Pohod lutka Kena na Belu kuću

Republikanci su izgleda našli svog čoveka. Na američkim predsedničkim izborima u novembru ove godine, Baraku Obami će suprotstaviti Mita Romnija, veoma konzervativnog i nadasve uspešnog i imućnog 65-godišnjeg biznismena mormonske vere koji je 2003. pobedio na izborima za guvernera najliberalnije američke države Masačusetsa. Za tog mandata je uveo zdravstveno osiguranje za gotovo sve građane ove savezne države, veoma nalik zakonodavnoj reformi sistema zdravstvene zaštite koju je Bil Klinton bezuspešno pokušao da uvede, a po kojoj će Baraka Obamu pamtiti istorija američkog predsednikovanja.

Nije nevažan detalj, jer se budući kandidat (trka unutar Republikanske stranke još ni izbliza nije gotova, ali je već sada teško zamislivo da Njut Gingrič, Rik Santorum ili Ron Pol u njoj pobede) sada zalaže za rušenje tog Obaminog centralnog zakonskog poduhvata na američkom Vrhovnom sudu. Naizgled paradoksalno, no da u startu nije zauzeo takav stav, Romni verovatno ne bi imao ni trunke šanse da postane Obamin takmac na predsedničkim izborima. Problem je što će Obama taj paradoks da okrene u svoju korist, kad za koji mesec počne odlučujuća predizborna kampanja.

SLABE TAČKE: Daleko od toga da je Romni tu najranjiviji. U poslednja je dva meseca napravio toliko gafova i otkrio toliko slabih tačaka, da novine javljaju kako Obaminim savetnicima već ide voda na usta.

U američkim je izbornim kampanjama uobičajeno da republikanski protivnici nasrću na kandidata Demokratske stranke po pitanjima nacionalne bezbednosti, na kojim su liberali obično u defanzivi. Ove će godine to ići malo teže, budući da je Obama lane drsko i brzopotezno likvidirao Osamu bin Ladena, streljao barem tuce vođa Al Kaide sa bezbedne razdaljine i pomoću bespilotnih letelica, i po Vašington savršeno bezbolno, jeftino i bezbedno srušio Moamera Gadafija. Drugim rečima, nacionalna bezbednost nije Obamina slaba tačka i Romnijeva pretnja, izgovorena u startu predizborne trke republikanaca („Ako ponovo izaberemo Baraka Obamu, Iran će imati nuklearno oružje. Ako mene izaberete za predsednika, Iran neće imati nuklearno oružje“), ne pleni dovoljno pažnju birača. Samo su polovično efektne i druge Romnijeve poruke iz tog repertoara, poput one, nimalo originalne i posuđene od Ronalda Regana, da za Ameriku najbolja vremena „tek dolaze“, da će i sledeće stoleće biti „američko stoleće“ i da su Sjedinjene Države po definiciji „iznimna zemlja“ (the exceptional country).

Glavna bitka će se, prema tome, po svoj prilici voditi na ekonomskom terenu, a tu najnoviji pokazatelji o smanjenju nezaposlenosti i ubrzanom tempu stvaranja novih radnih mesta idu naruku sadašnjem predsedniku. Što je još gore, Romni je u žaru predizborne bitke sam sebe predstavio kao pripadnika jedne nove klase visoko privilegovanih američkih bogataša koji žive u izobilju i ne slute koliko su daleko od života i problema prosečnih Amerikanaca, miliona običnih ljudi koji u krajnjoj liniji odlučuju o tome ko će biti predsednik SAD.

PORODIČNE I DRUGE VREDNOSTI: Republikanci inače vole da misle da glavni problemi sa Amerikom dolaze otuda što zemljom upravljaju „otuđene elite“ čije su vrednosti u potpunom raskoraku sa vrednostima većine, odnosno mainstream vrednostima porodice i vere (vrednosti su hit tema posebno konzervativnog ogranka republikanaca Čajanke – Tea party), brine ih što liberali nedovoljno vode računa o američkoj „izuzetnosti“ i strah ih je da Amerika ne postane slična razvijenim evropskim društvima, koja opet vide kao neku vrstu socijalističkog košmara u kojim država o svemu odlučuje umesto građana, kojim vladaju trome birokratije, nesposobne da se osavremene ili reformišu.

Kako će Mit Romni, potomak moćne političke porodice u kojoj se i bogatstvo i privilegije i adrese univerziteta prenose sa kolena na koleno (Mitov otac Džordž Romni bio je uspešni guverner Mičigena i neuspeli takmac za republikanskog predsedničkog kandidata koji je, posle pobede Ričarda Niksona, prihvatio da bude član njegovog kabineta, odnosno sekretar za urbanizam), da ubedi Amerikance da je baš on, uglađeni i otmeni pripadnik američkog visokog društva kog u medijima već zovu „lutak Ken“, pozvan da prevaziđe podelu koju on i njegova porodica oličavaju? Tim pre što mu se, upravo u vreme dok trinaest miliona Amerikanaca duže od godinu dana ne uspeva da nađe posao, otelo da „voli da otpušta“ svoje zaposlene, kao i da ga „uopšte ne brine sudbina vrlo siromašnih i vrlo bogatih“ u Americi.

BOGATAŠI I SIROMASI: Objasnio je da ga najsiromašniji ne brinu jer postoji sistem socijalne zaštite koji dobro funkcioniše, i da su predmet njegove najveće brige onih 95 posto Amerikanaca koji spadaju u „srednju klasu“, ali to nije utišalo proteste, kako zastupnika siromašnih koji tvrde da se njihovi redovi svake godine povećavaju upravo zato što ih ne štite efikasne mere socijalne zaštite, tako i onih koji su ogorčeni, jer im se sugeriše da su „srednja klasa“ samim tim što nisu pali ispod donje granice američkog siromaštva. Po Romniju, 95 posto građana su pripadnici srednje klase, što ekonomisti i sociolozi žestoko osporavaju. Pre svega, zvanična statistika ukazuje da se najmanje 15 posto Amerikanaca nalazi ispod granice na kojoj počinje siromaštvo, dok barem 27 posto svih američkih domaćinstava živi u nečemu sto se zove „siromaštvo u dobrima“ (asset poverty). To znači da te porodice nemaju dovoljno raspoloživih, odnosno ušteđenih sredstava da pokriju najosnovnije izdatke tokom tri meseca ako bi ostali bez zaposlenja (a pod najosnovnijm potrebama se računa samo ono što je moguće kupiti ako zarađujete ispod granice siromaštva). U Americi se inače, statistički, u „bogate“ računaju porodice koje prihoduju više od 150.000 dolara godišnje. Statistika kazuje da je u Americi 2010. godine takvih porodica bilo 8,4 posto.

Čak i uz Romnijev veoma elastičan način računanja bogatih i siromašnih, njegova je računica pogrešna. Prema statistici, najmanje četvrtina svih Amerikanaca spada ili u siromašne ili u bogate. Tri četvrtine su negde u sredini, dakle ne njih 95 posto, ali barem petina najsiromašnijih živi u uverenju da spadaju u srednju klasu, dok dve petine „bogatih“ misle da su jedva srednja klasa. Čak i većina deklarisanih republikanaca koji zarađuju manje od 30.000 dolara veruje da država ne čini dovoljno da pomogne siromašnima, što pojedine komentatore navodi na to da Romnija nazivaju „kavijarskim kandidatom“ bez sposobnosti da se unese u probleme ljudi koji žive na pilećoj supi. Uz to, svi Romnijevi poreski predlozi vodili bi ka tome da bogati zadrže više novaca. On sam doskora je uživao blagodeti računa na Kajmanskim ostrvima, a novac je zarađivao metodama „lešinarskog kapitalizma“, odnosno kontrolom nad investicionim fondovima koji su kupovali slabije firme, čerupali ih i ostavljali za sobom prazne industrijske hale i nezaposlene na teret lokalnim zajednicama koje su napuštali čim bi njihov preduzetnički „grabež“ bio okončan (njegova sada već čuvena Bejn kapital firma, primera radi).

Ovaj opis Romnijevih poslovnih aktivnosti ne potiče iz Obaminog izbornog tima: tako su njegove poslovne poduhvate poslednjih nedelja opisivali njegovi glavni republikanski konkurenti, dok su se u demokratskom taboru unapred oblizivali. Njut Gingrič, anfan teribl republikanaca koji sam takođe ne bi imao bogzna kakve šanse protiv Obame, najviše je u ranim fazama kampanje profitirao na brutalnoj kritici Romnijevog metoda privređivanja. Pritom se gradio da brani kapitalizam od Romnija: „Pravo pitanje je da li su kompanije (koje je Romnijev Bejn kapital preuzimao i ‘restrukturirao’) bile predmet manipulacije ljudi koji su iz njih izvlačili pare, ostavljajući za sobom nezaposlene. Pokažite mi onog ko stalno pravi pare dok ih radnici gube, i ja ću Vam pokazati onog ko podriva kapitalizam.“

Možda je sada malo jasnije zašto čitavoj maloj armiji Obaminih spin majstora, marketinških stručnjaka, pisaca govora i izbornih analitičara, ide voda na usta dok čekaju da Romni izađe kao Pirov pobednik iz bitke za republikansku nominaciju.