Pobeda protiv Evropske unije

Za „Vreme“ iz Rima

Alpi nisu zaustavili populistički vetar koji duva zapadnom Evropom. Naprotiv.

Za vladajuću koaliciju, a posebno za Demokratsku partiju koju predvodi Mateo Renci, poraz nije mogao da bude gori. Prema zvaničnim podacima, partija je osvojila samo 18,7 odsto glasova, najmanje do sada. Sekretar partije Renci objavio je da će se povući kada bude sazvana nova vlada.

Veliki pobednik ovih izbora je Liga – nekadašnja Severna liga – koja je osvojila skoro 17,5 odsto glasova, a najveći pobednik je Pokret sa pet zvezdica, koji je dobio 32,6 odsto, mnogo više nego što je bilo koji posmatrač ili analitičar predvideo.

Pokret sa pet zvezdica (M5S) je politička partija koja je nastala pre nekoliko godina kao šala komičara Bepa Grila, koji je prerastao u političkog lidera i 2013. osvojio 25 odsto glasova. Sam Grilo se nije kandidovao za premijera, kandidat na tu funkciju je Luiđi di Majo (31) čije se političko iskustvo svodi na poslednjih pet godina u nacionalnom Parlamentu. M5S ima odlučan antisistemski stav i mnoge njihove ideje i obećanja predstavljaju čudan spoj populističkih tvrdnji i „osvete“ običnih građana prema svemu onome što se smatra „političkom elitom“.

JAČANJE DESNICE: Ligu predvodi Mateo Salvini. Pod njegovim vođstvom partija je od skromna četiri procenta pre pet godina stigla do jučerašnje pobede koristeći sva sredstva evropskog desničarskog populizma. Salvini je obećao da će „rešiti“ problem imigranata u Italiji tako što će „vratiti“ pola miliona ilegalnih migranata. Takođe je obećao da će izvesti Italiju iz evrozone, ili da u najmanju ruku organizuje referendum o tom pitanju. Jedna od osoba koja je čestitala Salviniju na njegovom uspehu na izborima je Marin le Pen. Salvini je Ligu kao lokalnu partiju, koja je želela da se Sever odvoji od Rima i juga Italije, transformisao u nacionalnu „suverenu“ partiju po uzoru na UKIP u Velikoj Britaniji ili Slobodarsku partiju u Austriji, partije sa kojima Liga održava veoma dobre odnose.

Na ovim izborima postoji još jedan veliki gubitnik, a to je Silvio Berluskoni. Iako je u koaliciji sa Salvinijem, Berluskoni se nadao da će njegova partija Forca Italija imati bolju prolaznost nego Liga. To se nije dogodilo. Berluskonijeva partija osvojila je 14 procenata. Vodeću ulogu u koaliciji desnog centra tako je preuzela Liga, a treća partija unutar ove koalicije Frateli d’Italija (ukorenjena u tradicionalnom, postfašističkom desničarskom opredeljenju) osvojila je tek nešto više od četiri odsto glasova. Sve u svemu, „plava“ desničarska koalicija ukupno je osvojila malo više od 35 procenata, što nije dovoljno da osigura većinu u Parlamentu.

Od 46 miliona glasača pozvanih da glasaju na izborima u nedelju 4. marta, odazvalo se 73 procenta, slično kao na parlamentarnim izborima 2013. godine.

SLOMLJENA LEVICA: Levica je slomljena u paramparčad. Demokratska partija osvojila je 18,7 odsto; jedna novoformirana partija nije prešla cenzus, a partija Slobodni i jednaki (LeU), koja se nadala da će osvojiti oko pet procenata, dobila je samo 3,4 i šačicu poslanika u novom sazivu Parlamenta.

Među „velikim imenima“ koja nisu dobila poslanička mesta su Masimo d’Alema, bivši lider Demokratske partije. D’Alema je bio na čelu vlade 1999, kada je Italija odlučila da pruži podr-

šku NATO bombardovanju Srbije. Ovog puta osvojio je najmanje glasova u Apuliji, njegovoj matičnoj regiji u jugoistočnoj Italiji, što je za D’Alemu lični poraz koji obeležava kraj njegove duge i kontroverzne političke karijere. Isto se dogodilo mnogim ministrima iz poslednjeg saziva vlade. Trenutni premijer Paolo Đentiloni je ipak pošteđen ovakve sudbine i dobio je svoje mesto u novom parlamentu.

Na drugoj strani političke slike su dve neofašističke partije: Kaza paund i Forca nova, koje su nakon veoma agresivne kampanje osvojile manje od 1 odsto zajedno i manje od 0,4 odsto zasebno.

I u Donjem domu i u Senatu novog parlamenta dominiraće desni centar i M5S. Do koje mere? To tek treba da se vidi. Alhemijske formule novog izbornog zakona, usvojenog svega nekoliko meseci pre izbora, još uvek ne daju jasnu sliku. Konačna raspodela poslaničkih mesta biće zvanično objavljena najverovatnije u utorak po podne.

Ipak, evidentno je da nema jasne većine u Parlamentu. Italijanski Ustav predviđa da predsednik države bira partijskog lidera koji ima najbolje šanse da formira vladu. On (nikada do sada to nije bila ona) zatim treba da predstavi spisak potencijalnih ministara i obezbedi većinu. Kako postoje dva očigledna pobednika, Di Majo i Salvini, predsednik Matarela mogao bi da dâ mandat nekom od njih da pokuša da formira vladu.

A možda nijednom od njih dvojice.

Salvini je na konferenciji posle izbora rekao da „oseća dužnost i pravo da vlada državom zajedno sa koalicijom desnog centra“. Di Majo, lider M5S, rekao je da je „spreman na razgovor sa svim akterima“. Matematika kaže da postoji samo nekoliko potencijalnih scenarija: 1) M5S bi mogao da odabere da formira vladu sa onim što je ostalo od Demokratske partije, ukoliko se pojavi novi lider pomenute stranke koji bi imao podršku LeU; 2) M5S bi mogao da uđe u koaliciju sa Ligom i na taj način formira neopopulistički savez, što je scenario kojeg se evropski saveznici i Brisel najviše pribojavaju; 3) kratkoročna vlada „za jednokratnu upotrebu“, koja bi vodila zemlju dok Parlament ne usvoji novi izborni zakon i onda ponovo pozove na glasanje za nekoliko meseci.

Nijedan od ovih scenarija nije lako predvideti ni izneti. Novi parlament će početi sa radom 23. marta, a u međuvremenu, predsednik Serđo Matarela će odlučiti kome će biti dodeljen ne baš lak zadatak da vodi Italiju tokom narednih pet godina. Ili onoliko koliko uspe da se održi.