Pitanja bez odgovora

Za „Vreme“ iz Sarajeva

Saopštenje MUP-a Republike Srbije da je raspisana poternica za Ejupom Ganićem u Sarajevo stiže tik pred krnju proslavu krnjeg Dana nezavisnosti. Godine 1992. 1. marta na referendumu građani BiH odlučuju da žele da žive u nezavisnoj državi, što baš i nije dočekano sa oduševljenjem u Banja Luci. Ono što je usledilo je istorija. Jedna od prelomnih tačaka te istorije bio je i sukob TO-a i MUP-a BiH sa preostalim pripadnicima JNA u Sarajevu, 2–3. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici. Slučaj „Ejup Ganić i ostali“ ponovo poteže Tužilaštvo Republike Srbije, optužujući Ganića i ostale članove Predsedništva BiH da su izdali naređenje da se puca na kolonu JNA koja se tog dana, prema postignutom dogovoru sa vlastima BiH, povlačila iz Sarajeva. Tom prilikom poginulo je i ranjeno više desetina oficira i vojnika JNA, dok ih je preko 100 zadržano u zarobljeništvu i razmenjeno nakon ne baš civilizovanog i humanog tretmana u lokalnim zatvorima.

Sam Ganić optužbu smatra „smiješnom“, navodeći da se srbijanske vlasti uvek sete ovog slučaja pred proslavu Dana nezavisnosti, kao i da su na spisku Srba svi oni koji su branili BiH. Gospodin Ganić je, na kraju, ipak odustao od intervjua za „Vreme“ uz izvinjenje i objašnjenje da „ovo nije baš toliko bitna okolnost da bi radili intervju“, ali i uz obećanje da će za naš list dati mnogo „širi“ intervju nekom drugom prilikom. Njegov ratni kolega iz Predsedništva Stjepan Kljujić, koji se takođe nalazi na listi optuženih, ne želi da daje nikakve komentare po tom pitanju jer mu još nikakav „zvanični papir“ nije stigao. Predstavnici zvaničnih vlasti u Federaciji BiH su nedvosmisleno pružili podršku Ganiću, ocenjujući potez srbijanskog tužilaštva ne baš pametnim i dobronamernim. Željko Komšić, hrvatski član Predsedništva BiH, ocenjuje da je ovaj potez „miješanje u unutrašnje stvari BiH“ i zatražiće od nadležnih institucija da preduzmu sve potrebne mere kako bi se sprečilo raspisivanje međunarodnih poternica za državljane BiH. U njegovom saopštenju se takođe aludira na licemernost srbijanskih vlasti koje još uvek nisu ispoštovale presudu Međunarodnog suda pravde, niti rade na hapšenju „najtežih ratnih zločinaca“.

PROBOJ ILI POVLAČENJE: Iako je poternica raspisana za 19 osoba, ime koje je podiglo najviše prašine u ovdašnjoj javnosti je Ejup Ganić, koji je, u vreme kada se desila „Dobrovoljačka ulica“, bio član Predsedništva BiH i ovlašćena osoba za pregovaranje sa JNA od strane Alije Izetbegovića. Šta se zapravo desilo 2–3. maja 1992. (još uvek) je teško pouzdano rekonstruisati – taj deo bliže nam ratne prošlosti se još uvek piše, mahom na osnovu ličnih sećanja i različitih ideoloških interpretacija.

Alija Izetbegović se tih dana nalazi u Lisabonu, gde se vode (jedni od) pregovora o budućnosti Bosne i Hercegovine – pominju se „mape“ i podela zemlje prema nacionalnom principu. Iako je bošnjačko rukovodstvo kategorično odbijalo ovu mogućnost, neki izvori ukazuju na to da je Izetbegović ipak popustio i prihvatio ovu ideju koja će se, nakon tri godine i stotine hiljada mrtvih ljudi, konačno u Dejtonu i ostvariti 1995. godine. Dok traju pregovori, Bosna je već u ratu, a Sarajevo se polako zatvara. Barikade, granatiranje sa okolnih brda, artiljerijska paljba po gradu se već uveliko dešavaju. Jedinice Drugog korpusa JNA (koji je, što je jako čudna okolnost, osnovan tek nekoliko meseci pre ovog događaja) nalaze se u Domu JNA i na Bistriku. Ovde dolazi do prvog razmimoilaženja u interpretaciji događaja – neki izvori tvrde da su jedinice JNA pokušavale da se probiju kroz grad, i podele ga na dva dela (muslimanski i srpski), dok JNA tvrdi da su se jedinice kretale po gradu sa ciljem da se iz njega izvuku. Izetbegović sleće na sarajevski aerodrom 2. maja – niko ga ne dočekuje, aerodrom je zatvoren. JNA ga odvodi u Lukavicu, gde ga zadržavaju kao taoca, garant da će JNA moći neometano da se izvuče iz grada.

PREGOVORI: U samom gradu je već pakao – izgorela je Glavna pošta, tako da su sve linije u kvaru. No, Televizija Sarajevo uspeva da ostvari telefonski kontakt sa Izetbegovićem, koji se uživo prenosi. „Koji je Vaš status u Lukavici?“ „Mislim da sam kidnapovan.“ U razgovoru između Ganića, Kljujića i Izetbegovića (koji je takođe išao uživo) Izetbegović Ganiću prebacuje svoja ovlaštenja za pregovore sa JNA. Pregovori počinju sutradan, vode ih Ganić i general Aksentijević, pod patronatom UNPROFOR-a. Kasnije će Ganić tvrditi da je dogovoreno isključivo povlačenje komande sa Bistrika – odnosno generala Kukanjca i samog Izetbegovića koji je u međuvremenu tamo prebačen. „Niko nije dao saglasnost da svi vojnici, oružje i arhiva mogu da se iznose – to je trebalo dogovoriti kasnije“, izjavljuje Ganić. Kako bilo, sa Bistrika je krenuo konvoj cele JNA, kao i naoružanje.

NAPAD: Kod mosta Drvenija, kolonu zaustavlja komandant TO-a BiH Jovan Divjak i proverava da li je Izetbegović unutra. Kod Skenderije se kolona ponovo zaustavlja. Izetbegović, prema Kukanjčevom naređenju, proviruje i govori Divjaku da se konvoj propusti, i da će se o svemu „razgovarati sutra“. To „sutra“ nije dočekano sa oduševljenjem među bosanskom vojskom. „Recite predsjedniku da razgovori sutra ne dolaze u obzir“, čuje se neidentifikovani glas na radio-vezi, koji ovu poruku saopštava generalu Divjaku. Ipak, kolona kreće dalje i transporter sa Izetbegovićem se izdvaja ka Predsedništvu. Međutim, začelje kolone se ponovo zaustavlja kod Skenderije – tada se dešava napad u kome, prema podacima ovdašnjih izvora, strada šest pripadnika JNA, dok je 186 vojnika i oficira zarobljeno. „Politika“ tog 2. maja prenosi da su poginula četiri vojnika i dva oficira. Prema podacima Centra javne bezbjednosti Istočno Sarajevo, koji se u ovom trenutku navode u (srpskim) medijima, ubijeno je 42, ranjeno 72, a zarobljeno 215 vojnika i oficira JNA.

KO VODI ISTRAGU: Podaci ovog centra koristili su se i u prijavi koju je Sekretarijat za odnose s Haškim tribunalom i istraživanje ratnih zločina Republike Srpske dostavio Haškom tribunalu još 2002. godine. Ova optužnica navodi da su Ejup Ganić i Stjepan Kljujić izdali naređenje za napad Mustafi Hajrulahoviću i Jusufu Pušini. No, Tribunal nije poveo nikakvu istragu i zvanično nemaju podataka vezanih za ovaj slučaj. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu ga preuzima od vojnog tužilaštva. Pitanje je međutim koliko se uopšte ovaj slučaj može okarakterisati kao ratni zločin, s obzirom NA TO da se radilo o sukobu dve naoružane formacije, a ne o ubijanju civila. Pored ranjavanja i ubistava, optužnica navodi i mučenja zarobljenih oficira i vojnika, od kojih su neki kasnije razmenjeni. O ovom delu priče o „Dobrovoljačkoj ulici“ nema zvaničnih podataka, čak ni od strane Tužilaštva Bosne i Hercegovine i Specijalnog suda za ratne zločine, koje, navodno, vodi istragu o ovom slučaju.

KOMANDNA ODGOVORNOST: Alija Izetbegović i Milutin Kukanjac, glavni akteri ove priče, preminuli su. Niz pitanja ostalo je bez odgovora. Ko je izdao naređenje za napad? Srpska strana, kao i pojedini učesnici događaja upiru prst na Ejupa Ganića i Stjepana Kljujića, koji u tom trenutku menjaju Izetbegovića. Njih dvojica odbacuju ove optužbe, navodeći okolnosti u kojima se napad desio – grad je bio granatiran danima pre toga; poverenje u JNA je već bilo poljuljano; Izetbegovića je kidnapovala JNA. „Reakcija je bila spontana zbog bijesa i revolta, zbog granatiranja prethodnih dana“, izjavio je kasnije Sefer Halilović, prvi zapovednik Armije Republike BiH. Ono što bi bilo logično ispitati u ovom slučaju je komandna odgovornost, ali ne treba zaboraviti da u tim danima još nije postojala definisana Armija BiH, sa jasnom zapovedničkom strukturom i organizacijom. Puno pitanja bi valjalo postaviti i odgovornima u beogradskom Generalštabu: zbog čega je JNA toliko dugo ostala u Sarajevu, koje je već klecalo pod opsadom? Zbog čega je izabran duži i opasniji put kroz grad, umesto povlačenja preko Pala? Kukanjac je par meseci nakon ovog događaja smenjen sa svog položaja u Beogradu, nakon čega i Blagoje Adžić podnosi ostavku. „Imao sam pištolj kod sebe, i razmišljao sam – neću da im padnem u ruke, izvršiću samoubistvo. Da im Alija ne bi pao u ruke, ubiću i njega“, priznaje kasnije Kukanjac. Tadašnje zvanične vlasti u Beogradu osudile su zadržavanje Izetbegovića u Lukavici, ali je pitanje i koliko je i Alijin život u tom trenutku bio vredan, s obzirom na njegov pristanak na podelu Bosne.

Ono što bi trebalo da sledi jeste „informativni razgovor“ Ganića, Kljujića i ostalih u Sudu BiH. Kao državljani BiH, oni ne mogu biti izručeni Srbiji, ali ukoliko srbijanske vlasti raspišu za njima međunarodnu poternicu, mogli bi biti uhapšeni u inostranstvu i izručeni. Opravdana je sumnja da je ova optužnica, međutim, samo još jedna u nizu ispolitizovanih manipulacija tragedijama koje su nam se dešavale početkom 90-ih godina. Niti Tužilaštvo Srbije može da bude garant fer suđenja, niti će tragedija ove priče potaknuti javnost u Federaciji da preispita zločine počinjene „u ime žrtve“. Ostajemo tamo gde smo bili, i pravimo se da je sve u redu. Dok se neka druga „Dobrovoljačka“ ne desi ponovo – a, kako stvari danas stoje u Bosni i Hercegovini, sve opcije su otvorene.