Za „Vreme“ iz Kaira
Poslednji od četvorice pilota koji su nekada vladali ovim delom sveta (Ezer Vajcman, Izrael; kralj Husein, Jordan; Hafez el Asad, Sirija, i Hosni Mobarak, Egipat) sišao je sa domaće ali i arapske scene. Učinio je to na njemu svojstven način tako što je preneo predsedničke prerogative Vrhovnom vojnom savetu, a svog starog prijatelja i saradnika generala Omera Sulejmana, koji mu je spasao glavu pre 15 godina u Adis Abebi prilikom neuspelog atentata nateravši ga da iz Kaira doveze svoj blindirani mercedes koji je izdržao pun rafal iz kalašnjikova, zamolio da prenese naciji da se on povlači. Sulejman je to učinio kratko i jasno sa samo 50 reči. Za to vreme je nekadašnji pilot-bombarder na „tupoljevu“ i „iljušinu“ u Šarm el Šeiku sređivao utiske svog iznuđenog odlaska.
Činilo se da sada već bivši predsednik Egipta Hosni Mubarak nije bio u stanju da shvati šta je izazvalo eksploziju narodnog gneva koji je kulminirao zahtevom: „Mubarak, odlazi.“ A razloga je bilo dovoljno – 30 godina zakona o vanrednom stanju na osnovu koga je vladao, njegova starost koju je nameravao da kruniše zasnivanjem dinastije Mubarak postavljanjem sina Gamala za naslednika, tajna policija koja je bila država u državi i napokon porodice i sa njegove i sa strane supruge koja je radila šta je htela i uzimala šta je htela pod zaštitom „porodičnog brenda“ Rais Hosni (Predsednik Hosni). Naravno, tu je bila i greška koju su pravili i njegovi prethodnici Naser i Sadat, jer svi oni bavili su se uglavnom spoljnom politikom, a mnogo manje, ili gotovo nikako, domaćom scenom. Koliko je to otišlo u krajnost govori i podatak da se Mubarak prvih dana revolta protiv sopstvenog režima bavio isključivo „palestinskim problemom“, ne shvatajući šta mu se dešava tu, ispred nosa.
HOD PO MUKAMA: A ta dešavanje koja su sebi već osigurala mesto u egipatskoj istoriji, jer je nacija dobila ono što je tražila – da Mubarak napokon ode – u neku ruku još uvek traju i vojni vrh koji je preuzeo prelaznu vlast ima grdne muke da narod ubedi da se vrati kućama i poslu. Svaki dan ove narodne bune košta državu 310 miliona dolara, dok će državna kasa zbog „bega turista“ ove godine izgubiti 12 milijardi dolara.
Egipatski „hod po mukama“ zapravo tek počinje, jer nacija kojoj disciplina nije jača strana mora da se disciplinuje i baci na posao ako hoće da uradi sve ono što treba da bi „ovaj novi Egipat krenuo u novi život“.
U ovom trenutku niko ne može da kaže kako će taj „hod“ izgledati, koliko izgleda ima da bude uspešan i u kom pravcu će krenuti, jer Egipat je, kako neki kažu, „zemlja mogućih nemogućnosti i nemogućih mogućnosti“. I, naravno, tu je svemoćno Muslimansko bratstvo koje je odigralo veoma značajnu ulogu u organizovanju ovog narodnog revolta i jedino ono je bilo u stanju da na ulice Kaira i drugih gradova izvede pripadnike različitih profesija i staleža.
O ulozi Bratstva u tome da Egipćani odbace „scenario užasa“ i prihvate „scenario uspeha“ mišljenja se razilaze. Zapadni novinari, koji ne znaju da se na egipatskom selu još uvek koristi vretenasta sprava za navodnjavanje koju je konstruisao Arhimed kada je iz Sirakuze na Siciliji došao u Aleksandriju, znali su od prve da je felah (seljak) bio „demokratski orijentisan“ i takav stigao u Kairo da bi demonstrirao sa studentima, lekarima, inženjerima, poslovnim ljudima, hodžama i pripadnicima Muslimanske braće, a pod parolom „demokratija ili smrt“.
DEMOKRATIJA, ŠTA JE TO: Razgovarao sam sa njih pedesetak i to na raznim mestima: na nadvožnjaku iza muzeja, pa redom sve do Trga Tahrir. Bila je prva noć protesta koji će poremetiti tok istorije i osloboditi Egipćane ropskog mentaliteta, negde oko 10 sati uveče. Prišla nam je grupa mladih ljudi garavih lica i očiju plačnih od suzavca koji se nadvijao nad nama. „Ja sam bogat čovek i potičem iz bogate porodice. Imam odlično plaćen posao i krenuo sam da demonstriram i tučem se sa policijom u društvu ovog mog novog prijatelja seljaka iz okoline Kaira, jer želim da imam dostojanstvo i poštovanje i da živim život kakav ljudsko biće zaslužuje. Nemojte da idete dalje kolima jer je opasno…“
Na moje pitanje koga će da bira za predsednika kada Mubarak ode i šta misli o demokratiji, odgovorio je: „Što se tiče predsednika, pravo da ti kažem ne znam, a oko demokratije moraću još da učim.“
Sličan odgovor dobijao sam od svih ostalih, pa i od dvojice berbera koji su iz svojih radnji izneli stolice na Tahrir skver i brijali zemljake uz napomenu „neka na televiziji izgledaju lepo“. Većina njih je nepismena i pojma nema o nekakvoj demokratiji, a kamoli koga će da bira za predsednika. Većina mi je, takođe, rekla da El Baradeja, koji se prvih dana protesta nametnuo kao vođa opozicije, neće birati „ni za predsednika niti za nešto drugo“, jer i ne znaju za njega… Tek tako pojavio se u Kairu došavši iz Beča i rekao da „hoće da bude vođa opozicije, a kasnije, ako zatreba, može da bude i predsednik“. U ovom kontekstu valja reći da je ponašanje svih demonstranata prema stranim novinarima, fotografima i snimateljima bilo veoma prijateljsko i dobronamerno, da su nam nudili pomoć i zaštitu od policije ili režimskih provokatora.
Bio je 18. dan protesta kada je potpredsednik Sulejman u 18 časova i pet minuta izrekao onih sudbonosnih 50 reči. Trgom Tahrir prolomio se uzdah olakšanja i gromoglasno slavlje od koga su se tresli zidovi okolnih kuća, čuli su se smeh i plač stotine hiljada ljudi, ili, bolje rečeno, čitavog jednog naroda. Oni koji nisu imali para ostali su da se vesele tamo gde su se zatekli, a oni sa punim džepom okupirali su sve bolje kafane u kojima se toči alkohol.
Te noći čuda i veselja sreo sam i jednu egipatsku baku, Fajzu Mahmud, koja mi je rekla da joj „sve ovo izgleda neverovatno, ali da joj se čini da je Mubarak pre ili kasnije morao da ode na ovaj način…“. Ima ih i mnogo koji tako ne misle. Dok je neko sprejom na zidu „Kluba tajne policije“ u mom komšiluku ispisao Fuck you Mubarak, neko drugi je zamazao ono fuck i dodao Thank.
Upoznao sam mnoge ugledne ljude i državnike u ovom delu sveta, ali me nijedan od njih nije pozdravljao kao Hosni Mubarak: „Gde si, Miro? Dugo se nismo videli… Kako si? Šta radiš?“
Od početka godine dva predsednika su pala u arapskom svetu, u Tunisu i najmoćnijoj regionalnoj sili Egiptu. Talas revolucije protiv autokratskih režima i siromaštva proširio se i na Jemen, Bahrein, Siriju, Jordan, Maroko, Sudan i Iran. Ovaj istorijski prevrat poredi se sa padom Zida u Berlinu. Otvoreno je, međutim, pitanje koliko su te zemlje spremne za zapadni oblik demokratije, da li im preti haos i do koje mere radikalni islamisti mogu da iskoriste situaciju prevrata.
