Kada se u idući utorak članovi Kongresa vrate sa letnjeg raspusta, sačekaće ih dnevni red od kojeg im se tradicionalno okreće stomak. I kao da nije dovoljno što za donošenje odluka od kojih zavisi ekonomska stabilnost imaju vremena tek onoliko koliko je radnih dana u septembru, sad imaju i predsednika koji im poručuje da ga moguće posledice uopšte ne zanimaju.
Za članove Kongresa naredni će mesec zaista biti paklen. Najpre, do poslednjeg dana septembra moraju da obezbede dalje finansiranje federalnih institucija, ali i da podignu nivo javnog zaduživanja kako SAD tokom oktobra ne bi otišle u tehnički bankrot. Moraju, takođe, da autorizuju nastavak realizacije pojedinih važnih nacionalnih programa, a sva je prilika da će promptno morati da reaguju i na ogromne štete koje je u Teksasu iza sebe ostavio uragan Harvi.
U slučaju da do 30. septembra ne bude usvojen zakon koji obezbeđuje finansiranje svih federalnih institucija u budžetskoj godini koja počinje 1. oktobra, institucije i agencije koje nisu od značaja za odbranu i bezbednost (muzeji, nacionalni parkovi, servisi države itd.) zatvoriće svoja vrata a zaposlene poslati na prinudni odmor – to je ono što se u SAD naziva „zatvaranjem vlade“ (government shutdown).
ZID PO SVAKU CENU: U teoriji, novac kojim na godišnjem nivou raspolaže federalna vlast trebalo bi da omogući usvajanje 12 budžetskih zakona (za svaku oblast i grupu oblasti po jedan). U praksi pak usvajanje svih 12 zakona pre početka budžetske godine veoma se retko dešava, te zakonodavci stoga nastoje da, ako je moguće, usvoje jedinstveni tzv. omnibus budžetski zakon.
Iz dosadašnjeg iskustva, obično su sami zakonodavci bili ti od kojih je zavisilo da li će nova budžetska godina početi regularno ili će stotine hiljada zaposlenih dobiti poruku da od 1. oktobra mogu duže da spavaju. Baš kao što su doživeli pre četiri godine, kada je federalna vlada bila „zatvorena“ punih 16 dana.
Iako i trenutno postoje ozbiljna neslaganja među zakonodavcima o obimu i načinu raspodele budžetskog novca, ovaj put opasnost od „zatvaranja“ vreba iz Bele kuće, lično od predsednika SAD.
Na nedavnom skupu u Feniksu, koji je nalikovao na predizborni, predsednik Tramp je otvoreno zapretio da će dopustiti „zaključavanje“ federalnih institucija, ukoliko Kongres ne obezbedi prvu tranšu novca za izgradnju „prelepog zida“ na granici sa Meksikom.
„Verujte, ‘zatvorićemo’ vladu ako budemo morali, ali izgradićemo taj zid“, poručio je Tramp okupljenim sledbenicima u glavnom gradu Arizone. Drugim rečima, ukoliko zakonodavci iz obeju stranaka i postignu kompromis o budžetu, a što u strahu od političkih posledica obično čine, Tramp nema nameru da na taj zakon stavi svoj potpis.
Poslednji put kad je američka vlada privremeno stavila katanac na vrata, preko 80 odsto Amerikanaca, prema istraživanju „Vašington posta“, reklo je da se protivi „zatvaranju vlade“, 86 odsto je smatralo da to šteti imidžu SAD u svetu, dok je više od polovine za takvu situaciju okrivilo republikance. Ta stranka je, uzgred, 2013. imala većinu samo u Predstavničkom domu Kongresa.
Od januara ove godine, međutim, komanduju čitavim Kongresom, i uz to pride imaju i predsednika koji je (nominalno) bio kandidat te stranke na izborima. Ali, Donalda Trampa očito ne tangira izgledna mogućnost da krivica i ovaj put padne na leđa republikanaca, pa i na njegova.
ZAJEDNO PROTIV TRAMPA: Kao i proletos, kada je usvojen budžet za 2017. godinu, demokrate ni u novom budžetu ne žele izdvajanje novca (1,6 milijardi dolara) za izgradnju zida s Meksikom. Zahvaljujući pravilima Senata, demokrate u tom domu, iako u manjini, imaju moć da udruženim snagama stopiraju usvajanje bilo kog zakona. U protivljenju Trampovim pokušajima da realizuje makar jedno predizborno obećanje, a zid sa Meksikom predstavlja najsvetliji biser u moru obećanja koje je dao, demokrate imaju podršku čak i samih republikanaca.
Sa izrazito heterogenom republikanskom većinom u oba doma Kongresa, pri čemu su, kako je to primetio magazin „Forbs“, „republikanci sami sebi veća opozicija od demokrata“, ni budžet ni podizanje nivoa zaduživanja nisu mogući bez međustranačkog kompromisa. Prosto, ima onih kojima se ta ideja o zidu sviđa, i onih republikanaca koji ne vide svrhu u njegovoj izgradnji, ali uoči početka nove budžetske godine sve to pada u drugi plan pred ultimatumima demokrata, koji em imaju potrebne glasove, em se osećaju unapred aboliranim od mogućih posledica.
Ako je Donald Tramp išta dosad jasno pokazao, to je da ili neće ili ne može da razume kako Kongres funkcioniše. Šta god da je posredi, lista njegovih prioriteta koju je uputio Kongresu uopšte se ne smanjuje. Nakon što je pokušaj da se Obamaker zameni novim programom zdravstvene zaštite doživeo nedavno još jedan krah, Tramp je sa kongresnim republikancima počeo da razgovara – njima tako poznatim – jezikom ultimatuma.
Posle pretnje izrečene u Feniksu, postavilo se pitanje da li bi „zatvaranje vlade“, usled Trampovog odbijanja da potpiše zakon, predstavljalo konačnu prekretnicu u odnosu republikanaca prema Trampu i, možda, povećalo raspoloženje prema pokretanju impičmenta protiv predsednika.
TRAMPOVI PRIORITETI: Interesantno je da se prekretnica videla i u Trampovoj reakciji na nedavne događaje u Šarlotsvilu, međutim, osude – otvorene ili manje otvorene – na predsednikov stav „osuđujem sve strane“ stizale su uglavnom od onih sa kojima Tramp, zapravo, ratuje – podjednako na Tviteru ili u vehementnim govorima na mitinzima: vašingtonskim republikancima. Ne, dakle, i sa Republikanskom partijom i njenim važnim konstitutivnim delovima.
To u praksi izgleda ovako: u trenutku kada je Teksas očekivao udar uragana Harvi, Tramp je potpisao dokument koji zabranjuje prijem transrodnih osoba u vojsku, a onda i pomilovanje nekadašnjeg šerifa iz Arizone, notornog rasiste Džoa Arpaja koji je osuđen na zatvorsku kaznu zbog nepoštovanja sudske zabrane da bez razloga zaustavlja vozila sa vozačima koji „bude sumnju“ da su ilegalni imigranti. Ovim potezima zadovoljeni su i hrišćanski konzervativci i protivnici imigracije, a sa njima i svi oni prema kojima se Tramp poneo zaštitnički u reakcijama na Šarlotsvil.
Istovremeno, bilo je potrebno da se onima sa tzv. alternativne desnice ublaži značaj ostavke (otkaza, po Trampovom shvatanju) savetnika predsednika Sebastijana Gorke, inače protežea takođe odskora ražalovanog glavnog stratega Bele kuće, Stiva Benona.
Trampovim vernim sledbenicima zapravo i nije potrebno da se uvere u bilo kakav trijumf predsednika SAD, dovoljna im je tek njegova tvrdnja da je on najuspešniji američki predsednik u poslednjih nekoliko decenija, „ali da to pokvareni mediji ne žele da konstatuju“.
U tom smislu, njegovoj izbornoj bazi biće dovoljno Trampovo objašnjenje da je, eto, ipak potpisao omnibus budžetski zakon (mada je realnije da bude usvojen zakon o privremenom finansiranju) kako bi „neuspešnim zakonodavcima i opstrukcionistima iz Demokratske partije“ pokazao da mu je Amerika iznad svega. Da je, je li, na prvom mestu.
Tramp ipak računa na to da bi neko mogao jednom da ga upita šta je realizovao od proklamovanih obećanja i on zato pričom o zidu podiže tenziju uoči početka odsudnog meseca u ovoj godini. Sve dok na Tviteru potcrtava javnu prozivku kongresnih lidera i napad na vulnerabilne zakonodavce koje iduće godine čekaju izbori. A pušta da ga „vašingtonski republikanci“ i dalje napadaju zbog reakcije na Šarlotsvil, i ne reaguje burno kada te kritike stižu od njegovog glavnog ekonomskog savetnika, Gerija Kona, ili kada u javnom nastupu glavnog američkog diplomate Reksa Tilersona ograđivanje od šefa postane previše očigledno.
Daleko od očiju svoje izborne baze, Tramp zapravo sve više potpada pod uticaj upravo onih koje deklarativno targetira. Zato u Beloj kući više nema mesta za Benona i Gorku, niti za bilo koga drugog bliskog Brajtbart klanu i predizbornoj retorici o „Americi na prvom mestu“. Dodatno slanje trupa u Avganistan mnogo je veći šamar izbornoj bazi i otklon od obećanja od ulagivačkog poteza sa zabranom transrodnim osobama da služe vojsku i pomilovanjem šerifa koji veruje da živi na Divljem zapadu.
Otuda, čak i da zbog Trampovog tvrdoglavog stava u SAD nakon 1. oktobra federalne službe budu primorane da privremeno obustave rad, verovatno nije realno da bi upravo to mogla da bude prekretnica u odnosu republikanaca prema predsedniku Trampu. Voditelj emisije „Last week tonight“ Džon Oliver smatra, međutim, da se takva tačka više ne može ni uočiti. „Mi se zapravo stalno vrtimo na karuselu koji se nikad neće zaustaviti. I toliko povraćamo da više ništa nije preostalo da se povrati.“
