u više navrata, sa mnogo žrtava. Ta je zemlja povezana i s rušenjem aviona kod Lokerbija, Škotska, decembra 1988. (259 mrtvih). Nove akcije morale su da budu spektakularnije. To su shvatile američke desničarske i rasno-suprematističke milicije, pa su krenule u spektakularne akcije, kakve su bile napadi na Svetski trgovački centar u Njujorku februara 1993. (šest mrtvih, 1000 ranjenih), dizanje u vazduh zgrade saveznih organa u Oklahoma Sitiju aprila 1995. (168 mrtvih).
Dalja eskalacija bila je neizbežna i tada na scenu stupa Osama bin Laden sa svojom mrežom. To više nije terorizam koji znamo, nasilje s političkim ciljem u uobičajenom smislu reči (razmena talaca, politički ustupak, čitanje saopštenja na televiziji, odmazda); to je korak dalje: užas samoubilačkog fanatizma koji ne preza ni od čega. Samoubilački akti terorizma nisu novost: poznati su od početka, ali su bili akti svesnog samožrtvovanja za određenu ideju, precizno usmereni na metu; prva je 1793. bila Šarlota Korde, Kornejeva unuka, žena koja je ubila Maraa, iz protesta protiv Terora, svesna da će platiti glavom. Sledili su razni: ruski narodovoljci, francuski, španski i italijanski anarhisti, očajni antifašisti u Italiji i Nemačkoj; kasnije palestinski bombaši samoubice, japanska Crvena armija itd. Razlika je, međutim, kvalitativna: samoubilačke akcije do 11. septembra bile su koliko-toliko ograničene – od ubistva jedne ličnosti, preko bombaških napada na vojnike (Liban 1983: 241 mrtav Amerikanac, 58 Francuza) do masakra putnika na aerodromima kao uzorka onoga što bi se moglo dogoditi. Napadi od 11. septembra postavili su novo pravilo igre svojom neočekivanošću, svojom nezamislivošću i svojim medijskim uspehom.
Terorizam je spektakl
Već početkom sedamdesetih javljaju se prva upozorenja: ona ukazuju na nespornu činjenicu – da razvoj elektronskih medija, pre svega televizije i komunikacijskih satelita koji omogućavaju živi prenos terorističkih akcija celoj planeti, predstavlja nov, ključan, momenat u međunarodnom terorizmu. Svet je postao globalno selo, pa je i svaka seoska hajdučija postala globalna – pod uslovom da izgine dovoljno mnogo (ili dovoljno medijski zanimljivih) ljudi. Priroda planetarnih masovnih medija takva je: niko ne mari za dvesta indijskih seljaka koje neki teroristi pobiju u nekoj zabiti, ali će jedan zapadni milioner koga za otkup otmu nekakvi južnoamerički gerilci banditi odmah postati Breaking News na CNN-u; to je tako i za sada tu pomoći nema.
Osama bin Laden znao je šta radi. Pogoditi iz četiri pokušaja tri ključna cilja u Americi (izgleda da je falio samo Belu kuću) za sada je svetski rekord u terorizmu i valja se nadati da neće biti nadmašen. Cela planeta gledala je taj užas i skandal uživo, sa svim detaljima, hvala lepo.
Terorizam se suzbija prevencijom
Šta sad? Pametni ljudi su još sedamdesetih godina suočili vlade velikih sila sa određenim računicama kad je o terorizmu reč. Računice – koje važe i dan-danas – odnose se na alokaciju resursa s obzirom na percepciju pretnje od terorizma i analize cene i koristi u prevenciji. Običnim jezikom: koliko smo para, ljudi i drugih ograničenih resursa spremni da odvojimo na prevenciju terorizma s obzirom na procenu rizika od njega? Rizici se grubo dele na verovatne, malo verovatne i skoro neverovatne. Verovatno je da će neko probati da otme avion, na primer; malo je verovatno da će probati da golim rukava zadavi predsednika SAD; skoro je neverovatno da će oteti avion, zakucati ga u oblakoder usred Njujorka i pri tom žrtvovati sebe i svoje saborce – osim nedužnih civila. U skladu s takvim procenama radilo se i na prevenciji: pretresali su se putnici pre ulaska u avion; Tajna služba više je pazila na snajperiste nego na ljude koji bi pokušali da predsednika SAD zadave golim rukama; kontrole letenja nisu ni izdaleka imale u vidu mogućnost da neko oteti avion zakuca u oblakoder bez ikakvog cenjkanja, već su računale sa uobičajenim zahtevima (političkim, finansijskim i slično).
Nezamislivo se dogodilo i prevencija je zatajila – uprkos upozorenjima da je eskalacija nužna i nezaustavljiva. Danas je lako izračunati da bi određene mere prevencije bile jevtinije od štete nanete 11. septembra, koliko god se neprihvatljivo skupima činile pre 11. septembra: stroža kontrola putnika na aerodromima; naoružani čuvari u avionima; blindirana vrata pilotskih kabina; mogućnost intervencije protiv otmičara, pa makar i tim ruskim gasom ili, jednostavnije, ispuštanjem kabinskog pritiska, pa ko preživi… Sve te zamisli bile su do 11. septembra neprihvatljive avio-kompanijama i aerodromima: deregulacija i pacovska konkurencija u civilnom vazduhoplovstvu spustile su profitne stope na najmanju marginu, a svest o prevenciji malo verovatnih događaja uvek se formulisala onim čuvenim „neće valjda…“.
Veliko je pitanje hoće li sadašnji krstaški rat protiv terorizma biti od neke pomoći. Osnova svake prevencije terorizma je pametan obaveštajni rad, infiltracija i nadzor sumnjivih grupa, dakle posao kreativan, ofanzivan i neprestan, kombinovan sa ojačavanjem meta, što potpunijim komunikacijskim umrežavanjem svih aktera i sa što bržom razmenom relevantnih informacija. Nikakvo bombardovanje Sadama Huseina tu neće pomoći.
Na konceptualnom planu, dakle na planu razumevanja da o čemu je tu reč, treba sačuvati fleksibilnost duha i ne podlegati predrasudama; terorizam je živ i razvija se. Volter Laker je pre dvadeset godina upozoravao da nije pametno donositi posebne zakone protiv terorizma jer se time fenomen politizuje; terorističke činove treba, kaže on, tretirati kao zločine – što oni i jesu – i kažnjavati ih u skladu sa nanetom štetom, to jest zabranjenim posledicama.
Šta terorizam nije
Kad neko ubije policijskog generala, to nije terorizam – sve dok ne izađe javno saopštenje u kome ubice kažu da su ubili predstavnika „nenarodnog režima“ ili neka slična propagandna budalaština. Italijanska mafija pobila je do sada jedno poveliko groblje policijskih generala, karabinjerskih oficira, javnih tužilaca i sudija, ali to niko nije nazvao terorizmom. Kad neko natenane digne u vazduh Čumetove građevinske mašine u Zemun Polju, to nije terorizam, nego liberalna ekonomija; samo još jedna epizoda u prvobitnoj akumulaciji kapitala.
Terorizam nije, niti može biti, „nejasno motivisan“; naprotiv. Čak je i ta zemunpoljska sabotaža i te kako jasno motivisana: ko bi se inače po toj hladnoj noći zamlaćivao sa eksplozivima bez jasnog motiva, najverovatnije finansijskog (znajući umetnike)? Naši bi ministri i politčari mogli malo da povedu računa o stvarnom značenju reči, ali i o tome da prestanu da vređaju zdrav razum građana i poreskih obveznika. To što je „borba protiv terorizma“ postala glavni vruć parol savremenog sveta ne znači da ovi naši mogu tu reč da potežu kad god im padne na pamet. Problem ove države nije terorizam, nego organizovani kriminal „srastao sa policijskim strukturama“ (Dušan Mihajlović), ali i strukturama Državne bezbednosti – na jednom višem i važnijem nivou, na kome se vrte velike pare i još skuplje informacije. Potencijal za terorizam kod nas postoji – kao i svuda, ali sa mnogo manjim šansama nego u većini drugih zemalja. Srbija niti ima tu tradiciju niti je terorizam u nas ikada uspevao; najdalje dokle se stiglo bila je primena izvesnih terorističkih taktika u ratovima 1990–1999, primenjivana i od strane UČK-a od 1998. nadalje, do dana današnjeg, a u svrhu etničkog čišćenja (sa obe strane i od samog početka).
Teroristički činovi par excellence bile su otmice i masakri u Sjeverinu i Štrpcima, ali ih naša nova vlast još ne tretira sa indignacijom koju čuva za imovinu prijatelja Čumeta. Isto vredi i za objašnjenje premijera Đinđića u vezi sa onim skandalom od 24. decembra pred Patrijaršijom: pošto smo mi „tolerantniji“ od tolerantnih zapadnih demokratija, nismo pohapsili mrakobesne klerofašiste jer smo tolerantni. Isto tako smo „tolerantno“ prešli preko oružane pobune „legalista iz Kule“ pre godinu dana, kao što danas vičemo na „terorizam“ u Zemun Polju iako vrlo dobro znamo, hvala na pitanju, ko je taj vatromet priredio, jer ako pola Beograda to zna – mora biti da znaju i u Vladi. Ako ovoj zemlji preti opasnost od terorizma, preti joj iz tih pomenutih pravaca: ako budu tolerisani i dalje, porašće im apetiti, a možda ponovo steknu i političke ideje za koje će se ponadati da se daju ostvariti silom i strahom.
