Pouke Džordža Frosta Kenana

Sredinom marta 2025. navršiće se 20 godina od smrti po mnogima najvećeg američkog stratega u 20. veku i tvorca strategije obuzdavanja (containment), Džordža Frosta Kenana. Iako su njegova ličnost i njegovi stavovi u novije vreme pod udarom američke javnosti zbog mizoginih, šovinističkih i rasističkih stavova koje je često iznosio u svojim dnevnicima, Kenanova strateška zaostavština u oblasti međunarodnih odnosa aktuelnija je nego ikad. Uprkos tome što je negde u vreme ratnih dešavanja u Siriji i dok je kriza u Ukrajini još bila “samo” kriza, tadašnji američki predsednik Barak Obama, u intervjuu svom biografu Dejvidu Remniku, rekao je kako mu ne treba nikakva velika strategija, “pa čak ni Džordž Kenan, već pravi strateški partneri”. Događaji iz stvarnog života vrlo brzo su ga demantovali. Drastično pogoršanje odnosa sa Rusijom i Kinom, kao i Trampova revolucija u američkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, koja je podrazumevala i visok stepen strateške nepredvidivosti, očajnički su terali na traganje za ljudima poput Kenana, ljudima koji su videli šire, razumeli dublje i radili suptilnije.

OD DIPLOMATE I STRATEGA DO NAUČNIKA I BUNTOVNIKA

Džordž Frost Kenan je rođen 1904. godine u Milvokiju, u američkoj saveznoj državi Viskonsin. U njegovoj široj porodici već je postojao jedan Džordž Kenan, igrom slučaja poznati avanturista i istraživač Rusije koji je ovu zemlju kolosalne veličine više puta prešao uzduž i popreko. Taj prvi Džordž Kenan bio je autor nekoliko zapaženih knjiga o Rusiji u vreme kada je Amerika tek spoznavala svet oko sebe, krajem 19. i početkom 20. veka.

Ovaj drugi, mnogo poznatiji Kenan, odrastao je u – današnjim rečnikom kazano – disfunkcionalnoj porodici – uz oca s kojim se nikad nije slagao, a majku je izgubio kad je imao samo dva meseca. Vrlo brzo razvio je neke crte ličnosti koje će ga pratiti do kraja života, poput melanholije, osećaja inferiornosti, samonametnutog autsajderstva, ekstremnog perfekcionizma, netolerantnosti prema autoritetima i nadređenima. S druge strane, bio je natprosečno inteligentan, visok, zgodan i markantan čovek, talentovan za jezike (perfektno je govorio nemački i ruski, a s obzirom na to da mu je žena Anelise bila Norvežanka, i norveški) i radoholik koji se bukvalno onesvešćivao od posla jer mu se u potpunosti predavao, često na štetu najbliže porodice.

U strahu od ljudi, gužve i veličine gradova i sveukupnog procesa modernizacije, poput Konstantina Ljevina, Tolstojevog junaka iz Ane Karenjine, Kenan se vraćao prirodi tako što je 1942. godine kupio farmu od stotinak hektara zemlje u ruralnoj Pensilvanij, i to u mestu koje se, gle koincidencije, zove Istočni Berlin. Tu je pisao, bavio se seoskim poslovima i oporavljao od posledica loših međuljudskih odnosa kojima nikad nije bio vičan. Ukratko, bio je, balaševićevski kazano, “čudna sorta”.

Završivši Univerzitet Prinston 1925, već godinu dana kasnije postaje službenik američkog Forin Servisa (Foreign Service), te 1927. odlazi na prvu diplomatsku službu u Ženevu, a potom u Hamburg i Berlin. Već 1928. biva prebačen u Estoniju, u Talin i prestonicu Letonije, Rigu. Posle dvogodišnjeg boravka u Berlinu, gde će naučiti nemački jezik, ali i usavršiti ruski, 1931. vraća se u Rigu, gde će zajedno sa ljudima koji će kasnije postati vodeći američki stručnjaci za Sovjetski Savez, poput Čarlsa “Čipa” Bolena, čitati ruske pisce – posebno Tolstoja, Dostojevskog i Čehova, za koje je tvrdio da je iz njihovih dela naučio više o Rusiji nego iz bilo koje istorijske ili politikološke knjige.

Zahvaljujući svemu ovome, a neposredno posle zvaničnog uspostavljanja odnosa između SAD i SSSR 1933, po dolasku na vlast Frenklina Delana Ruzvelta, otišao je u Moskvu, gde je u novootvorenoj ambasadi radio četiri godine, svedočeći najgorem periodu Staljinovih čistki i obračuna sa neistomišljenicima. Posle kratkog boravka u Vašingtonu, 1938. službuje u Pragu, od 1939. do 1941. u Berlinu (gde u Bad Nauhajmu biva interniran od decembra 1941. do maja 1942. godine), Lisabonu (1942–1943), Londonu (1944) i Moskvi (1944–1946), odakle 22. februara 1946. šalje svoj “Dugi telegram”.

Po povratku u SAD u rano proleće 1946, kao već slavna ličnost budući da je “Dugi telegram”, njegovo tumačenje Staljinovog odbijanja ulaska SSSR u međunarodne finasijske institucije, bio naširoko čitan dokument na svim nivoima američke vlasti, postaje profesor i zamenik komandanta na novoosnovanom Nacionalnom ratnom koledžu, gde predaje strategiju. Istovremeno, Trumanova administracija ga je angažovala da drži predavanja širom SAD (ukupno 17) o situaciji u svetu i američkoj spoljnoj politici.

Na tim predavanjima, kao i u “Dugom telegramu”, upozoravao je Amerikance da, ako žele da razumeju međunarodne odnose, moraju gledati na stvari onakve kakve jesu, a ne kakve bi trebalo da budu. Drugim rečima, moraju biti realisti a ne idealisti, odnosno legalisti u spoljnoj politici. Na primeru politike prema Sovjetskom Savezu to je značilo da ne treba imati iluzija o tome da je ova zemlja u bilo čemu drugačija u svom ponašanju od imperije koju je nasledila.

Kako Kenan izričito kaže u “Dugom telegramu”: “Sovjetski Savez će ulagati napore da proširi službene granice svoje moći kad god se bude ukazala pravovremena i povoljna prilika.” I tu neće pomoći nikakva, kako ih on naziva “ružičasta” zapažanja o SSSR i njegovim namerama. Za razliku od njih, Kenan preporučuje da se stvari posmatraju “realno”. Po njemu, “neurotičan pogled Kremlja na međunarodne odnose potiče od tradicionalnog i instinktivnog ruskog osećaja nesigurnosti”, a da bi se ta nesigurnost smanjila, “oni su naučili da bezbednost traže samo u strpljivoj ali žestokoj borbi u cilju potpunog uništenja suparničke sile, a ne u sporazumima i kompromisima.”

Dakle, ništa lično, prosto reč je o realnosti i strukturnim razlikama koje treba prihvatiti, i Amerika mora što pre da se osvesti i pripremi za dugo nadmetanje.

Kao prvi direktor odeljenja za političko planiranje Stejt departmenta, 1947. godine objaviće i svoj najpoznatiji tekst, “Izvori sovjetskog ponašanja”, u julskom broju časopisa “Forin Afers”, a pod pseudonimom “X”, pošto kao diplomata nije mogao da objavljuje pod pravim imenom. U ovom članku ono što je bilo implicitno u “Dugom telegramu” postaje vrlo eksplicitno, drugim rečima, od nivoa preporuke dolazi se do strategije, preciznije velike strategije obuzdavanja. Kenan naime tvrdi da “glavni element bilo kakve politike Sjedinjenih Američkih Država prema Sovjetskom Savezu treba da bude dugoročno, strpljivo ali odlučno i budno obuzdavanje ruskih ekspanzionističkih tendencija.”

Bilo je to, kako tvrdi njegov oficijelni biograf Džon Luis Gedis, srednje rešenje između politike popuštanja, koja je doživela fijasko krajem tridesetih, i mogućeg izbijanja Trećeg svetskog rata, imajući u vidu da je nuklearno oružje dovelo do tektonskih promena u prirodi međunarodnih odnosa.

Uprkos velikom uspehu ovog teksta, on se, kako je kasnije sam priznao u prvom tomu svojih memoara, “osećao kao čovek koji je nesmotreno gurnuo oveći kamen s vrha litice i sad nemoćno gleda kako se razorno kotrlja dole u dolinu.” Jer jedno je kako se ljudi kao Kenan, koji obraćaju pažnju na svaki detalj i svaku nijansu u svom pisanju, odnose prema strategiji obuzdavanja, a potpuno drugačije kako se političari, kojima je najvažnija stvar reizbor i ostanak na vlasti, postavljaju prema tome.

Reči, jednom izgovorene ili napisane, dobijaju, kako se to često kaže, druge gospodare, a u ovom slučaju mnogo drugih gospodara. Najveći problem je što su američki politički odlučioci obuzdavanje – koje je u suštini defanzivna strategija – sprovodili u praksi kao ofanzivnu, ponekad čak i kao veoma agresivnu strategiju. U Kenanovom viđenju stvari obuzdavanje zahteva vreme, puno toga se prebacuje u “dvorište” protivnika koji sam treba da odluči da li mu se agresivno ponašanje isplati ili ne.

Na njegovu žalost, obuzdavanje je počelo da se sprovodi kao vojno, a u njegovoj originalnoj zamisli trebalo ga je sprovoditi političkim sredstvima. Takođe, nijanse koje su samo pojedina područja sveta izdvajale od ostalih, označavajući ih kao oblasti od vitalnog američkog nacionalnog interesa, nestale su na “crno-beloj hladnoratovskoj šahovskoj tabli”, čime je svaki deo sveta postao važan za američke interese, iako je u stvarnosti bilo sasvim drugačije. Na taj način se od defanzivne strategije obuzdavanje u nekim situacijama pretvaralo u prave krstaške ratove. Ipak, na kraju se sovjetska imperija u značajnoj meri urušila sama od sebe, potvrđujući neke od ključnih Kenanovih argumenata, iznetih više od četrdeset godina pre raspada SSSR.

U vreme njegovog šefovanja odeljenjem za političko planiranje bilo je velikih uspeha američke spoljne politike, kao što su ulazak Amerike u saveze, osnivanje NATO, prepoznavanje značaja sukoba “Tito-Staljin” za globalni hladnoratovski kontekst, ali i ogromnih neuspeha, poput sovjetske atomske bombe ili pobede komunizma u Kini.

Nesnađen u velikim sistemima i već u problemu sa svojim novim neposrednim šefom Dinom Ačesonom, Kenan je alternativu Stejt departmentu našao na “svom” Prinstonu – u Institutu za napredne studije, koji će biti neka vrsta pandana jugoslovenskom Centru za filozofiju i društvenu teoriju, utočištu naših disidenata u vreme druge Jugoslavije. Institutom za napredne studije u to vreme upravlja još jedan “izgnanik” iz visokih krugova vlasti, “otac” atomske bombe Robert DŽ. Openhajmer. Kenan će se Prinstonu vraćati i posle jedine dve “ekskurzije” u svet praktične politike: nakon neuspešne petomesečne ambasadure u Sovjetskom Savezu, od maja do septembra 1952, i isto tako nedovršene, dvadesetšestomesečne u Jugoslaviji, od maja 1961. do jula 1963.

Na Prinstonu je Kenan mogao da šeta, razmišlja, piše i da ima neki svoj svet. Naravno, to ne znači da nije aktivno učestvovao u društvenom životu sve nadajući se nekoj novoj funkciji, posebno u vreme Niksonove administracije. Ipak, do njegovog povratka u svet praktične politike nikada nije došlo.

Objavio je 20 knjiga, a za dve od njih, Russia leaves the War i prvi tom Memoara dobio je Pulicerovu nagradu. Posle okončanja Hladnog rata protivio se širenju NATO na istok. Svoj dnevnik, koji će Frenk Kostiljola urediti i objaviti 2014, vodiće skoro devedeset godina, od jedanaeste do stote godine života. Umro je 2005, u 101. godini.

KENAN, NACIONALNI INTERESI I AMERIČKO–RUSKI ODNOSI DANAS

Kenan nije bio teoretičar međunarodnih odnosa (čak je, po nekima, prezirao teorije), ali se s pravom može nazvati jednim od “očeva osnivača” realističke teorije ove naučne discipline. U srcu ove teorije leži pretpostavka da je moć najvažnija stvar u odnosima ljudi i država i da države teže moći – ako nemate moć, ne možete ni opstati u svetu u kojem vam opstanak nije zagarantovan. Razočaran načinom na koji je Amerika pristupala međunarodnim poslovima, suviše zadubljena u pravne aspekte problema kao “nacija pravnika i legalističkih pristupa”, smatrao je da stvari treba posmatrati racionalnije i realnije, jer ako postoje suprotstavljeni interesi između različitih strana (u ovom slučaju SAD i SSSR), logično je očekivati da će postojati i sukobi.

Kenanovo shvatanje nacionalnih interesa je – najjednostavnije kazano – dvostruko: oni imaju svoj nepromenjivi deo, koji se obično zove nacionalna bezbednost, i drugi, promenjivi deo koji počiva na vrednostima. Iako su vrednosti važne u spoljnoj politici, države po Kenanovom mišljenju treba da se pre svega drže nepromenjivog dela interesa, onog koji se odnosi na očuvanje njihove nacionalne bezbednosti. Zato ne treba da čudi što se protivio osnivanju NATO, budući da je smatrao da će “legalističke obaveze” u koje SAD ulaze smanjiti stepen nezavisnog delovanja u zaštiti i unapređenju sopstvenih interesa.

U vreme Klintonove administracije, uprkos želji predsednika da Kenan, barem idejno, pomogne u osmišljavanju neke nove velike strategije Sjedinjenih Američkih Država za posthladoratovsko doba, strategije koja bi se, poput obuzdavanja, mogla imenovati jednom reči, do toga ipak nije došlo. Kenan se, naime, usprotivio tome, kazavši tadašnjem američkom državnom sekretaru Vorenu Kristoferu i njegovom zameniku Strobu Talbotu, u čijoj je nadležnosti, između ostalog, bila i politika prema Rusiji, kako treba izbegavati tako nešto jer će to “ohrabriti velike i pogrešne simplifikacije u analizi i politici”.

Štaviše, uprkos bliskosti s Talbotom, Kenan je u javnim nastupima, kao i u čuvenom članku iz februara 1997, koji je pod naslovom “Sudbonosna greška” objavio u “Njujork Tajmsu”, upozoravao američke političke kreatore na to da će širenje NATO na istok imati vrlo negativne posledice po američko-ruske odnose, nazvavši to “strateškom pogreškom epskih razmera”. Razlozi za takav njegov stav bili su višestruki i, po Kostiljoli, smatrao je da će to rasplamsati “nacionalističke, antizapadne i militarističke tendencije unutar Rusije, obogaljiti krhku demokratiju i vratiti unazad pregovore o smanjenju nuklearnog oružja.” Ukratko, Hladni rat bi se vratio na velika vrata u odnose dve najmoćnije nuklearne sile sveta.

Foto: Russian Defense Ministry Press service via AP

Nažalost, rat u Ukrajini doveo je do toga da su njihovi odnosi na posthladnoratovskom minimumu. Sporazum Novi START, čija je važnost produžena sa dolaskom Bajdenove administracije na vlast, ističe početkom 2026, i ako se on ne obnovi, nuklearna trka će se intenzivirati kao u najgorim periodima Hladnog rata. Takođe, snažna ideologizacija spoljne i bezbednosne politike sa obe strane otežava postizanje, a pogotovo sprovođenje bilo kakvog dogovora koji, uprkos najavama dolazeće Trampove administracije o brzom okončanju rata, može ostati u senci ličnih netrpeljivosti i unutrašnjih politika.

U tom smislu, mišljenja smo da bi bilo vredno pokušati da se američka politika prema Ruskoj Federaciji zasnuje na kenanovskim principima. Smatramo da bi to bilo važno iz najmanje tri razloga. Prvo, Kenan nije satanizovao Rusiju i nije pokušavao da je menja na način koji bi bio neka vrsta jakobinskog revolucionarizma. On je razumeo Rusiju i baš zato što je bio u stanju da “pronikne u njenu dušu”, imao je pravo da se ljuti na njeno agresivno ponašanje i da osmišljava brane njenoj moći. Te prepreke i obuzdavanja prebacivali su odgovornost na samu Rusiju jer će cena neodustajanja od agresivnog ponašanja biti na kraju previsoka i za nju.

Drugo, Kenan je voleo i simpatisao Rusiju i smatrao je Ruse velikim narodom, pogotovo imajući u vidu sve žrtve koje je stanovništvo ove zemlje tokom vekova podnosilo. Ako ništa drugo, te žrtve su zahtevale poštovanje i uvažavanje zapadnih sila kada je reč o ruskim interesima i prihvatanju Rusije kao velike sile barem približno jednakog statusa. Ta težnja za prihvatanjem i poštovanjem bila je i ostala potporni stub ruske spoljne politike još od Petra Velikog.

I kao treće, Kenan je veoma dobro razumeo da se ruska, često i paranoična hipersenzitivnost na dešavanja na njenim zapadnim granicama na najbolji način može rešiti samo direktnim razgovorom i uključivanjem, a nikako odsustvom komunikacije i isključivanjem bilo koje od strana u sukobu. Jer, kako je to Mihail Gorbačov prilikom posete Vašingtonu decembra 1987. godine rekao Kenanu: “Mi u našoj zemlji verujemo da čovek može biti prijatelj neke zemlje a da u istovremeno ostane lojalan i posvećeni građanin svoje vlastite; i to je način na koji mi vas posmatramo.” Čini se da je to jedna od karika koje nedostaju u današnjim odnosima Moskve i Vašingtona. Kenan bi rekao možda i jedna od najvažnijih.

Autori su sa Fakulteta političkih nauka, UB

Tekst je rezultat projekta “National(S) National Interests of the Republic of Serbia: from Contestation to Legitimation – National(S)”, koji finansira Fond za nauku Republike Srbije