Politički potres i skretanja udesno

foto: boris grdanoski / ap photo

Rezultati, koji su premašili sva očekivanja, doveli su nekadašnju stranku Nikole Gruevskog korak bliže apsolutnoj većini. Sa 58 osvojenih mandata od ukupno 120, sada su u poziciji da izaberu koalicionog partnera za formiranje nove vlade, a gotovo je izvesno da će to biti druga stranka u albanskom bloku “Vredi”, koja ima trinaest poslanika. Nije isključen ni ulazak stranke Maksima Dimitrievskog “Znam”, koja se izdvojila iz SDSM-a i na izborima osvojila šest mandata. Razlozi za istorijsku pobedu konzervativaca su brojni. Ipak, krivica umnogome leži na lošoj spoljnoj politici vlade SDSM-a i albanskih partnera, te masovnoj korupciji na koju Evropska komisija upozorava u skoro svakom izveštaju o napretku zemlje.

Gotovo sve ankete mesecima pre izbora pokazivale su vođstvo VMRO-DPMNE, a trend je potvrđen u prvom krugu predsedničkih izbora, gde je kandidat vlade i bivši predsednik Stevo Pendarovski osvojio 180 hiljada glasova manje od Gordane Siljanovske Davkove, kandidatkinje VMRO-DPNME. Uspon stranke bio je na izvestan način i očekivan, pre svega zato što je u proteklih nekoliko godina vlast, ali i državu, potresao niz – nikada do kraja rasvetljenih – korupcionaških afera. Takođe, stalne pretnje mogućim etničkim tenzijama koje su dolazile od vlasti i opozicije, ali pre svega od albanskih političara, te njihove ucene da će zemlju, ako im se ne ispuni neki zahtev, čekati nova bezbednosna kriza, doprinele su ponovnom rastu popularnosti nekadašnje vladajuće partije koja je tvrdila da će samo uz apsolutnu većinu moći da se odupru zahtevima Albanaca u zemlji.

BUGARSKI ČVOR

Osim toga, spor sa Bugarskom i takozvani “francuski predlog” (dokument o bugarskim zahtevima, uglavnom identitetskim) koji je vlada socijaldemokrata prihvatila i izglasala u Sobranju, samo su pojačali revolt i nepoverenje među makedonskim glasačima kojima su, posle Prespanskog sporazuma (promena imena u Republika Severna Makedonija), dosadila obećanja da je evropska budućnost iza ugla.

Promena Ustava i pitanje uključivanja Bugara u isti, kroz uvođenje niza etničkih zajednica, ne bi trebalo da bude kontroverzno za zemlju koja, kako kažu neke evropske i američke diplomate, ima odlične međunacionalne odnose. Međutim, većina građana Makedonije tome se protivi, pre svega, jer to vide kao ucenu zvanične Sofije, koja ne samo da se nikada nije izvinila za ulogu i zločine koje je počinila u Makedoniji u Drugom svetskom ratu, već i dalje tvrdi da u zemlji ima stotine hiljada Bugara koji su bili žrtve represije od vremena Josipa Broza Tita do danas. VMRO-DPMNE, pak, bilo u izborne svrhe ili ne, kontinuirano tvrdi da će ponovo razgovarati sa zvaničnom Sofijom, a od Bugarske će tražiti i reciprocitet, odnosno priznanje makedonske manjine koja živi u toj zemlji. Stranka nije imala zvaničan stav o Prespanskom sporazumu, ali se žestoko protivila glasanju o “francuskom predlogu” i poslednje dve godine optužuje vladu Kovačevskog da pokušava da bugarizuje zemlju.

TALAS NEZADOVOLJSTVA I SLOM SDSM

Osim toga, formiranje tehničke vlade i imenovanje Talata Džaferija, bivšeg komandanta UČK, za premijera zemlje izazvalo je talas nezadovoljstva među Makedoncima. Za njegov izbor je, pored njegove matične stranke, glasao samo SDSM, dok je VMRO-DPMNE napustio skupštinsku salu te poručio da Džaferi nije dostojan te funkcije, optuživši SDSM da se samovoljno stavila u podređen položaj malom koalicionom partneru.

Upravo na tom talasu nezadovoljstva, ali i nesposobnosti državnih organa da se izbore sa neobuzdanom korupcijom, kriminalom i sve lošijim uslovima života, VMRO-DPMNE je za samo četiri godine sa 315 hiljada glasova skočio na 436 hiljada. Pobedi na izborima u značajnoj meri doprineo je i slogan “Makedonija je opet tvoja”, dok su optužbe za nacionalizam koje su dolazile od stranaka etničkih Albanaca samo dodatno podigle rejting VMRO-DPMNE. Makedonski birači, kao i skoro svi na Balkanu, uvek na izborima imaju tendenciju da glasaju protiv nečega, više nego za nešto. U ovom slučaju, veliki deo je glasao ne toliko za VMRO-DPMNE koliko protiv SDSM.

U noći istorijskog izbornog poraza, lider SDSM-a Dimitar Kovačevski nije podneo ostavku iako je veliki deo rukovodstva to učinio. Umesto toga, Kovačevski je najavio period dubokih unutarstranačkih reformi i mogućih unutrašnjih izbora, uprkos činjenici da je stranka, koja sebe smatra naslednikom Saveza komunista, posle sedam godina na vlasti postala treća politička snaga, iza veće albanske partije DUI.

Danas SDSM nosi teret – to je stranka koja je promenila ime države. A proces promene imena su, umesto da ga pojednostave, dodatno zapetljali. Hiljade građana ne mogu da napuste zemlju iako imaju pasoš sa važećim rokom trajanja, ali u njemu stoji staro ustavno ime države, a “Republika Makedonija” više ne postoji. Ostaće upamćeni i kao stranka koja je potpisala sporazum sa Bugarskom, zbog čega je zemlja i dalje blokirana na putu evropskih integracija.

SDSM je i stranka koja je omogućila da Severnoj Makedonija prvi put dobije albanskog premijera, i to ne izabranog na izborima. A VMRO-DPMNE su mudro iskoristili i taj trenutak u svoje političke svrhe. Ali istinski problemi za SDSM su nastali odmah nakon odlaska Zorana Zaeva sa čelnog mesta i izbora Dimitra Kovačevskog, do tada politički anonimnog, zamenik ministra finansija koji je, takoreći preko noći, došao ne samo na čelo najveće stranke u to vreme već i na mesto premijera.

Mnogi su se pitali i verovatno nikada nisu dobili odgovor – zašto baš on i konačno, ko je uopšte Dimitar Kovačevski? Njegova javna izlaganja i povremeni gafovi nisu mu mnogo pomogli da ga birači zavole, a stalne floskule da evropska budućnost ne sme da čeka i da će zemlju uvesti u Uniju po svaku cenu postigle su kontraefekat kod građana, koji su u velikoj meri smatrali da njega kontrolišu albanski koalicioni partneri.

Nije zaboravljeno da je u kolektivnoj svesti SDSM stranka koja je pustila Nikolu Gruevskog da pobegne u Mađarsku, gde se i danas nalazi. Došli su zahvaljujući talasu nezadovoljstva vladom Gruevskog, uz podršku hiljade građana koji su svakodnevno izlazili na proteste i bili deo takozvane “Obojene revolucije”.

Parola “Nema pravde, nema mira” nije donela ni pravdu ni mir, o čemu najbolje govori činjenica da je samo nekoliko velikih funkcionera iz vlade Gruevskog zapravo odgovaralo. Specijalno javno tužilaštvo, osnovano zbog prisluškivanih razgovora o izbornoj krađi i korupciji koje je objavio Zoran Zaev, pokazalo se korumpirano koliko i celo pravosuđe u zemlji, da bi na kraju prva žena tog Tužilaštva i sama završila iza rešetaka zbog korupcije. Slučaj požara u modularnoj bolnici u Tetovu, gde je 14 ljudi živo izgorelo na lečenju od kovida, završen je bez konkretnog rešenja. Vatreni obračuni pripadnika albanskog podzemlja, od kojih su se neki dogodili i stotinak metara od centra grada, često su prolazili bez epiloga, a veliki deo učesnika pobegao je na Kosovo, gde su pronašli utočište.

Brojne korupcionaške afere su, s druge strane, samo doprinele stvaranju aure nepoverenja i revolta kod običnih građana. Sve ovo je, međutim, podgrevano i stalnim provokacijama iz zvanične Sofije, bez ikakvog odgovora makedonske strane, kako ne bi “uznemirila” Bugarsku ili, kako je tvrdio ministar spoljnih poslova Bujar Osmani (partija DUI), “ne bi ušli u predizbornu retoriku našeg istočnog suseda”. Za sve to vreme, Osmani je bio taj koji je pregovarao sa Bugarskom u protekle četiri godine, a činjenica da je on etnički Albanac samo je raspirivala strasti Makedonaca.

Foto: Boris Grdanoski

ISTORIJSKI REZULTAT ALBANSKIH PARTIJA

Upravo je Bujar Osmani bio glavni protivnik kandidata Steve Pendarovskog. DUI, koji je bio koalicioni partner SDSM-a, promenio je stranu u poslednjem trenutku. Iako je podržao Pendarovskog kao nacionalnog kandidata 2019. godine, sada kad je Pendarovski stavio veto na zakon koji je DUI gurao u parlamentu, odlučili su da imaju svog kandidata na izborima. Njihov slogan “Da za Evropu, ne za Rusiju” deluje komično, ali njihova retorika da je zemlja u ozbiljnoj opasnosti od ruskog uticaja i nacionalizma očigledno su uspeli da mobilišu albanske birače.

Ne treba zaboraviti da je reč o političkoj partiji koja je u kontinuitetu na vlasti poslednje 22 godine i koja svaki put kada oseti da će možda završiti u opoziciji, pribegava već poznatom receptu – pretnji novim ratom. Partijski miting DUI-a u centru Skoplja, simbolično na trgu “Makedonija” prvi put do sada, iskorišćen je za skandiranje “UČK, UČK”, za pretnje i uvrede, posebno na račun lidera VMRO-DPMNE Hristijana Mickoskog, kome je lider DUI-a Ali Ahmeti poručio da “pazi šta govori jer mu mleko i dalje teče iz usta”. To je možda uticalo na njihove birače, ali ne i na prosečnog Makedonca.

Kampanja DUI je bila skoro u potpunosti fokusirana na VMRO-DPMNE i optužbe za makedonski nacionalizam i ruski uticaj. Koalicija koju su nazvali “Evropski front” u sebi nije imala gotovo ništa evropsko; širili su strah i nesigurnost, bez ikakvog konkretnog programa i posebnih zahteva. Ironično, fokus je bio na navodnoj majorizaciji ili etničkoj diskriminaciji, uprkos činjenici da su prvi potpredsednik vlade, šef diplomatije, ministar ekonomije, finansija, zdravstva, pravde, obrazovanja, administracije, pa čak i tehnički premijer Talat Džaferi – Albanci.

Međutim, posle prvog albanskog premijera, zahtev je bio izbor predsednika države u Skupštini, po mogućnosti njihove etničke pripadnosti. Na kraju dana, iako je VMRO-DPMNE najavila da sa njima neće u koaliciju ni po koju cenu, “Evropski front” predvođen DUI-em postao je druga politička snaga u parlamentu Severne Makedonije sa 19 poslanika, jednim ispred SDSM-a.

USPON LEVICE

Nacionalističke poruke DUI, ali i ostalih albanskih partija, možda je najbolje iskoristila Levica, stranka za koju se može reći da ima drugi najbolji rezultat posle VMRO-DPMNE. Pre svega, jer je porasla sa dva na šest poslanika za samo četiri godine. Iako ne zvuči mnogo, to je ogroman uspeh za političku stranku koja se promoviše prvenstveno preko društvenih mreža. Levica je svojom antizapadnom, anti NATO politikom i parolama uspela da za svoju političku korist kanališe nezadovoljstvo građana, a pre svega omladine. Ova politička partija ne krije svoje ruske veze i stalno se sastaje sa ruskim ambasadorom u zemlji. Pored toga, deo njihove agende je izlazak iz NATO-a i bliži odnosi sa Kinom kao deo onoga što nazivaju “novim multipolarnim svetom”.

Donedavno je Levica u makedonskom društvu važila za fejsbuk stranku, čiju većinu su činile mahom mlade pristalice koje retko izlaze da glasaju. Međutim, oni su odličan primer da je i sa minimalnim resursima, korišćenjem društvenih mreža, ali i nezadovoljstva trenutnom situacijom posebno među mladima, moguće stvoriti jezgro birača i promeniti ono što nazivaju “status kvo situacija”.

Njihov uspon, u izvesnoj meri, trebalo bi da zabrinjava, pre svega, zbog stavova i opredeljenja za Severnu Makedoniju, ali i za region. Albanci u Makedoniji su na njih posebno gledali sa strahom, pa čak i mržnjom, optužujući ih za nacionalizam i antizapadne vrednosti. Iako su imali slogan da bez levice neće biti vlade, to je od samog početka bila nemoguća misija jer su sve ostale političke partije u zemlji najavljivale da sa njima neće ići u koaliciju.

OTVORENA PITANJA

Izborni rezultat u Makedoniji je jasan, zemlja se posle sedam godina ponovo okrenula ka desno i desničarskim vrednostima. VMRO-DPMNE je apsolutni pobednik koji sada može da bira sa kim i pod kojim uslovima će ići u koaliciju. Vlast i moć albanskih partija je već ograničena, a ako DUI zaista ode u opoziciju, nije isključeno ni njihovo cepanje na frakcije ili nove političke subjekte.

Najveći strah, koji je možda jedinstven među makedonskim biračkim telom, jeste da li će se vratiti stara politika iz vremena Gruevskog. Osim toga, da li bi se i sam Nikola Gruevski mogao vratiti u zemlju? Iako je preko društvenih mreža čestitao pobedu, međutim, bar javno, on i Hristijan Mickoski nisu u dobrim odnosima. Imali su nesporazume oko rukovodstva stranke, koji su prošle godine eskalirali javnim prepiskama i optužbama. Veliki deo članstva VMRO-DPMNE, bar javno, Gruevskog vidi i kao teret iz prošlosti, što, sa druge strane, nikako ne znači da ga ne bi dočekali i prikazali kao žrtvu politike Socijaldemokrata i, kako desničari kažu, “nameštenih sudskih sporova”.

Ipak, veliki deo ljudi koje je Gruevski postavio i dalje je na rukovodećim pozicijama u stranci. Njegov rođak Sašo Mijalkov, koji je sve svoje bogatstvo stekao dok je bio na vlasti, i dalje je u Makedoniji, u zatvoru otvorenog tipa. Ni odnosi sadašnjeg rukovodstva stranke sa njim nisu potpuno jasni. Važio je za sivu eminenciju, čoveka koji stoji iza premijera i nekoga čije se ime nije pominjalo u javnosti čitavu deceniju. Da li će nova vlast iskoristiti njega ili Gruevskog, da li će im oprostiti neka od ranijih dela koja su počinili protiv naroda i države ili će se ponašati kao do sada, još se ne zna. U svakom slučaju, Makedonija ima novog predsednika i vladu, a vlast je u potpunosti u rukama VMRO-DPMNE, koja barem trenutno nema ozbiljnijeg političkog protivnika. Za sada je nejasno kako će se VMRO-DPMNE pozicionirati u odnosima sa Bugarskom i kako će i da li će uopšte koristiti novi ustavni naziv, za šta je zvanična Atina najavila da će pratiti i reagovati u skladu sa tim.

Dok je polagala predsedničku zakletvu, Gordana Siljanovska Davkova odlučila se za Makedoniju umesto Severne Makedonije, što je izazvalo burne reakcije iz Sofije i Atine.

SDSM je, sa druge strane, u političkom nokdaunu, a koliko brzo i da li će se uopšte oporaviti zavisiće od toga kako će izgledati makedonska politička scena.