Porodica nastala iz ratnog pepela

Ujedinjene nacije će 24. oktobra proslaviti 70 godina od osnivanja. Tog dana globalne znamenitosti širom planete biće prekrivene karakterističnom plavom svetlošću. Milioni ljudi će posredstvom medija videti obasjane Empajer stejt bilding i sedište UN-a u Njujorku, Skaj tri toranj u Tokiju, Krivi toranj u Pizi, Hram boga Zevsa u Atini i ostale divove svetske baštine. Biće poslata poruka ujedinjenja, mira, razvoja i poštovanja ljudskih prava. U Central parku biće otkrivena monumentalna statua „Prosvetljeni univerzum“, umetnika Kristobala Gabarona. Sve to odigraće se pod sloganom „Jake UN. Bolji svet“.

USPESI I OGRANIČENJA: Ova najuglednija međunarodna organizacija rođena je iz pepela Drugog svetskog rata 1945. godine, sa ambicijom da se buduća pokolenja spasu istog užasa. Broji ukupno 193 države članice, što je gotovo četiri puta više nego na početku postojanja.

Kada se pogleda slika današnjeg sveta, preovlađuje osećaj da se ideali o trajnom globalnom miru nisu obistinili i da čovečanstvo živi jedno stoleće u kome sila preti da postane pravo, uspostavljajući bespoštednu otimačinu oko resursa. Svakodnevni vojni pohodi se više ne mogu ni razumeti, ni izbrojati. Krize sustižu jedna drugu, a poslednja, migrantska, posebno je teška.

Sa promenama različitih društvenih okolnosti koje su vladale svetom menjale su se i percepcije o delotvornosti i nezavisnosti UN-a. Ogromna ukupna dostignuća UN-a u planetarnom razvoju svakako su neosporna. Neprocenjiv je doprinos u dekolonizaciji, iskorenjivanju smrtonosnih bolesti, odbrani ljudskih prava i vladavini zakona. Zahvaljujući UN-u, prema internim podacima, samo u poslednjih petnaest godina broj ljudi koji živi u ekstremnom siromaštvu smanjen je za više od polovine u odnosu na 1990. godinu. Istorijski uspeh postignut je u julu ove godine, kada je u sedištu UN-a u Beču ratifikovan nuklearni sporazum sa Iranom zahvaljujući kome se usporila trka u proizvodnji nuklearnog naoružanja.

PROŠIRENJE PORODICE: Odmah po završetku Drugog svetskog rata Ujedinjene nacije imale su uspeh u povlačenju trupa Sovjetskog Saveza iz Irana, rešavanju tršćanske krize i povlačenju britansko-francuskih trupa iz Sirije i Libana. Samo dve godine nakon osnivanja, na dnevni red vanredne sednice stavljen je zahtev da se podeli Palestina. To je bio poslednji korak ka osnivanju Izraela, ali i korak koji je Bliski istok uveo u do danas nerešivi konflikt. Već 1946. godine kao dominantne teme u svim telima UN-a, a posebno u Savetu bezbednosti gde su imale pravo veta, nameću se ideološke i političke rasprave između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Ova trvenja ubrzo prerastaju u Hladni rat, koji narednih decenija postaje omča oko vrata Ujedinjenih nacija. To je dovelo do posustajanja UN-a kao kolektivnog sistema sigurnosti. Napori UN-a su preusmereni na druga važna težišta – na ekonomski i socijalni razvoj, odnosno, rešavanje i prevazilaženje globalnih problema.

Prvo proširenje porodice svetskih država dogodilo se sredinom pedesetih godina, kada dolazi i do dekolonizacije. Već 1965. godine u svojim redovima je brojala ukupno 118 članica. Drugačija slika nastala je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada su UN pokazale gotovo potpunu nemoć da obuzdaju oružje. I pored prisustva trupa na Bliskom istoku i Kipru, vojni sukobi nisu bili sprečeni. Konflikti su divljali vatrom i u Nikaragvi, zapadnoj Sahari, Kambodži i Avganistanu, kao i u ratu između Iraka i Irana. Uprkos tome mirovne snage Ujedinjenih nacija su 1988. godine primile Nobelovu nagradu za mir, a 2001. UN i tadašnji generalni sekretar Kofi Anan dobili su Nobelovu nagradu za mir „za trud za stvaranje organizovanijeg i mirnijeg sveta“.

Gorčinu ostavljaju sećanja na tragične događaje u Somaliji i Ruandi, gde snage UN-a 1994. godine nisu dobile mandat Saveta bezbednosti da se umešaju u sukob i pokušaju da spreče pogibiju na stotine hiljada civila. Već narednog leta, u Srebrenici koja je od strane UN-a bila proglašena za „zonu bezbednosti“, dogodio se masakr srpskih paravojnih jedinica nad muslimanskim civilima. Tadašnji generalni sekretar Kofi Anan je 2005. godine ovaj događaj označio kao tragediju koja će zauvek proganjati istoriju UN-a. Za razliku od ove u Bosni, u Istočnom Timoru sprovedena je veoma uspešna mirovna misija, u kojoj je uspostavljena nezavisnost države i solidan politički sistem. Operacija UN-a na Kosovu zvanično je ocenjena dvojako – s jedne strane, kao prilično uspešna, a sa druge je naglašeno da je stepen kriminala i kršenja ljudskih prava ostao izuzetno visok.

MI I UN: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija ponosno je učestvovala u samim počecima zasnivanja „Porodice naroda“. Bila je njen osnivač, jedan od prvih 50 potpisnika Povelje UN-a 1945. Na početku, Stalna misija Jugoslavije pri Ujedinjenim nacijama kupila je sedište na Petoj aveniji 854, u prestižnom delu Njujorka između 66. i 67. ulice, nadomak Zaliva kornjača, sa pogledom na palatu UN-a i Central park. Reč je o luksuznoj Bikmanovoj kući, prelepoj četvorospratnici sa 18 soba, šest kupatila, pod zaštitom države i grada Njujorka. Pripadnici Jugoslovenske narodne armije bili su zapaženo angažovani u mirovnim operacijama. Najimpresivniji je bio kontingent poslat u Sinaj, gde je u 22 rotacije jugoslovenskog odreda tokom 11 godina učestvovalo čak 14.265 pripadnika JNA. Poslednje mirotvorenje tadašnje federativne države bilo je u Angoli. Možda najlepše čega se bivši Jugosloveni u vezi sa UN-om sećaju je saradnja sa Fondom Ujedinjenih nacija za decu, UNICEF-om. Jugoslavija je 1947, među prvima, potpisala Osnovni ugovor o saradnji, a sledeće, prva u Evropi, osnovala Nacionalni komitet za UNICEF. Na kraju, mirovne misije UN-a raspoređene su na razbuktale teritorije bivše države SFRJ da umire sukobe koji su razbili jednu od njenih prvih članica.

Savezna Republika Jugoslavija osam godina je, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, odbijala da podnese novi zahtev za prijem u članstvo UN-a. Ona je pokušavala da očuva međunarodno-pravni kontinuitet sa SFRJ, smatrajući da su se ostale republike otcepile od SFRJ. To samo po sebi, bez priznanja međunarodne zajednice, nije moglo da dovede do povratka u UN. Međunarodna zajednica je smatrala da se SFRJ raspala, da su sve države sukcesori nove i da treba ponovo da konkurišu za prijem u UN.

SRJ je bila isključena iz rada Generalne skupštine i njenih pomoćnih tela, ali ne i iz rada drugih tela i specijalizovanih agencija UN-a. Originalni status u Ujedinjenim nacijama trajno je sankcionisan rezolucijama Saveta bezbednosti zaključno sa 1993. godinom, potvrđujući da je „država ranije poznata kao SFR Jugoslavija prestala da postoji“. Pitanja o osnovama za kontinuitet ili diskontinuitet članstva ni do danas nisu sasvim rešena, ali je sama SRJ, posle političkih promena 2000. godine promenila zvanični kurs prema ovom političkom pitanju. Nove vlasti su 27. oktobra iste godine podnele molbu za članstvo u UN i već 1. novembra, gotovo preko noći, usledio je prijem. SR Jugoslavija je naposletku tretirana kao nova država, čiji je status trajno skinut sa dnevnog reda UN-a.

Nakon istupanja Crne Gore iz državne zajednice, članstvo Srbije u UN je nastavljeno, budući da je Crna Gora proglasila nezavisnost. Ministarstvo unutrašnjih poslova RS i Vojska Srbije od 2002. godine ponovo učestvuju u mirovnim misijama pod okriljem UN-a (trenutno u njih sedam). Srbija je 2014. godine postala deo Biroa Ekonomsko-socijalnog saveta UN-a. Sarađuje sa ad hoc sudom u sistemu UN-a, Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.