Političke namere i ratni pakao

Upad ukrajinskih jedinica desio se ne samo prvi put u poslednje dve i po godine, od kako traje ono što se u Moskvi eufemistički glupavo naziva “Specijalna vojna operacija”, već prvi put u poslednjih 80 godina. Naime, do sada smo imali prilike da vidimo manje grupe diverzanata koje su iz Ukrajine prelazile na teritoriju Rusije i napadale izolovane pozadinske baze, logističke konvoje ili navodile borbene bespilotne letelice na ruske aerodrome. Međutim, tu je više bilo reči o takoreći terorističkim aktima ubistava iz zasede vozača trećepozivaca ili polupijanih kuvara, a ne o pravom ratu.

Dešavalo se i da paravojne ukrajinske formacije bombastičnih naziva “Ruska oslobodilačka legija” ili “Ruski dobrovoljački korpus” sporadično upadnu u Belgorodsku oblast i tamo zauzmu seosku poštu ili planinarski dom, ali to su bili pokušaji sa čisto propagandnim ciljevima. U realnosti ne postoji nikakva relevantna antiputinovska vojska koja bi takvim akcijama mogla da utiče na promenu režima u Moskvi i promenu narodnog raspoloženja.

foto: ap photo

Ovog puta se dogodila “punokrvna” invazija mehanizovanih snaga na teritoriju centralne Rusije, uz koordinisanu upotrebu tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerije i PVO sistema, što na tom terenu nije viđeno još od završnih poglavlja operacija “Barbarosa”. Iznenađenje je bilo potpuno i u trenutku nastanka ovog teksta Ukrajinci su uspeli da se probiju nekoliko desetina kilometara u dubinu i približno toliko u širinu Kurske oblasti i verovatno zauzmu prvo veće naselje na tom pravcu – grad Sudžu.

Magla rata sprečava da se sa bezbedne udaljenosti rubnih beogradskih opština jasno vidi kako se trenutno zaista odvija ta neobična ratna epizoda, a snažna propaganda obe strane obesmišljava bilo kakvu pouzdanu analizu. Pa, ipak, izvesno je da su Ukrajinci uspeli da zauzmu nekoliko desetina naseljenih mesta na nekoliko stotina kvadratnih kilometara i sruše najmanje tri važna mosta na reci Sejm, u zapadnom delu Kurske oblasti. To može da sugeriše da oni žele da spreče prebacivanje svežih ruskih snaga sa zapada i iz pravca Belorusije, ali i da je plan da se snage Ukrajine dalje razvijaju u širinu, prema Brjanskoj oblasti, što ima mnogo više smisla nego eventualni nastavak ofanzive na istok ili sever.

foto: ap photo

Možda bi bilo suviše smelo reći da su Ukrajinci zaista zauzeli sve te toponime. U tim mestima, naime, nije bilo ruske vojske, a nema ni dokaza da su uspostavljene nove vlasti – ako se ne računa ritualno skidanje ruske i stavljanje ukrajinske zastave na zgradu mesne zajednice. Proukrajinski blogeri, međutim, s ponosom ističu da prosečno rusko napredovanje u Donbasu iznosi oko 400 metara dnevno dok su Ukrajinci u Kurskoj oblasti dnevno prelazili i do pet kilometara. Bilo kako bilo, ukrajinske vojne kolone su zasigurno prošle kroz sva ta naselja, zauzele veći deo Sudže i već došle do tačke u kojoj se na putevima vide saobraćajni znaci koji usmeravaju ka trećoj najvećoj ruskoj nuklearnoj elektrani u gradu Kurčatovu, koja nosi ime nemačkog komuniste Karla Libknehta. Istim putevima i u istom smeru sada se kreću i brojni ruski civili iz okupiranih područja koji žele da se sklone od borbi i nastane na teritoriji koja je i dalje pod kontrolom Rusije. Mnogo više od pada slabo poznatih naselja, vlast u Moskvi boli činjenica da u velike gradove prvi put stižu izbeglice sa sopstvene teritorije i da ruski bombarderi bacaju bombe na ciljeve u Rusiji. Da bi se te činjenice “prodale” domaćoj javnosti kao pozitivan razvoj Specijalne vojne operacije biće potrebna mnogo snažnija propaganda od one na koju je Kremlj do sada računao.

Domaći cinici sa društvenih mreža lepo su primetili da je zaista fascinantno kako je priprema jedne tako velike operacije promakla pažnji sveprisutne ruske obaveštajne službe. Iste one koja je baš u tim danima bila “zauzeta” otkrivanjem pokušaja još jednog državnog udara u Srbiji, onog što je trebalo da bude izveden pomoću velikog skupa protiv rudarenja litijuma koji je u Beogradu organizovalo nekoliko malo poznatih ekoloških nevladinih organizacija. Ali o tome je bolje razgovarati sa portparolkom ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marijom Zaharovom jer je upravo ona obavestila javnost o opasnosti od “zlonamernih sila” koje u prijateljskoj Srbiji pokušavaju ekološkim protestima da podriju unutrašnju političku situacija. Baš u momentima kada su Ukrajinci na tenkovima, punom brzinom, gazili po napuštenim odbrambenim linijama na granici Kurske oblasti.

UKRAJINCI PONOVO PREŠLI RUSKE CRVENE LINIJE

U pozadini borbi kod Kurska ostalo je gotovo neprimećeno da su tim upadom Ukrajinci uspeli da po ko zna koji put pređu čuvene ruske “crvene linije” koje je Kremlj i do sada rastezao preko svake mere, tražeći izgovor za neaktivnost. Čitalac će se setiti da je na početku rata sa Zapada u Ukrajinu stizala samo takozvana “nesmrtonosna” vojna oprema, koja se sastojala od neprobojnih prsluka, šlemova, termovizijskih kamera i osmatračkih dronova.

Prva “crvena linija” pređena je kada je Ukrajina dobila ogromne količine ručnih raketnih bacača koji su pomogli da se kompenzuje velika prednost koju je Rusija imala u broju tenkova i drugih oklopnih vozila. Iduća “crvena linija” postavljena je po pitanju isporuke tenkova, pa krstarećih raketa storm shadow, sve zaključno sa isporukom raketa ATACMS dometa 300 kilometara.

Moskva je nekako uspela da prihvati da Ukrajina koristi te rakete, ali samo za ciljeve koji se nalaze na teritoriji koja je do 2014. godine bila pod kontrolom Kijeva i koja se, sa stanovišta međunarodnog prava, i dalje smatra ukrajinskom, iako je Rusija te krajeve anektirala.

Jedna od “crvenih linija” odnosila se i na to da NATO zemlje iz susedstva Ukrajine neće smeti da ugošćavaju ukrajinske avione F-16, ali da li postoji neko ko može da se zakune da se baš u ovom trenutku oni ne nalaze u sigurnosti poljskih ili rumunskih avio baza. Pa ipak, upad na nedvosmisleno rusku teritoriju i korišćenje zapadnih krstarećih raketa u rušenju najmanje nekoliko mostova predstavlja možda i najdeblju “crvenu liniju” koju je Ukrajina prešla.

Ukoliko je jedini cilj bio da se Moskva iznervira, plan je premašen 300 odsto, što se može videti čak i u poslovično hermetičnim ruskim medijima koji ovih dana u etar emituju neobično veliku količinu kritike. Ipak, nerviranje nuklearne velesile nikada nije dobar plan pa se sa velikom izvesnošću može odbaciti mogućnost da je upravo to bio glavni cilj ukrajinske ofanzive, makar i samo zato da bi bila pređena još jedna “crvena linija”.

ŠTA JE STVARNO CILJ UKRAJINSKE OFANZIVE?

Iznenađenje je, očigledno, bilo potpuno jer su na tom prostoru Ukrajinci uglavnom nailazili na jedinice sastavljene od vojnika na redovnom služenju vojnog roka i Rosgvardiju, koji nisu mogli da pruže adekvatan odgovor. Odbrambene fortifikacije su bile neadekvatne, a mnoge nisu ni bile posednute dovoljnim brojem ljudi. Nije, međutim, najveći problem što je (i) ovog puta podbacila ruska obaveštajna služba – ni prvi ni poslednji put. Reč je o stručnjacima čija je procena pre sukoba bila da će se ukrajinska vojska predati još u prvim danima invazije u februaru 2022. godine i da će, zajedno sa ruskim vojnim kolonama, svrgnuti prozapadnu vlast u Kijevu.

Problem je što se čini da su Ukrajinci ovog puta iznenadili i sebe, pa prvih nekoliko dana od zvaničnih instanci nismo mogli da čujemo o čemu je reč. Naknadno je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski izjavio da je akcija imala za cilj da se rat prenese na teritoriju neprijatelja, čime bi se navodno smanjila podrška ruskog stanovništva nastavku rata u Ukrajini. Sa velikom sigurnošću se može reći da to nije bio pravi cilj jer je i Kijevu jasno da na ovaj način mogu samo da povećaju tu podršku, na isti način na koji je i američko društvu u decembru 1941. godine, posle napada na Perl Harbor, listom podržalo ulazak u rat.

Iznenadili su Ukrajinci svojom akcijom i vaskoliku vojnoanalitičarsku javnost, koja danima i nedeljama ne može da se složi oko toga šta bi mogli da budu razlozi za upad u slabo branjene delove Rusije i koji bi mogli da budu dometi takve avanture. Jer, složićemo se, u poslednjih stotinak godina nešto slično palo je na pamet samo nacističkoj Nemačkoj i svi znamo kako se to završilo. Zbog svega toga malo je verovatno da Ukrajina ovom ofanzivom zaista želi da vojno pokori Rusiju, osvoji Habarovsk i Petropavlovsk na Kamčatki ili makar formira neku marionetsku Kursku Narodnu Republiku koju bi naknadno priključila svojoj teritoriji. Posle demokratski sprovedenog referenduma, razume se.

foto: ap photo

Realnije je razmišljati u dva pravca. Na taktičkom nivou, Ukrajina upadom na rusku teritoriju verovatno želi da smanji snažan pritisak koji njene snage svakodnevno trpe u Donbasu. Iako su pomaci na tom delu fronta minimalni i plaćeni velikim žrtvama, činjenica je da tamo stvari stoje loše po Ukrajinu i da Rusija, malo- pomalo, svakodnevno “gricka” njihovu teritoriju. Iz tog ugla ideja da se udari gde neprijatelj ne očekuje, da se time preuzme inicijativa iz ruku protivnika i da se natera da sada malo on razmišlja o odbrani, i te kako ima smisla.

Kritičari te teorije smatraju da su ukrajinske snage koje su ubačene u Rusiju, a radi se o kvalitetnim brigadama opremljenim zapadnom tehnikom, mogle da budu bolje iskorišćene upravo u Donbasu, da pokušaju da zaustave konstantno rusko napredovanje. Tim pre što nema dokaza da su Rusi, od upada u Kursku oblast, bilo gde na južnom delu fronta obustavili svoje aktivnosti i da su prebacili neke veće vojne efektive na teritoriju centralne Rusije. Uglavnom se pominju pokreti trupa iz Lenjingradske vojne oblasti i Kalinjingrada, kao i snage Vazdušno-desantne vojske i Čečena.

Bez jasnog cilja ova akcija se može pretvoriti u veliko kockanje jer će eventualno uništenje ove ukrajinske grupe predstavljati gubitak koji njihova komanda ne može lako da nadoknadi, i to će sigurno imati negativne posledice po druge delove fronta.

Ima pretpostavki i da Ukrajina zauzimanjem ruske teritorije želi da pojača svoju poziciju pred eventualne pregovore sa Moskvom, koji će kad-tad morati da uslede. Ta škola mišljenja zasniva se na ideji da u pregovorima Kijev može da predloži razmenu zauzetih teritorija za one koje je Rusija okupirala od 2014. godine. U tom smislu, pominje se i nuklearna centrala u Kurčatovu, koja bi bila jak adut zbog značaja za rusku energetsku stabilnost.

Protivnici te teze podsećaju da nikakvi pregovori u ovom trenutku nisu ni na vidiku i da bi Ukrajina morala da zadrži teritorije koje je sada zauzela, makar onoliko koliko je potrebno da započne taj dijalog. Takođe, takva razmena teritorija bi za Rusiju bila još jedna blamaža i teško je i zamisliti da bi je Moskva prihvatila pre nego što bi učinila sve što je moguće da ih vrati silom. Ruski predsednik Vladimir Putin čitavu svoju karijeru izgradio je na imidžu “čvrstorukaša” i eventualno prihvatanje razmene Sudže za Melitopolj ili Kurska za Sevastopolj ugrozilo bi temelje njegove vladavine.

Čini se da Rusija ima veće potencijale da izdrži rat iscrpljivanja, ukoliko je to bila ideja. U ovom momentu ruska vojska se oslanja na angažovanje dobrovoljaca i odziv je dovoljan da pokrije gubitke, iako se time gubi mogućnost formiranja nekih manevarskih snaga. Osim inicijalne mobilizacije od 300000 ljudi, Moskva se ograničila na ratovanje sa onim što ima, dok je Kijev morao da sprovede neuporedivo veću mobilizaciju.

Ruska država nudi potencijalnim ugovorcima oko 6700 dolara jednokratne isplate i mesečnu platu od oko 2250 dolara. Ta plata, u apsolutnom iznosu, predstavlja ekvivalent onoga na šta može da računa vojni profesionalac u većini zapadnih zemalja, uz napomenu da je to tamo ispodprosečno primanje, dok je u Rusiji to tri do četiri puta više od onoga što inkasira prosečan radnik. Kada se zna da ugovorcima posebno plaća ukoliko unište neprijateljski tenk ili letelicu, učestvuju u proboju linije ili sličnoj akciji, teško je poverovati da će upad u Kursku oblast značajno uticati na smanjenje entuzijazma za nastavak rata.

PROPAGANDA PLAĆENA LJUDSKIM ŽIVOTIMA

Sa strateške strane, Ukrajina ovom akcijom teži da dokaže javnom mnjenju da je Rusija ranjiva i da njene (ukrajinske) snage i dalje mogu da postignu neku pobedu. Prvu pobedu nakon jeseni 2022. godine i uspele Harkovske i Hersonske ofanzive. I to pre svega zapadnom javnom mnjenju, imajući na umu koliko Ukrajina zavisi od finansijske, vojne i obaveštajne pomoći koju dobija sa te strane od početka rata. Nije slučajno što se u medijskim izveštajima potencira učešće zapadnih tenkova, borbenih vozila pešadije i dalekometnih višecevnih lansera raketa, kojima se pripisuju natprirodna svojstva da obavezno sačuvaju živote svojih posada čak i kada ih neprijatelj uništi.

To je utoliko bitnije kada se ide u susret američkim predsedničkim izborima jer se čini da upravo ruska strana očekuje mnogo od njihovog ishoda i eventualne pobede Donalda Trampa, za kojeg se veruje da bi tu pomoć mogao makar da umanji i tako posredno pomogne zvaničnoj Moskvi.

Zbog toga se, bez velikog preterivanja, može konstatovati da je upad Ukrajine u Rusiju ogroman reklamni trik koji treba da pokrene novi talas političke i (posledično) svake druge vrste pomoći zapadnih zemalja čije je javno mnjenje za dve i po godine verovatno oguglalo na svakodnevna stradanja ukrajinskog naroda. Trik koji se ovih dana plaća životima desetina i stotina ljudi sa obe strane fronta, izgorelim tenkovima i srušenim avionima, bez izgleda da bi taj pakao mogao uskoro da se završi.

Autor je glavni urednik agencije Beta